(Поводом приче Вилијам Вилсон
Едгара Алана Поа)
Филозофска
садржина или филозофско биће романа, новеле, детективске приче, свакодневних
разговора између комшије Златка и комшије Мите, неминовно претендује да буде
уочена, ухваћена, учаурена речима. Нема ничег важнијег, ничег моралнијег и
чистијег него ли ухватити идеалну сферу људских трагедија и покушати разумети
је не би ли се она, практично, овековечила. Метод такве природе, природе
својствене филозофском њуху, назваћемо га „детектором морала“, желимо да
применимо у краткој анализи Поове приче Вилијам
Вилсон, у коjoj свестрани и магични писац најдиректније комуницира са
озбиљним етичким проблемима које истоимена филозофска дисциплина радо
региструје као важан предмет своје научне оријентације.
По нам одмах на почетку битно олакшава посао, јер се референцом о „страховитој сабласти која се испречи на путу“ далеко лакше маркира стаза којом иде ова кратка прича, а да се притом и њена сврха може једноставно окарактерисати у виду етичког наратива или, прецизније, етичке дискусије између протагонисте приче и поменуте сабласти. Наиме, како ће се испоставити, управо ова страшна, језива, криптоманијална сабласт симболише један од најважнијих филозофских проблема, наиме, саму савест.
Централни нерв кратке приче о „потомку једног рода који се одувек истицао јаком маштом и лако раздражљивом ћуди“ недвосмислено указује на једну врсте борбе, моралног карактера пре свега, која се континуирано манифестује у етапном сагледавању стања свести протагонисте након сваког (зло)дела. Едгар Алан По и његова маестрална техника показују управо тенденцију психолошког, интроспективног уочавања важних момената у развоју личности главног актера − са једне стране, и самог пада или моралне деградације истог − са друге стране. Шта више, и егзистенцијална основа актера приче читаоцу пружа, управо кроз Поов аутентични ход речи, могућност уочавања линеарне путање из које произилази следећа дуалност: едукација, социјализација, самим тим и очекивана еманципација указују се као једна, а надмено, користољубиво, аутодеструктивно и посве материјално обезглављивање свих вредности као друга сфера самоубилачког живота протагонисте. Филзофска пажња писца фокусирана је на приказ моралног пада једног аристократе, почевши од школских клупа и просторија мрачне и тајанствене магле коју је уважени учитељ Брензби уливао у виду страха и страхопоштовања, па преко моћног и, по свему судећи, уваженог универзитета у Оксфорду, све до хаотичне путешествије којом се Вилијам Вилсон опрашта од свог дигнитета.
По нам одмах на почетку битно олакшава посао, јер се референцом о „страховитој сабласти која се испречи на путу“ далеко лакше маркира стаза којом иде ова кратка прича, а да се притом и њена сврха може једноставно окарактерисати у виду етичког наратива или, прецизније, етичке дискусије између протагонисте приче и поменуте сабласти. Наиме, како ће се испоставити, управо ова страшна, језива, криптоманијална сабласт симболише један од најважнијих филозофских проблема, наиме, саму савест.
Централни нерв кратке приче о „потомку једног рода који се одувек истицао јаком маштом и лако раздражљивом ћуди“ недвосмислено указује на једну врсте борбе, моралног карактера пре свега, која се континуирано манифестује у етапном сагледавању стања свести протагонисте након сваког (зло)дела. Едгар Алан По и његова маестрална техника показују управо тенденцију психолошког, интроспективног уочавања важних момената у развоју личности главног актера − са једне стране, и самог пада или моралне деградације истог − са друге стране. Шта више, и егзистенцијална основа актера приче читаоцу пружа, управо кроз Поов аутентични ход речи, могућност уочавања линеарне путање из које произилази следећа дуалност: едукација, социјализација, самим тим и очекивана еманципација указују се као једна, а надмено, користољубиво, аутодеструктивно и посве материјално обезглављивање свих вредности као друга сфера самоубилачког живота протагонисте. Филзофска пажња писца фокусирана је на приказ моралног пада једног аристократе, почевши од школских клупа и просторија мрачне и тајанствене магле коју је уважени учитељ Брензби уливао у виду страха и страхопоштовања, па преко моћног и, по свему судећи, уваженог универзитета у Оксфорду, све до хаотичне путешествије којом се Вилијам Вилсон опрашта од свог дигнитета.
