Двадесети
век је, несумњиво, донео невероватне промене којима се човечанство морало
прилагодити. Како је време одмицало, нова открића на свим пољима људских
делатности резултирала су тиме да се данашњи, савремени човек, са својим
претком од пре једног столећа напросто не би разумео. Како је цивлизација
закорачила у двадесет и први век, тако је технолошки аспект бивствовања
постајао неотуђиви део нас, док смо ми постајали све отуђенији једни од других;
а ипак пронашли неки начин да егзистирамо на свим паралелним пољима стварности,
и даље у себи носећи своју дистинктивну срж у односу на сва остала жива бића –
душу. Једну модерну душу која своје екстазе проживљава много брже неголи икада
раније. Велики фактор на том путу свакако је интернет, а одмах затим друштвене
мреже, међу којима предњачи Facebook, у сваком смислу.
Ова
данас широко распрострањена и лако доступна друштвена мрежа представља огледало
убрзаног начина живљења савременог
човека, где се мало чему у потпуности препуштамо; где индустрија забаве својим
широким асортиманом прети да нас све масовно окупира.
Феномен
књижевности на Facebook-у можемо посматрати као феномен књижевности на кашику. Уопште није реткост да нам је “почетна
страница” на овој друштвеној мрежи преплављена разноразним и толико пута прежваканим, виђеним, доживљеним
цитатима познатих писаца; и књижевност, као толико плодоносна грана уметности,
у читавом богатству својих значења и утицаја које има на људски дух, бива
сведена на један “пост”, бива тек мрвица онога што корисник ове мреже може
запазити док прелистава ту “почетну
страницу”. Дакле, таква једна појава каква је књижевност, бива готово
изједначена са садржајима било ког дневног листа, портала, блога и слично.
Књижевност је здробљена, уситњена, и тако распарчана понуђена као само још
један садржај на друштвеној мрежи чији је циљ да привуче пажњу онога ко се ту
нађе, на период од пет до десет секунди, и да избледи како корисник наиђе на
нови “пост”.
Књижевности
није никада била у том смислу сензационалистичка, њена улога није да забави читаоца, већ да га продухови, на
овај или онај начин. Стога ваља тежити мишљењу да је, тако представљена – на кашику, она на прагу тога да постане
само још један вид забаве чији је рок трајања мерљив десетинама секунди.
Проблем
статуса књижевности међу свим осталим садржајима на друштвеној мрежи Фацебоок
лежи у феномену људске лењости. Већински део поплације спреман је да баци поглед на неку од вести исписаних
готово бесмисленим речима (подразумева се данас да су речи написане све великим
словом ради ефекта који се на читаоце жели постићи), на неки кратак видео запис
чији нарочит смисао није видљив (сем да насмеје или једноставно отме неко време
кориснику), или да се заинтересује нечим што за своју крајњу намену нема ништа
осим отварања странице. Само је мали
број људи спреман да прочита “подуже” одломке романа или, рецимо, поему. Све је
на Facebook-у занимљивије од књижевности, и она полако губи трку са разним
другим садржајима чија је бесмисленост вешто исконструисана да троши нечије
време не нудећи ништа за узврат.
Међутим,
људи су увек проналазили начин да у свеопштем безнађу пронађу себи својствен
вид борбе, експресије, и пут ка ономе што би, терминолошки, одређивала реч нада. Боравећи на овој друштвеној мрежи,
с временом можемо запазити мноштво страница и профила чија је основна намена
промоција књижевности (филозофије, културе уопште). Предност домаћих страница
посвећеним књижевности, какве су рецимо Kultiviši
se, Kultur kokoška, Blacksheep, Dezintegracija, Pulse.rs, Fakepoet, Da li ste znali (Kulturbunt) или, рецимо, Bookvar – магазин за
промоцију књижевности лежи, понајпре, у њиховој озбиљности, ажурности и
доследности у борби да Facebook врви
од књижевности и писане речи. Њихове су свакодневне објаве посвећене како
подсећању на врхунске ауторе (од најпознатијих до заборављених драгуља) или њихова дела која су
оставила значајајан траг на културној сцени код нас и у свету, тако и
афирмацији младих аутора чије су прве забележене мисли, уметнички скројене,
обелодањене.
