Роман-првенац Ота Хорвата,
новосадског песника (са сталним боравиштем у Фиренци), доживео је велики успех
на српској књижевној сцени, и то на различитим нивоима. Након уласка у најужи
избор за НИН-ову награду за роман године, Сабо
је стао одликован је трима наградама, Биљаном
Јовановић, Мирком Ковачем
и Златним хит либером. Поред тога, у кратком временском периоду стекао је
изузетно широк круг читалачке публике, о чему сведочи чињеница да је за годину и
по дана имао већ три издања (један Културног центра и два Агорина). Најзад,
сваки еминентан књижевни часопис у Србији објавио je макар
по један приказ или есеј поводом овог романа. Сабо је стао задовољио je и књижевне критичаре и своје читаоце, због чега се
слободно може рећи да се ради о једном од ретких прозних дела у великој
сваштари савремене хиперпродукције (где места проналазе и овакве и онакве
књиге), које изискује да му се приступи аналитички, из различитих углова.
Наша пажња ће овог пута бити
усмерена на лик оца који је осликан са аспекта Сабових успомена. Сходно томе,
његов портрет је субјективан, али снажан. Фигура мртвог родитеља заузима
значајно место у роману Сабо је стао и
њоме се Ото Хорват поетички надовезује на прозу Данила Киша, пре свега
триологију Породичног циркуса,
односно романе Рани јади, Башта, пепео и, посебно, Пешчаник (али и Енциклопедију мртвих). Попут Едуарда Сама у стваралаштву Данила
Киша, улога оца у целокупном делу Ота Хорвата је сложена, она
непрестано провејава кроз његову поезију којој даје посебан печат, па се најзад
уобличава и у романескној структури.
Сабова сећања на оца се у
овом роману јављају поводом и у вези са смрћу вољене особе. А. је умрла, свет
главног јунака се срушио, бол је снажан и свеприсутан. За разлику од скоре
смрти А. што узрокује да се Сабо сав претвори у огромну патњу
која га пасивизира и од које не може никуд да се макне, очева смрт нема више
такав ефекат, од ње је прошао известан период током којег је главни јунак
живео, путовао и кретао се. Ипак, „Сећања на оца не престају да израњају у
његовим мислима, иако сада све ређе, додуше, али на срећу... несрећу? И то је
тужно како туга губи на интензитету и претвори се скоро само у повремену
нелагоду. Ужасава га помисао да ће и А. склизнути у тај простор измаглице и
пригушене светлости“[1]. Иако осећање бола узроковано губитком родитеља
временом бледи, оно је свеприсутно као својеврсна празнина која се ничим не може
испунити.
Прича о Сабовом
оцу изграђена је од уломака сећања, па се тако јављају следеће епизоде: син вуче
породични кофер, отац у сну чита стихове из Проповедника,
очева смрт, оца и сина прати НЛО... Успомене на њега искрсавају и на другим
местима, у вези са породичним летовањима, односом према књижевношћу, склоности
ка пецању, свињокољем у Темерину (где игра улогу џелата) итд.
Већ се у првом
поглављу Хорватовог романа конституише однос главног јунака према оцу, а предмет
који их спаја јесте велик, тежак и стар кофер који он с муком носи ка возу који
ће га одвести ван завичајног Новог Сада. Тај кофер има, истовремено, и
практичну и сентименталну вредност. У њега све стане. Поред тога, он је
својеврсно наслеђе, део, како Сабо напомиње, „наше породичне историје, наших
заједничких путовања“[2]. О
оцу сазнајемо да кофер предаје сину тешка срца, јер је за њега посебно везан и
жели да га задржи за себе, без обзира на то што га већ известан период не
користи и што тај предмет за њега више нема употребну функцију. Ради се о особи
која већ петнаест година никуд није путовала, а за живота је посетила само
Мађарску, Пољску, Италију и Јадран. Али свој кофер редовно чисти и ветри, чува
га за сан-путовање. Позајмивши кофер сину, као да се растаје са животом. Иако
жели да му се тај предмет врати, он ипак завршава на сметлишту, након што је
неко други с њим проживео читав живот и пропутовао цео свет.
