Радмила Лазић (1949, Крушевац) је једна од најпознатијих и најпревођенијих српских песникиња и феминисткиња. Основала је и уређивала први феминистички часопис, ProFemina. Уређивала је библиотеку Femina
у издавачком предузећу Просвета. Сада уређује библиотеку Претходнице
у Народној књизи. Ауторка је многих
збирки поезије, збирке есеја, књиге антиратне преписке, као и чувене антологије савремене женске поезије, Мачке не иду у рај. Разговор са њом водила је
Исидора Бобић, у форми интернет преписке.
ИБ: Зачуђујуће је колики број људи данас пише
поезију. Она постаје део свакодневице, афирмише се на друштвеним мрежама,
константно ничу нова књижевна удружења…. Свакако да квантитет не подразумева
квалитет. Где треба потражити узрок експанзије „песника“?
РЛ: Мислим да се данас не пише поезија више него иначе, да само има више начина да се то сазна. Поезију могу писати сви, али нити је све што се пише у стиховима поезија, нити је пак свако ко пише песме песник. Да би неко био песник не треба само он да се декларише тако, већ треба и други да га верификују као песника.
ИБ: Постоје ли конвенције којима робује српска поезија данас?
РЛ: Дух српске поезије је остао конзервативан, нажалост, изостао је еманципаторски доживљај света. То је нарочито присутно у интимистичкој лирици, а особито у љубавној, која није усвојила дух времана, те није дошло до промене сензибилитета и осећајности. То се примећује у схватању љубави и доживљају жене, који су остали непромењени, готово од деветнаестог века. Поезија коју пишу мушкарци је конвенционалнија од оне коју пишу жене. Женска поезија је доживела велику промену, јер песникиње нису држале до песничког трона и улоге свештеница поезије, биле су одважније, те су тиме избегле стереотипе и клишее узвишености и поетизације на рачун животности и истинитости. Чак ни радикалне поетичке праксе нису донеле промене које су се могле очекивати бар на плану осећајности, оне су је чак суспрегнуле, готово да су кастрирале емоције. А, као што рече Паунд, само емоција траје, све друго је потрошна роба.
ИБ: Једном приликом сте изјавили да слушајући/читајући критику своје поезије неретко стичете утисак да се уопште не говори о вашој поезији. У чему је „ствар“?
РЛ: Да, такође сам изјавила и да ми је жао што нисам писала под псеудонимом. А зашто? Па зато што је биографски метод био и остао најдоминантнији критички метод који се директно или индиректно улио у све остале критичарске праксе. У српској критици он превладава. Омиљена критичарска пракса је пракса учитавања биографских момената из живота песника, и дакако, једначење лирског ја са самим аутором. Могла бих да наведем безброј таквих читања. Читајући један такав текст моја се мајка једном приликом расплакала јер је критичар исказао такву жал над мојим наводно усамљеничим, и „паћеничким“ животом, да је и мени дошло да се сажалим над том јадном песникињом. Када се удруже критичарско незање и малограђанске предрасуде, од текста не може ништа друго испасти него јалово штиво. Знате, за критичара није довољно да познаје критичарске методе и да влада критичарском терминологијом, потребно је да има шесто чуло и да је личност широких видика, што подразумева да га не „краси“ суревњивост него храброст да некоме призна оно што он не поседује.
ИБ: Чести су коментари како феминизам није „оно што би требало да буде“, „оно што му је била првобитна сврха“. Да ли је феминизам данас вулгаризован, говорећи и уопште и о уметности?
РЛ: Не знам на шта се тачно мисли. Колико знам, феминизам је увек био и остао борба за право жена на избор и остваривање сопствених потенцијала. Не знам шта би ту било вулгарно. У уметности поготову, феминистички поглед на свет је ослобађајући, жене уметнице су сада у стању да говоре, пишу, сликају, компонују, о свим табу темама везаним за жену. Феминизам је отворен, а не затворен поглед на свет. Конзервативизму и патријархалној матрици нашег друштва то никако не одговара. Они су вулгаризовали и саму Библију, сводећи жену на мајку, девицу или грешницу. Ви сте вероватно приметили ту огавну кампању коју је водила Политика, у којој су жене окривљене за пад наталитета у Србији. И то тзв. слободне жене, а не друштвена ситуација, економска катастрофа, мањак радних места, непостојање олакшица за труднице и децу итд. То је вулгаризација, свођење жене на машину за рађање.
ИБ: Ваша чувена збирка Дороти Паркер Блуз доноси поетику женске побуне, афирмише женску сексуалност и самосвест. Да ли је тај облик женског писма српској књижевности био стран? Да ли наша књижевност има женских ликова попут Дороти Паркер?
