Јулиусу Седмом
Неколико
пута годишње ми бисмо заборављали на све што је окупирало наше мисли. Тих дана
препуштали смо се најосновнијим животним инстиктима и дубоко у шуми или крај
воде проналазили бисмо свој мир. Сакривени од света, и свега што он са собом
носи, стапали смо се са природом, дозвољавајући јој да прочисти наша чула.
Евокација
таквих успомена буди у мени смиреност. Неретко затекнем себе како се у мислима
налазим на тим посећеним местима. Сетим се и понеког дрвета; готово да могу да
их додирнем. Пролазим поред великих стабала, док у рукама држим секиру и комад
сувог одбаченог стабла. Ходам, и за собом остављам звук погаженог лишћа.
Шум лишћа
меша се са цвркутом птица и померањем крошњи. Дрвеће пуцкета под налетима
благог ветра и сви ти звуци стварају симфонију. Мелодија је неразговетна само
онима који не ослушкују пажљиво. За нас, она је стварала причу, и у тој причи
ми нисмо били господари.
Ах, не!
Били смо гости, примљени са највећим поштовањем. И увек смо с поштовањем
приступали таквој причи. Постоји тај осећај, када стојиш поред дрвета и обраћаш
му се као себи равном. Једнакост која произилази из
оваквог осећања дугује своје постојање чињеници да и дрвећа имају душу.
Веровање да
дрвеће може да осећа – и то подједнако као и човек – вуче своје корене из
најстаријих времена. Наши преци су се с поштовањем односили према неким врстама
дрвећа (исто као што су поштовали одређену врсту људи). Не тако давно, таквих
људи је било много више...
Анксиозност
коју осећам када шетам улицама града дугујем модерном друштву. Погледи су пуни
осуђивања, а звукови... Они ме подсећају на пакао. Што је најгоре, када уђем у
кућу, пакао не престаје. Успева да допре до мене кроз тај мали екран, у којем
се опонашају све те ствари које видим напољу.
Томе насупрот,
стоји мир који поседује шума. Једини екран који тамо можете наћи ради само увече. Програм који тај екран
емитује је разноврстан и зависи једино од количине маште коју поседује гледалац.
Користили су га наши преци, а зове се ─ ватра.
Радост при
сакупљању дрва, те справљању мале пирамидалне структуре, зрачила је из нас
свакога пута. Са првим назнакама мрака, дружина би заузела своје место око
огњишта, а виспренији међу нама би звуковима ноћи додали звуке гитара и импровизованих
бубњева. Загледани у екран предака, тонули бисмо у друге светове.
Анархија
ватре би нам приказала свакојаке јунаке наших подсвести и они би се појављивали
на врховима пламена. Божанствена представа којој бисмо у тим тренуцима
присуствовали, вукла је своје корене из далеке прошлости. Наиме, када је
Прометеј отео ватру са Олимпа, он није био свестан да су у њој остали погледи
богова.
РЕЗ, Број 2, 2016.
РЕЗ, Број 2, 2016.