Феномен писане речи у историји човечанства заступљен
је већ миленијумима и кроз тај дуги временски период доживљавао је прегршт
трансформација и модификација не би ли удовољио потребама човека. Може се рећи
да је књижевност и почела оног тренутка када је човек пронашао начин да своје
мисли и речи артикулише преко писаних знакова и симбола. Од хијероглифа,
клинастог писма и грчког алфабета па све до модерних облика писања, оно што
називамо писаном речи еволуирало је и добијало своје нове облике из епохе у епоху,
пратећи темпо живота човека као и развој и артикулацију његове мисли.
Крајем XX и почетком XXI века, времену у ком се свет мења таквим темпом да то
повремено бива и неподношљиво, човекова глад за комуникацијом, повезаношћу и
дневном информисаношћу постаје све већа. Као производ једне овакве потребе
човечанства, поред штампе и телевизије, настали су и нови облици масовних
медија, популарне друштвене мреже. Овај, релативно нов културолошки феномен, за
врло кратко време освојио је свет и постао (готово се може тако рећи)
есенцијална потреба појединца у савременом потрошачком друштву.
Прва ствар која је друштвене мреже учинила тако
популарним широм света јесте њихов неелитистички карактер. Другим речима,
профил на друштвеној мрежи Facebook (поменимо ту друштвену мрежу јер ће овде о њој и бити
речи), може имати било која особа на планети, невезано за свој статус, године,
пол, вероисповест, итд. С тим у вези Facebook има и један егалитарни карактер јер не препознаје оне
друштвено-економске разлике које су данас и те како присутне у свету који се,
често и неоправдано, дичи својом демократичношћу и либерализмом.
Појављивање друштвене мреже Facebook донело је могућност непосредне комуникације људи из
свих крајева света и размену различитих видова информација на многим нивоима.
Човечанство можда никад није било тако тесно повезано и сједињено као у овим
временима па она позната флоскула о планети као „глобалном селу“ данас добија
свој потпуни значај. Поред личних профила које свака индивидуа може да креира
на Facebook друштвеној мрежи (а који су њена својеврсна лична
карта), постоји и могућност оснивања различитих Facebook група, тј. скупина људи који се организују виртуелним
путем, јер их везују иста интересовања или склоности. Тако, рецимо, постоје
групе љубитеља разних спортова, заната, видова уметности и осталих бранши
везаних за људске активности и аспирације. Формирање таквих група представља
велику могућност за размену корисних информација из одређене области које
поспешују знање и ефикасност у истој.
Пошто је Facebook друштвена мрежа на којој се комуницира претежно
писаним путем, то се јавља могућност за различите облике „литерарних
егзибиција“ за којима њени корисници могу посегнути, почев од најнеобавезнијег
дописивања са другом особом (такозваног чета), преко званичних објава на својим
профилима (статуса) па све до формално-пословних понуда којима се на друштвеној
мрежи нуде и траже маркетиншке услуге разних облика. Популарност Facebook повлачи за собом и чињеницу да оно што на њему бива
објављено потенцијално долази до великог број људи широм света што већ само по
себи говори о неслућеним могућностима у виду утицаја које ова друштвена мрежа
носи са собом. Кад су ти утицаји у питању (а заједно са њима и позитивне и
негативне афирмације одређених културолошких феномена), у овом есеју ћемо се
првенствено осврнути на то какав утицај и (могућу популарност), Facebook нуди за свет књижевности.
Већ је речено да друштвена мрежа Facebook представља вид комуникације који се претежно врши
писаним путем. Пођимо од индивидуалних Facebook профила који особама које их поседују представљају
неку врсту паноа на ком оглашавају своја интересовања, тренутна стања или
генералне животне ставове. На тим профилима (који се сад већ мере стотинама
милиона), можемо се упознати са информацијама о одређеној особи која нас
занима. Одређена особа нам активношћу на свом профилу оставља конкретну слику о
себи (која не мора увек бити објективна). На пример, догађа се да особа своје
тренутно стање и то како се осећа жели да подели са својим виртуелним
спектаторијумом, а то се, између осталог, чини и концизним и ефектним цитатима
из омиљених литерарних дела. Може то бити стих неке познате песме или пасус из
неког романа или приповетке, али је један овакав вид комуникације свакако врло
ефектан и популаран јер поред давања примарних информација (о тренутном
размишљању дате особе) говори о њој и као образованој и читању наклоњеној особи,
што свакако увећава њен реноме у друштву. Објава једног одређеног цитата на
овај начин пружа могућност да исти погледају и сви они који су путем Facebook повезани
са датом особом. Даље то ствара врло вероватну могућност да ће се цитат допасти
још некој од Facebook пријатеља
дотичне особе и да ће га оне и саме поделити (тзв. шеровање) на свом профилу.