РЛ: Дороти Паркер, таква каква је – стварна и еманципована, ослобођена предрасуда, сигурно јесте значила прекретницу у женској поезији. После ње имамо читав низ „ослобођених“ песникиња и њихових лирских јунакиња као што је то рецимо у поезији Милене Марковић и неких других ауторки. У прози је с времена на време било сличних јунакиња али недовољно. Јелена Беловук, из романа Пада Авала Биљане Јовановић, објављеног још 1978. још увек нема наследницу у савременој прози.
ИБ: Бартов термин женско писмо данас се тумачи на неколико различитих начина. Како да
га најзад дефинишемо? У којој сфери језика се оно конституише, и да ли
подразумева писање у женском роду?
РЛ: Женско писмо је постало готово колоквијалан термин у Србији за писање жена. Па се чак чешће употребљава за оно што пишу представнице тривијалне књижевности. Можда не случајно, неком је потребно да обезвреди сам термин. Женско писмо, наравно, није одређено родом, него стилом писања. Пошто је немогуће да сада едукујемо читав критичарски ешалон, а ни читаоце, можда је реалније да употребљавамо термин женска књижевност (ту спада све оно што пишу жене) или женско писање, или чак женствено писање, већ према поетичкој пракси ауторки. На књижевној сцени, пак, могуће је срести ауторке еманципаторског проседеа, ауторке тривијалне (естрадне) књижевности и следбенице традиционалне ( најчешће конзервативног погледа на свет и статус жене) књижевности.
ИБ: Како дефинишемо текст за који не можемо да
одредимо припада ли мушком или женском писму?
РЛ: Осим ако нема изразита својства једног или другог, ако се не залаже за писмо разлике, није нужно да га дефинишемо родом.
ИБ: У појединим контекстима у феминистичкој
литератури наилазимо на исказе типа Онај/она
који/која је видео/ла (…). Суочени смо с утиском да преузимањем таквог
дискурса реченица губи на разговорности, природности, те и на својој естетској
вредности. Да ли је родна равноправност заиста остварљива у оквирима српског
језика, „наклоњеног“ мушкарцима?
РЛ: Наравно да јесте, али тек пошто се еманципују они који утичу на стандардизацију језика. Хрвати су то урадили одавно, не знам зашто то не би урадили и наши лингвисти. Када се уради нова стандардизација све постане ствар праксе и ви временом изгубите почетне тешкоће које су искључиво везане за новину, односно за навику. Позивати се на некакву природност, односно неприродност језика је чиста демагогија. Када лингвинстичка струка нешто хоће, она то и одради. Не примећујете ли како се очас посла (у свим медијима) променила акцентуализација извесних гласова (примери: телевизија, Југославија…), а нема се могућности (или жеље) да се именице које означавају занимање жена промене према роду.
ИБ: Да ли се у нашој култури женско писмо a priori одређује као мање вредно од мушког писма?
РЛ: Мислим да није ствар у писму, већ у дискриминаторском односу према женама које пишу. Жене се мање вреднују у свим областима живота, па тиме и њихов рад. Одатле све потиче. У неједнаком односу, у арбитражној моћи коју су присвојили мушкарци. Сфера одлучивања, у свим областима живота, у њиховим je рукама. Можда нам зато тако и јесте.
ИБ: Да ли реч губи моћ у времену
мултимедијалности?
РЛ: Не бих рекла. Мислим да се потпомажу.
ИБ: Како интернет и друштвене мреже утичу на
књижевност, и обратно?
РЛ: Нисам приметила да друштвене мреже нарочито
утичу на саму књижевност. Мислим да се књижевно поље још увек простире тамо где
се простирало пре интернет ере. Елитна књижевност још увек станује на истој
адреси – у књигама. Мислим да је само некима од актера важнији, битнији, један
облик комуникације од другог, па ту желе да изврше утицај. Суштински, текст
остаје текст, било у ком облику да је презентован. Од склоности и амбиција аутора/актера
зависи ка ком облику деловања ће се определити. Мада мислим да ту има доста самозаваравања,
и да многи љубитељи нових комуникацијских облика мисле да се слава, популарност
или моћ, па макар и књижевна, брже и лакше, постиже виртуалним путем.
ИБ: На једном месту сте написали да саветујете
младом писцу да бежи од књижевног живота. Зашто?
РЛ: Књижевни живот је загађен таман колико и ваздух. Владају завист и суревњивост, нема више радости када неко напише добру песму или књигу. Такође, постоји опортунизам према књижевним моћницима. Можда су књижевна удруживања неопходна док сте млади аутори, али временом схватите да сте само трошили време. И да је за ствараоца најбоље, и најлепше, када је сам.
Разговор водила Исидора Бобић
РЕЗ, Број 2, 2016.