Први додир са успоменама,
како то По формулише одмах након кратког али ефектног описа меланхоличне куће у
којој Вилијам Вилсон стиче прва едукациона средства за живот, даје нам јасне
знаке за ишчитавање филозофског бића лелујаве, хаотичне и посве несигурне
егзистенције нашег актера. Још се Сократу чинило да се ,,унутрашњим гласом”
може уочити исправно делање, зарад добра самог по себи, те му материјалне
околности или свакодневно окружење нису изгледали као велика препрека у односу
на морални циљ. Међутим, Вилијам Вилсон није Сократ, нити је Буда, а још мање
Исус. Његов споменар злих дела и његово манипулативно понашање „од малих ногу“ јасно
говоре у прилог нашој тези. Вилијам Вилсон представља племића чије порекло
остаје мистерија, али сама садржина Поове приче дакако потврђује да је јунак
добро материјално осигуран (пре но што се уписао у оксфордске редове интелектуалаца,
он сагледава своје аморалне поступке и свесно говори о ,,расипничкој таштини
родитеља” која га је ваљано снабдела опремом и годишњим приходима не би ли се
препустио ,,расипању и надметању са најохолијим наследницима најбогатијих
племићких породица Велике Британије”). Зато му се животне околности једноставно
нижу у правцу слепог хедонизма. Из филозофске визуре Маркса, свакако да
буржујски делује просторија у којој себични племић у нама занимљивом лику
креира своје бивство.
И управо она
ситуација у којој ни „ватреност, способност одушевљења и заповедничка охолост“
нису биле довољне да заведу никог другог до сопственог алтер-ега указује на
први моменат пишчевог алудирања у смеру самосвесних сагледавања поступака. Себична
и охола понашања, иако су му, као средства, била прави погон у „надметању са
вршњацима“, као да су ослабила након мистериозне појаве сабласти, илити савести
у „имењаку чије се бунтовништво испоставило као права пометња неограниченом
деспотизму“ протагонисте. Ту можемо лако уочити свесни бег Вилијама Вилсона од
самога себе. Слепо препуштање телесним импулсима само је условило и коначни
раскид са школом доктора Брензбија, у којој се ,,чудни шапат манифестује као
одјек његовог гласа”. Раскид са школом само је отворио простор аутодеструктивности
чији се детаљнији садржај прожима овом генијалном причом. Ту свакако
проналазимо древне сократске мотиве, стоичке моралне императиве, свакако
хришћанска алудирања на катарзично делање. Прецизније, ту се може уочити готово
читава традиција етичких заповести у правцу „сагледавања самога себе“. По
упорно истиче наратив који има функцију самосвесног приказа самоубиства, или
свесне рефлексије која говори о (зло)делима.
Да је савест
нит-водиља нарације показује и друга ситуација, у којој наш јунак губи своје
достојанство на веома јефтин начин. ,,Три године лудости, проведене бескорисно”
доносе навике које достижу свој врхунац са признањем протагонсте да је
,,безумно распаљен коцком и пићем”, па се тврдоглавост и посве непристојна и
деструктивна ужурбаност обијају о главу оног тренутка када поново, нико други
до алтер-ега, односно савести Вилајама Вилсона, не ступи на позорницу још
једног трагичног искуства, и не покуша да му осветли образ. Вилсон препознаје
,,мудре и свечане опомене речи, изговорених чудним, тихим, шиштавим гласом”, а
,,прошаптане слогове, који су допрли до њега са хиљаду нагомиланих успомена из
минулих дана и ошинули му душу као ударцем галванске батерије” прихвата у виду
догађаја који можда отвара могућност другачијег животног пута. Међутим,
пристојан свет, баш онако како га и наш романтичар назива, није место за нашег
јунака. Мајсторије коцкара само ће усавршити његов занат у успешној каријери
прокоцкавања и пијанства.