Отац се Сабу
јавља и у сну, његов простор је оностран. Он „израња из мора у својој
тамноплавој пиџами и излази на шљунковиту обалу“[3],
прелази са оног у овај свет, али при том задржава обележја оностраности: пиџаму
у којој се иде на починак, старе риболовачке чизме за боравак крај реке и стару
француску капу. Одевни предмети које на себи носи, у зависности од положаја
дела тела који покривају, од горе надоле постају све тамнији, иду од плаве, ка
тамноплавој, све до црне боје. Попут предмета, и делови тела указују на његову
везу с подземљем, он је зарастао, коса и брада су му густе, дуге и седе. У сну
се и отац и син изобличавају, доживљавају преображај. Очев лик поприма час црте
младића, час црте старца, а Сабове руке и ноге су потамнеле, као у црнца. Они
су на граничном простору, у метаморфном стању. Њих двојица се у сну налазе сами
на плажи њиховог летовалишта које је, зачудо, пусто. Дубина и вода јесу
обележја смрти, а главни јунак романа доводи у везу ове симболе са онима који
су умрли, са оцем и са А.[4]
Али оно што највише изненађује јесте чињеница да су очево лице и коса мокри,
али не од мора, већ од суза, јер он плаче, носи наочари, држи Свето писмо и чита одломак из Проповедника
на латинском, али поједине делове преиначава.
Осећање ништавности
изражено је интертекстуалним надовезивањем на старозаветну књигу Проповедника која је делом цитирана, а
делом измењена различитим комбиновањем одређених библијских речи на латинском
језику. Размишљање о очевој животној филозофији, односно помирености са
узалудношћу људског деловања, може се посматрати као Сабово суочавање са
пропадљивошћу и пролазношћу свега овоземаљског. Међутим, човеку је немогуће да
се помири са судбином која му је рођењем предодређена, чињеницом да се сваки
живот у неком тренутку гаси, јер „Omnia tempus habent, et suis spatiis
transeunt universa sub caelo. Tempus
nascendi et tempus moriendi…“[5].
Отац је у сну дубоко потрешен истином о неминовности човекове смрти коју чита
из древне књиге, на древном језику. Син на родитеља подсвесно преноси сопствене
страхове, или се, пак, бојазни предака вечито преносе на потомке, и тако човек остаје
увек исти, пролазан, растрзан између два опречна пола – ероса и танатоса.
У роману сазнајемо
да је отац умео „и по два-три сата да плута на мирној површини мора“[6].
Он мало путује, не плива, већ плута, препуштајући се стихији, сасвим помирен.
Сабова сећања су „као срча изручена у море“[7].
Он покушава да споји комадиће разбијеног стакла и склапа „исти хотел, увек
август, увек исти смеђи, велики кожни кофер“[8].
Али Саба из његових мисли о прошлости тргне чињеница да је отац мртав, а кофер
вероватно иструнуо. Ипак, у опису предмета и места које Сабо доводи у везу с
њим може се уочити њихова сталност. Отуда се стиче утисак о оцу као носиоцу
контемплативне животне филозофије, он је човек навике, који не воли промене и
који у простору сна проповеда најпесимистичнији део Светог писма чији тон присваја, чак му даје и лични печат, што је
јасно наглашено у игри с библијским версетом, изменом и колажирањем појединих
стихова. Али ни он у сусрету с најтежом од свих истина не остаје хладан, у сну
оплакује људско постојање и краткотрајаност човековог живота које га дубоко
потресају. У простору сна син не може у потпуности да одвоји себе од оца,
приписује му своје особине, претвара га у неког ко чита, ко се натпевава са
књигом над књигама, ко оплакује. Отац је, на неки начин, део сина; и обратно;
син део оца, због чега синовљева чежња за преминулим родитељем превазилази
жудњу за једном драгом особом, она је истовремено и тежња ка изгубљеном делу
сопствене личности, а суочавање са његовом смрћу овде је подједнако и
сучељавање са људском смртношћу уопште.