Поред тога, готово је сигурно да ће се код неког од оних који цитат прочитају
родити и интересовање да прочитају целу књигу из које је цитат извучен или се
бар информишу о његовом аутору. Једна оваква врста „гранског маркетинга“
представља врло ефикасан начин за популаризацију књижевних дела или бар
могућност за елементарну заинтересованост о истим.
Наравно, статусна објава појединца у виду цитата из
неког од омиљених књижевних дела представља само један облик (можда
најелементарнији) популаризације лепе писане речи на друштвеним мрежама.
Интересовање и бављење књижевношћу на Facebook-у може имати и дубљи и шири контекст у виду већ
помињаних Facebook група
које у себи окупљају особе истих аспирација и склоности. Тако, на Facebook-у постоји и мноштво виртуелних књижевних и читалачких
клубова у којима се окупљају људи са интересовањима према различитим књижевним
жанровима. Такве групе представљају сјајну прилику за размену информација, конструктивних
сугестија и плодних расправа које воде вредним закључцима. Иако је велики број
таквих расправа прожет извесним аматеризмом и површношћу у виду познавања
књижевности, не може се никако спорити да постоје и оне ( наравно у мањини),
које показују висок степен упућености, образованости и компетентности оних који
у расправу улазе. У таквим дискусијама се може прочитати доста оног што може
бити врло корисно по питању познавања књижевности или минуциозне анализе и
критичког осврта на неко одређено књижевно дело. Замислимо да су такве расправе
једна врста виртуелног округлог стола позваних и литерарно поткованих индивидуа
чији коментари и дискурс представљају високоакадемски ниво опсервације и
анализе књижевности. Као такви, они никако не могу бити игнорисани, бар не од
стране оних који се за књижевност интересују на једном вишем и дубљем нивоу.
Свакако да су овакве групације добра прилика не само
за анализу конкретног књижевног дела или уопштену расправу о књижевности, већ
такође и за личну промоцију. Поред оних који се у књижевности одлучују за чисто
читалачку активност има и оних који се сами опробавају у писању. Facebook групе
љубитеља и познавалаца књижевности могу бити идеална прилика да се литерарни
покушај презентује позваном спектаторијуму и добије критичка оцена од њега.
Добронамерне критике и савети могу охрабрити дотичног да настави са својим
литерарним радом и поспешити квалитет његовог писања. Није немогуће да ће се о
неком будућем познатом ауторском имену говорити као о неком ко је свој први
пробој на јавну читалачку сцену имао управо на друштвеној мрежи Facebook.
Поред личних напора и интересовања појединаца који
износе своје литарарне радове или оцењују и расправљају о туђим, Facebook представља
врло користан простор за промоцију књижара, издавачких кућа и њихових наслова.
Како је Facebook један
веома атрактиван, повољан и лако доступан рекламни простор то никако не чуди да
готово све издавачке куће имају креиран профил на овој друштвеној мрежи што им
омогућава ефикасно оглашавање и најаву нових наслова који су у понуди. Свакако
да ће информације овим путем стизати брже и повољније до интересних читалачких
група, што само још више поспешује проток информација о књигама и интересовање
о њима. На истом нивоу могу функционисати и размене и продаја књига између
приватних колекционара, приватних библиотека итд.