Те
су странице у одређеном смислу просветитељске, те могу послужити као несагледив
извор инспирације, с озбиром да су сви ти “постови” свежи, богати квалитетним
садржајима, и да свакога ко се посвети њиховом читању мотивишу да реагује. Неретко су овакве странице својим
радом заслужне за опстанак књижевности као врлине људског духа, јер се баве
озбилљном и одабраном књижевношћу. Тако, њеним промовисањем, чине да она дише,
да тече кроз све нивое друштвене мреже остављајући један специфичан траг.
Facebook,
уколико се конципира као оруђе, може младим ауторима бити одскочна даска и добар пут ка индивидуалној афирмацији. Међу
горенаведеним страницама постоји простор где млади могу поделити своје радове
са готово свим корисницима друштвене мреже. У доба када је квалитетан маркетинг
неопходан, промоција је од изузетног значаја свакоме ко жели на неки начин да
се пробије кроз барикаде културне сцене, а Фацебоок је погодан за то јер
написани текстови младих стваралаца путем њега допиру до великог броја људи, у
кратком временском интервалу. Једна од значајних појава су и странице чији су
администратори људи из великих издавачких кућа. Они, свесни тога или не, бивају
увучени у лов: уколико наиђу на рад
који оцењују довољно квалитетним (пожељним/профитабилним), некоме ће значајно помоћи
на путу ка афирмацији.
Култура
читања, говорећи искључиво у оквирима ове друштвене мреже, мења се у многоме.
Надовезујући се на уводни део овог огледа, увиђам да је у ери инстант живљења и књижевност обухваћена
(не и прогутана) тим инстант
концептом. Како се готово све ради у ходу – једе, путује, воли, на крају и живи
– људи су приморани прилагодити се том начину егзистенције, и зато књижевност
нема издвојен положај. Књижевност на Facebook-у је згужвана; исцеђени су њени
најзначајнији одјеци из прошлости (па
чак и из данашњице), и то објашњавам тиме што је све у неким одломцима и
цитатима који су за неког писца, или пак његово дело, најпрепознатљивији, а
онда, као такви, оцењени највреднијим.
Предност
изражавања својих мисли на интернету огледа се и у томе што је бесплатна. То је
њено круцијално обележје јер свима, ама баш свима, даје прилику да се огласе, у
књижевном смислу, и да њихове речи буду виђене, прочитане, коментарисане, па
зашто да не – и објављене у форми хартије. Како постоји обиље младих који се
путем Facebook-а промовишу својим делима, тако постоји и снажна конкуренција,
па читав тај концепт књижевног такмичења online
може бити још инспиративнији младима да стварају боље но што су раније.
Када
говоримо о рецепцији књижевних дела, она се не мења толико значајно, без обзира
на онај феномен инстант књижевности о
ком је било говора, јер ће љубитељи књижевности (људи од књиге) свакако своју
навику читања наставити да практикују, а та згужвана књижевност им може
послужити као окидач да се озбиљније посвете неком делу које су приметили да се
на мрежи истиче. Ваља нам неговати укус; ваља нам правити изборе и провлачити
ту интернет књижевност кроз разноразне филтере како би на Facebook-у осванула
најзначајнија и заиста вредна књижевна дела (подразумевам овде, наравно, и дела
младих аутора). Књижевност је, сама по себи, једном ужасном маргинализацијом
занемарена, а она то не жели да буде. Стога, уколико већ постоји простор на
интернету за свежу књижевну крв,
требало би бирати оно што је квалитетно,
и тиме утицати на формирање укуса и критичке свести читалаца.
Facebook књижевност
као засебан облик (форма/жанр) књижевности не би требало да постоји јер је
неодржива на дуже стазе, и нема неку значајнију улогу у историји књижевности,
осим као пут ка афирмацији и самопотврђивању. Познато је, уосталом, да је
хартија вечна.
Упркос
свој модерности цивилизације, те свим њеним патентима,
књижевност се, као жив организам, прилагођава, изобличава, смањује обликом како
би опстала. Парадоксално, тако сабијена,
она се управо тим умртвљивањем
остварује и одржава у животу, али сада кроз неке нове форме, све у складу са
захтевима савременеог облика постојања и мишљења. Facebook треба да користимо
тако што ћемо увек ми бити његови господари. Ново је доба донело више простора
за књижевну (и сваку другу) експресију,
али се морамо носити идејом да смо, као њени уживаоци (а зашто да не и творци)
једини одговорни за њен опстанак и развој.
Управо
путем друштвених мрежа књижевност можемо отргнути са маргине и утиснути је у све поре друштва, као
какав лек, јер она, својом суштином, уистину то јесте. И биће.
РЕЗ, Број 2, 2016.
РЕЗ, Број 2, 2016.