Суноврат,
пропадање, бесциљно лутање протагонисте доводи нас до трећег важног момента,
оног у коме роб својих страсти губи своје достојанство. То је баш она прилика
коју искусни коцкар попут нашег Вилсона никако не пропушта, не би ли своје манипулативне
вештине употребио зарад себичних интереса. Наиме, жртва је млади лорд
Глендинунг. Вилсон добија информацију да је присуство поменутог господина од изузетног
значаја јер је дотични господин, наводно, из добростојеће породице. Како нам
прича саопштава, баш те ,,круцијалне ноћи”, када се седељка продужила до касно,
игра картама је послужила као маневар, не би ли се нови колега са универзитета
у Оксфорду опљачкао до последњег новчића. Уз попијено вино, сујетне разговоре и
поменуто картање, долази до суморне нелагодности у којој се по ко зна који пут
наш јунак открива. Појављује се странац који широм отвара тешка двокрилна врата
и указује на срамне поступке Вилсона. Овде је По доследан свом маниру, јер се
мистични талог речи лако да осетити, те се мрачна позадина приче интензивно појачава,
што је сасвим у складу са књижевним ликом кога гради. Међутим, док су се раније
борбе између актера и његове савести могле тумачити на психолошком нивоу, у
хоризонту свесног одбијања сопствене или унутрашње кривице материјализоване у
,,шапатима, гласовима, разговорима различитих тоналитета”, у овом моменту
Вилијам Вилсон добија своје право Друго Ја
у реалној, дакле, опипљивој датости, у лику чудног створења које указује на
видно пљачкање присутних људи од стране Вилсона. И, оног момента када су се у
скупоценом капуту пронашле резерве карата, чија је функција била очигледна,
Вилсон ,,понижен и оборен у прашини” креће на далеки пут, пут без повратка. То
чудно створење, уносећи помрчину и замирућу светлост, даје обавештење о свим
поступцима слепе воље нашег јунака не би ли указао на комплетну пропаст морално
деградиране јединке чије се навике одавно фокусирају на блуд и коцку.
Тиме је По остварио
последњи додир са својим актером, чије се узалудно бежање од сопства трагично
завршава. Одмах после оксфордских холова уследиле су преваре, освете, похлепна
разарања, неизбежна коцкања и дрска понашања ега чији се темељи одавно љуљају.
Вилсон се из Париза сели у Рим, из Рима одлази у Беч, па га затим сопствена зла
коб одводи до Берлина, чак и до Москве! Бежећи узалудно, бежећи од самога себе,
протагониста ове кратке приче наилази на оно што је у основи и почетак његовог
краја. Наиме, из великог отпора и напора да се избегне вечно враћање ове „сабласти“,
Вилсон се суочава са материјализованом афирмацијом исте. Савест је овде приказана
витешки, она се јавља као потреба да се одбрани извесна дама из наводне палате
напуљског кнеза Ди Броља, у чијим се одајама нашао наш мученик. Последња сцена
ове хаотичне и мрачне путешествије умногоме подсећа на завршни чин Вајлдовог Портрета Доријана Греја, али се овде, на
месту ножем унакажене слике сопства, пронашло велико огледало које је нечујно
изговарало: “Ти си победио и ја се предајем. Али од сада си ти мртав, мртав за
Свет, за Небо и за Наду! У мени си ти постојао и, мојом смрћу, гледај у овај
лик, који је твој сопствени лик, ти си потпунио убио себе самог”.
РЕЗ, Број 2, 2016.