Сви горе наведени појавни облици афирмације
књижевности и књижевних дела свакако су веома ефикасни и корисни за литературу,
али се поред њих треба осврнути и на још један врло занимљив и, опет, за
литературу потенцијално користан феномен који Facebook као
друштвена мрежа носи са собом. Наиме, у последње време смо сведоци поражавајуће
ниског нивоа елементарне писмености у нашем народу. Не мисли се овом приликом
само на млађе нараштаје, већ и на оне старије генерације које не поседују
основно познавање правописа и граматике српског језика. Књижевност је уметност
писане речи, а лепе писане речи не може бити без граматике и правописа. Те две
појаве су нераскидиво повезане и зато желим да нешто кажем и о томе иако апел
за правопис и граматички исправно изражавање није упућен само онима који гаје склоност
и љубав ка књижевности; упућен је и онима који ка књизи не инклинирају у
толикој мери. Граматички и правописно неисправно изражавање на Facebook имају
своју одређену реакцију. Коментари у којима се сугерише на корекцију – а
понекад и отворено подсмева нечијој конкретној неписмености – имају своје
позитивне стране. Не подржавам, наравно, овом приликом никакве облике исмејавања,
али је у овом случају то користан вид скретања пажње на један велики проблем.
Такође, такав вид стварања буке око проблема може бити и психолошки ефикаснији
у циљу учења и исправљања дојучерашњих правописних и говорних инцидената.
Спајање речи које се пишу одвојено и обрнуто; писање малог слова на место
великог и обрнуто; или неправилна употреба коњугација и деклинација у писању (а
и у говору) само су неки од примера проблема на које се свакодневно мора
указивати и Facebook мрежа
свакако јесте једна од пожељних и корисних учионица за такве ствари. Иако се,
кажем, осврт на граматичке, правописне и говорне коректуре не тиче само
књижевности, ипак сам нашао за сходно да га овде поменем јер у расправи о
доприносу Facebook књижевности
мора бити и говора о доприносу ове друштвене мреже самом језику и његовој
правилној употреби.
На причу о (полу)писмености већинског дела нашег
становништва и Facebook-у као корисном „корективном и педагошком елементу“ у
те сврхе (степен ефикасности те улоге остаје да се види у будућности), природно
се намеће још једно питање везано за сам језик и писмо, а то је модификација
самог начина писменог изражавања у данашње време. Сви смо сведоци тога да се
језик временом мења, прилагођава се жељама и потребама људи одређеног доба,
трпи позитивне и негативне промене и то је нешто што се дешавало од самог
његовог настанка и на шта је језик као такав вероватно осуђен занавек. Ни ера
модерних комуникација у том смислу није донела ништа другачију атмосферу и
захтевност према језику. Начин изражавања је постао економичнији, а изгледа да
се та тенденција наставља и у будућности. На шта мислим кад говорим о
економичном изражавању? Нарочито млађе генерације теже томе да са што мање
карактера, речи и реченица изразе што више мисли и садржаја. Оваква амбиција,
наравно, подразумева одређену врсту конвенције између генерација, тј. оних који
имају намеру да оваквим начином комуницирају. У игри су све чешће скраћенице
(акроними) које се односе на свакодневни говор, а које треба да изразе одређену
емоцију или мисао. Све се више избегавају дугачке, сложене реченице већ се тежи
концизности и јасности са што мање употребљених речи. Притом се поменуте
скраћенице преузимају најчешће из других језика (углавном англицизми) које су
се одомаћиле у нашем језику и полако улазе у свакодневну употребу. Навешћу само
пар примера. Скраћеницу LOL и код нас млади данас користе да изразе своје смејање
на сав глас а што она у свом изворном енглеском облику (Laughing
Out Loud) и значи. Даље,
када желе да изразе своју изненађеност или зачуђеност, опет се користи једна
поштапалица из енглеског језика, OMG. Изворно, она представља скраћеницу од „О, Мy God!“ тј. „Господе боже!“ Примери овакве врсте су бројни
и нису везани само за позајмљенице већ их има и у нашем језику (све чешћа употреба
скраћенице „врв“ за израз „вероватно“). Такође треба поменути и постојање тзв.
емотикона, сликовних приказа лица са различитим емоцијама које саговорници
употребљавају при дописивању изражавајући тако на додатан начин своје
расположење. Емотикони су већ толико ушли у употребу да су данас постали готово
саставни део дописивања и постали супститут за многе речи. Није тешко замислити
да би се у будућности могао појавити неки, рецимо, епистоларни роман који би
био састављен од преписки особа са друштвених мрежа или размењене електронске
поште у којој се често појављују већ помињани феномени са скраћеницама и
емотиконима. Можда такве књиге већ и постоје.
