Јелена Зеленовић: Тамо где се копрца књижевност

Размишљам о могућем утицају друштвених мрежа на рецепцију књижевног дела од стране младог света, младог, јер друштвене мреже су успутне станице њиховог одрастања, и нисам сигурна да наилазим на прави одговор, на ону битну везу, на видан утицај. Када помислим где је књижевност на Facebook, сетим се различитих статуса, цитата, неких фраза доведених до отрцаних флоскула, а некада су се употребљавале у „високим круговима“ када се разговарало попут: „Добар дан, што би рекао Црњански“. Када размишљам у овом смеру долазим до закључка да књижевност губи на значају када свако њоме „испира уста“, тачније, као статус на Facebook. И онда питање:  када је ова „лепотица у кули од слоноваче“ пала тако ниско да свакоме може послужити као средство за хистерично истресање на дечка, другарицу, политичку ситуацију и сличне свкодневне људе и догађаје који једног просечног Facebook корисника могу да изведу из такта. Колико је само цитиран Андрић и она његова: „Дођу, тако, времена, кад памет зашути (...)“. А фукара се обогати, сви знамо наставак. Само, увек остане питање да ли је власник статуса  онај паметни или је фукара? Можемо се касније забављати таквим промишљањем. Оваква мисао иде у смеру нечега што бисмо могли да назовемо расправа о злоупотреби књижевности. Цитирање наших и светских најумнијих стваралаца се пење на виши „левел“,  па ће се временом сретати и „украшени цитати“ са позадинском сликом која, не нужно, графички илуструје проблематику којом се писац и његов цитат, је л’, баве. Једна од омиљених је илустрација девојке која је окренута леђима и хода пругом, а поред – цитат: Đavo je najopasniji kada je fin. Elizabeth Barrett Browing (1806 – 1861). Дакако да има и стилизованијих и креативнијих варијанти, али овде се бавимо познатим екстремима. Књижевност и поезија на Facebook су оно што је Дучић својој поезији говорио да не буде: Мирна као мрамор, хладна као сена / Ти си бледо тихо девојче што снева. / Пусти песма других нека буде жена / Која по нечистим улицама пева. Књижевност на Facebook је поезија на нечистим улицама. На почетној страници се свако са сваким сусреће, ту су свадбе и разводи, стихови који славе живот и они често цитирани када се ради о разочарању, ту има песме, севдалинке, тугованке, има и веселих новокомпонованих мелодија које ишту младости и алкохола. Пијаца, уметност је на распродаји. Фотографије су силне, често пропраћене, поново, стиховима, али како су људи различитог сензибилитета, ту су цитати младог уметничког духа са не баш завидном енергијом – Елитних одреда. Али за оне мало повученије, озбиљније (нећемо писати паметније и ученије), ту су и цитати по неког нашег писца или страног нобеловца, ређе писаца књига тзв. популарне психологије. Све ово до сада је била мисао да се „лепотица у кули од слоноваче“ претворила у девојчуру са улице, која по нечистим улицама пева. Тачније, да она само таква живи на Facebook. Не смемо бити оштри. Толико дивних и инспиративних текстова сам прочитала и пронашла линкове за исте управо на Facebook. Друштвене мреже нам помажу да до одређених информација долазимо брже. То, наравно, не значи да ћемо их боље тумачити или корисније употребити, умети боље да уживамо. Ради се само о брзини шеровања информација и њихове доступности. Уопште, корист друштвених мрежа је свима јасна. У години поплава у Србији, велику захвалност су људи и медији управо Тwitter упућивали, јер смо брже реаговали те спасили људске животе, управо захваљујући брзом шеровању информација. Али нас интересује књижевност. И како овој лепотици Facebook може да помогне. Она се ту копрца. Она ту настаје и нестаје. Брза размена мисли и идеја преко чета је нешто од чега лепотица може да заживи. Мисао свежа и на брзака искуцана првом добром пријатељу који је онлајн и његова критика, онако овлаш између два залогаја искуцана, чине прво батргање свежег уметничког дела. Не нужно квалитетном, иако је квалитет пригоднији придев за месо пре него за реч, ипак стваралачком процесу други присуствује много више него икада у историји књижевности и он је тај прималац прве речи која се батрга да постане метафора, песма, музика, дело. Прималац може бити и подршка, онај трећи угао троугла дело-писац-читалац или само пријатељ који има стрпљења. Ипак, брже, лакше, напредније. Да ли је то књижевност? На то не можемо и нећемо одговорити јер никада не можемо имати увид у тај приватни „чет“, као што ни, лепог примера ради, Петар Џаџић није имао свест о наговештаваном самоубиству Бранка Миљковића када је овај јасно у писму говорио да му је доста света и речи и метафора које „кидишу на њега“. Касније ће се говорити да су последње песме Бранка Миљковића настале из истог извора емоција као и писмо Џаџићу. Данас је писмо овај „чет“. Но, шта ћемо са тим? Назвати књижевношћу оно што се помаља у поједним квалитетним онлајн разговорима? Правити лепотицу од блата? Остаћемо при томе да се на Facebook књижевност копрца. Да ли настаје или нестаје, то зависи управо од трећег угла троугла. Јер, како је Јован Скерлић рекао, можда сада извучено из контекста (али није ли статус најчешће из контекста извучен цитат?), парафразирам – ако се дело не пише због читалаца, онда се макар због њих штампа. Трећи угао је овде неодвојив због специфичности комуникације дела са публиком. Дакле, настаје или нестаје? Копрца се. Лепота је у неизвесности, а када се склопе лаптопови, шта остаје? Лепотица или уличарка? Да ли уопште постоји прави одговор? Или да кренемо од онога – шта је уопште књижевност? Ако кренемо од тога губимо суштину. А о суштини је, заправо, све време реч.


РЕЗ, Број 2, 2016.