Основни принцип стварања у поезији Рене Шара јесте
слобода. „За слободу се треба изборити“, каже Хегел; она
нам, дакле, није дата. Рене Шар се за слободу бори кроз процес стварања, писања
и у тој борби поезија и живот се поистовећују. У песми Садржај он каже:
„Једнима затвор и смрт. Другима сеоба ријечи.
Превршити
штедљивост стварања, увећати крв кретња,
Дужност сваке светлости.“[1]
Уколико светлост схватимо као живот, као ватру у хераклитовском
смислу, ону која је прасупстанција, из које све настаје и у коју се све враћа,
онда ће нам бити јасно да дужност живота јесте стварање, креација. Ако нема
сеобе речи, односно ако нема писања, наш дух је осуђен на смрт, на духовни
затвор.
У наведеној
песми он такође говори о поистовећивању поезије и живота, о слободи из које су
они произашли:
„Њена ријеч није била слијепи ован већ платно где се
уписао мој дах.“
„Њена ријеч није била слијепи ован већ платно где се
уписао мој дах.“
Слобода јесте платно на коме песник уз помоћ свог
оруђа, уз помоћ речи, слика живот.
Но, пре но што простор слободе буде освојен, пре но
што песник себи подари живот, он ће морати да уништи самог себе. Хераклит каже:
„Једно исто пребива у нама: живо и мртво, будно и спавајуће, старо и младо“[2]. Борба
се стално одвија: „Противно се удружује и из разних тонова постаје најлепша
хармонија, и све бива борбом“[3].
Зато Рене Шар у песми Кристални клас просипа по трави своју прозрачну жетву, исписује ове
речи:
„У олакшалој соби која је мало помало развијала
велике просторе путовања, давач слободе се припремао да ишчезне, да се још
једном стопи са другим рођењима.“
Давач слободе је песник, но, да би подарио себи
слободу, односно да би кроз стварање био поново рођен, он мора пре тога да
ишчезне. Зарад бољег објашњења навешћемо следеће Хајдегерове речи: „Управо у
великој умjетности, остаје умjетник према дjелу нешто равнодушно, говото као неки пролаз, који у
стварању уништава самога себе за произлазак дjела“[4].
Даље, у песми Бајање
Рене Шар каже:
„Откада су се цесте сјећања прекриле непогрешивом
губом чудовишта, налазим уточиште у невиности где човек сањар не може остарити.“
Уколико се невиност у којој песник проналази уточиште
поистовети са вечним светом Платонових
идеја, онда се може извести закључак да он на тај начин себе чини бесмртним.
Ако одемо корак даље и наведемо Хајдегерово одређење уметности као „бит умјетности:
себе-у-дјело постављање истине бића“[5],
дакле, у делу уметности се истина бића поставља у дело, онда ће нам бити
јаснији следећи стихови из песме Набирање:
„Сада ходам кораком извјесности према твојој граници,
о понижени животе, обзнањен да истина нужно не претходи дјеловању. Махнита
сестро моје реченице, моја запечаћена љубавнице, избављам те из хотела
рушевина.“
Песник долази до сазнања да је уметност истина,
истина као дело, а он као песник има за циљ да избави речи, махните сестре
своје реченице, из хотела рушевина, односно из куће бића, из језика (језик је
по Хајдегеру кућа бића). На тај начин
речи постају бића за себе, песник им је подарио живот, начинивши од себе
пролаз, а затим кроз дело опет наставио да живи. Речи су постојале пре њега,
постојаће и после њега, он им је удахнуо живот и учинио своје дело бесмртним, а
самим тим и себе.
Песник је у стању да спозна свет око себе вечно
трагајући за суштином ствари захваљујући свести о свом постојању. У вечном
трагању ми стварима око себе дајемо нове обрисе, креирамо их полазећи од себе и упијамо у себе њихове сени.
Зато Рене Шар у песми Jacquemard i Julija, наводи
следеће стихове:
“Некада је трава била одредила да ноћ вриједи мање од
своје моћи, да извори не мрсе по вољи своје токове, да је зрно што поклекне већ
напола у кљуну птице. Некада су се земља и небо мрзили, али земља и небо су
живили.
Неутажива суша потјече. Човјек је странац зори.
Међутим, у потрази за животом који се још не може замислити, постоје воље што
дрхте, мрморења што ће се супротставити и дјеце живе и здраве што откривају.“
Песник нам говори да је трава, односно природа,
некада имала апсолутну власт, а онда се појавио човек и својом вољом почео да
мења свет. Постоје мрморења, односно постоји нада и на нама је да спознајемо
свет око себе и да га на тај начин мењамо, а њему као песнику преостаје да пише
и да нам на тај начин помогне да се изборимо за лепоту живљења. Лепота се рађа
у дијалогу између човека и природе у њиховом међусобном стапању. Лепота једног
камена, једне руже, по Шару, ту је да нам покаже да нисмо сами на свету, да се
удружи са нама у вечном трајању, да бисмо једног дана могли још боље волети оно
што су наше руке само додиривале под премладом маслином. Једино лепота може
ублажити нашу глад.
У појединим тренуцима песник доживљава свет на начин
својствен једном експресионисти, када пише да његова љубав није само његова,
већ да са њом може свако говорити. Треба отворити своје срце и не бити шкрт у
давању. Као Ничеов Заратустра и он воли оног чија је душа дубока и у
прегоревању: „Ја волим оног оног чија је душа дубока и у прегоревању, и који је
у стању да пропадне и услед малог доживљаја: тако тај радо иде преко моста. Ја
волим оног чија је душа препуна, тако да заборавља сам на себе, а да су све
ствари у њему: тако ће његово пропадање наступити услед свију ствари“[6].
Шар као песник има дужност да пише и да на тај начин
пренесе свој део чудесне побуне доброчинства:
„Ако сретнеш смрт за вријеме док се будеш трудио
Прими
је као што ознојени врат налази добрим сух рубац
Наклањајући
се
Ако
се хоћеш смијати
Понуди
своју потчињеност
Никада
своје оружје
Био
си створен за необичне тренутке.“
Рене Шар нам је својом поезијом показао да
стваралаштво брише границу између живота и смрти. Чим освојимо једну димензију
одмах смо освојили и другу, простор слободе је начет. Ватра се не гаси,
светлост не гасне уколико смо у стању да свој дух потчинимо стваралаштву и
начинимо себе боговима у свету у коме је бог већ одавно мртав.
[1] Rene Char, Poezija, Izdavačko
knjižarsko preduzeće Mladost, Zagreb,
1963, str. 7. Сви цитати
поезије Ренеа Шара дати су по овом издању.
[2]
Наведено према: Енциклопедијски лексикон мозаик знања, Филозофија, Интерпрес, Београд, 1973 ,
стр. 178
[3] Исто,
стр. 178
[4] Martin
Heidegger, О бити
умјетности, извор умјетничкога дјела, чему пјесници?, Издавачко књижарско предузеће Младост,
Загреб, 1959. , стр. 33
[5] Исто , стр. 28