Моје скромно мишљење је да реперкусије једне овакве
праксе и овакав развој комуникације пре могу водити осиромашењу језика него
његовом обогаћивању. Тенденција да се у писању (па често и у разговору) свесно
употребљава што мање речи и карактера не би ли се комуникација убрзала и
постала ефикаснија може опасно угрозити сам језик, његово богатство и разноврсност
– а то је оно што чини есенцију књижевности на једном језику. А књижевност је
управо оно о чему овде говоримо. Ако смо нешто раније говорили о Facebook као
феномену на ком се може и мора јавно апеловати ка исправном говору и писању и
то подвели под предност ове друштвене мреже, онда у овом другом случају
(тенденција брзине у комуникацији), можемо говорити о његовој мани. Са друге
стране, треба бити фер па рећи да се проблематично „штура преписка“ данас води
и преко других видова комуникације (SMS-ови, на пример), те са те стране не можемо кривицу за
евентуално сиромашење језика и све слабији вокабулар млађих генерација тражити
искључиво у друштвеној мрежи Facebook. Пре ће бити да модерни видови комуникације уопште,
доносе са собом овакав непријатан манир који показује један велики немар и
небригу према језику, али и према сопственој способности изражавања. Јер, не
заборавимо, човек успева да се ефектно изрази у оној мери у којој у себи
проналази адекватне речи за своју мисао, а то свакако неће бити у стању да
учини ако фонд речи у његовом вокабулару буде поражавајуће низак.
Данас књижевност представља један од најзначајнијих
културно-уметничких легата које човечанство оставља за собом. У ствари,
поштеније је рећи да је таква улога књижевности била додељена још у самом
заметку, међу оним цивилизацијама које су прве почеле да записују
конвенционално установљене знакове за изражавање својих мисли. Безброј
литерарних дела до данашњих дана, стилови и језичке варијације којима су људи
кроз историју посезали у тим делима, представљају рентгенски снимак развоја
мисли човечанства и једног незаменљивог сведока интелектуалне историје људског
рода. Дирљиво је пратити како се књижевност, та виспрена и неуништива дама,
достојанствено носила са све већим захтевима и очекивањима која је човек
постављао пред њом. Али, и она пред њега. Такође, не можемо се не дивити
неуништивости литературе јер изгледа као да уопште нема начина да се писана реч
као таква затре кад је већ једном успостављена. Књига је идеја а идеје су
отпорне на било какво оружје масовног уништења. Зато књиге могу бити и паљене
али „рукописи не горе“, како то славно рече Булгаков једном приликом (сетимо
се, тим поводом, и теме коју Реј Бредбери третира у свом роману „Фаренхајт
451“). Тако је, књижевности ништа не може доћи главе. Она ће некако увек
пронаћи начин да ствар преокрене у своју корист па то чини и са овом новом, IT епохом, у којој електронски видови комуникације све
више узимају маха. Чињеница у виду појаве електронских књига које су се читале
на самим рачунарима била је повод неким сумњалима да почну са причом како је
доба оне старе, папирне књиге завршено и да сада предстоји једно ново доба у
ком ће се књиге читати на таблетима, фаблетима или мобилним телефонима. Ипак,
има и оних који мисле да такво доба не само да није дошло већ да никад неће ни
доћи. Да ништа не може да замени осећај папира под прстима, шуштање страница
при листању или онај препознатљиви мирис књиге: свежу штампарску боју ако је у
питању ново издање или ону занимљиву и тајанствену миру ако се ради о неком
старијем, са већ пожутелим страницама. Наш познати сликар и писац Момо Капор
имао је обичај да каже да не може да замисли да чита књигу на рачунару, јер „како
понети рачунар у кревет кад желиш да читаш пред спавање“? Било како било,
сматрам да су вести о преживљавању нове епохе са стране књижевности веома
повољне. Сматрам да ће нове форме у којима се књижевност појављује у ствари
бити само проширење њеног медијума, а никако гашење оних старих појавних
облика. Гутенбергова штампарија јесте унела револуцију у свет књига, али то
није спречило опстајање књига из преписивачког периода нити су људи престали да
користе оловку и папир. Литерарне теме и стилови ће бити оно што ће се мењати
(што на крају крајева то и треба да буде случај), а лепа књижевност и писана
реч ће увек проналазити пут до читалаца. На крају крајева, ко је лепој
књижевности боља реклама до ње саме?
РЕЗ, Број 2, 2016.
РЕЗ, Број 2, 2016.