Ван простора
друге стварности, отац је особа која није имала књижевних склоности. Син му
односи Костолањија, али он ужива у читању рото романа, петпарачких прича.
Напамет је знао једино неколико стихова Арања. Није никада причао о синовљевој
првој збирци песама иако ју је добио на поклон. Сабо се с том чињеницом мири
тек након што прође известан период од очеве смрти: „Можда тек ових последњих
година могу да кажем да га волим, јер немам потребу да ишта шминкам у вези са
њим и прихватам га таквим какав је био? Зрела носталгија без наде“[9].
Сабо о себи и
оцу размишља набрајајући особине по којима се разликују. Отац је умео да плута
по води, он не, отац је мало путовао, он много, отац није имао књижевне
амбиције, он јесте, отац је мртав, он је жив. За разлику од сина, који чита и
пише, он тражи време за пецање, не ради улова, већ напросто због одласка на
реку, боравка у чамцу на води. На тај начин, он се сећа прошлости, три пса и
две мачке што су га у детињству пратили свуда, па и на пецање. Сабо размишља о
сопственом идентитету искључиво га поредећи с очевим и на тај начин конституише
себе, било у супротности, било у сличности с родитељем.
Сабо је стао свакако јесте аутобиографски роман написан поводом
смрти вољене А. која је и његова централна тема. Међутим, најближи сусрет
његовог главног јунака са умирањем искрсава у вези са очевом смрћу која је
изненадна и шокантна. Ова епизода је у роману дата у кратким цртама. Сабо
најпре зове оца, овај му се не јавља, у сину се јавља стрепња, потом сазнаје да
његов родитељ тог дана није отишао на посао, затим прескаче са комшиницине
терасе на очеву, улази у стан, затиче мртво тело. Као први наговештај да се
десило нешто лоше, Сабо уочава мању
бубашвабу [...] на белом столњаку[10], а од страха нема воље ни да је убије.
Опис покојника
је упечатљив: Седи на фотељи поред
прозора повијеног торза према коленима и изгледа као да ће се сваког трена
усправити. Залеђена напетост тела. Сунце немилосрдно греје и осветљава
загушљиву собу. Језива и несхватљива хладноћа мртвог тела МОГ оца у њој[11].
Иза њега, као и иза Едуарда Сама у Пешчанику,
остају само предмети: наочари, књига, цигарете, шибице, љубичаста кристална
пепељара у облику отвореног цвета, плава француска капа (можда она иста, из
сна).
Најзад, епизода
у којој је најнепосредније описан однос између родитеља и детета, јесте сусрет
с НЛО-ом, којег се Сабо сећа, а тој успомени из детињства недостаје отац, да би
потврдио истинитост догађаја, да би о њему посведочио. И заиста, ради се о
невероватном наиласку на летелицу, због које се њих двојица заустављају на
мопеду и гледају горе, ка небу, након тога поново седају на мопед и одвозе се
кући, али их НЛО прати, стално је над њиховим главама као виша сила, при чему
се ствара утисак да се ради о свевидећем оку камере којем се не може умаћи, јер
је стално над нама и увек нас вреба. Летелица нестаје тек након њиховог уласка
у стан, преласка из отвореног и опасног у затворен и сигуран, домаћи простор.
Сабо ће разговарати са другим сведоцима тог догађаја, али они су непоуздани,
њихове изјаве се не могу документовати новинским чланцима, као, уосталом, ни сећање
сина очевим климањем главе.
На самом крају,
остало је да се нагласи да су поједине епизоде с оцем из романа Сабо је стао присутне и у поезији Ота
Хорвата, што је још један доказ да се ради о личном, аутобиографском прозном делу.
Овде се пре свега мисли на збирку песама Фотографије
у којој ћемо такође наићи на лик оца[12],
али и на поједине песме из збирки Где
нестаје шума[13],
Путовати у Олмо[14] и
Изабране & нове песме[15]
где је овај јунак такође повезан с мотивима пролазности и смрти и где се
наслућују трагови свињокоља у Темерину, сусрета са НЛО-ом, смрти, породичне
трагедије, а најпосле и чежње за оцем, неутоливе потребе да се с њим седне на
пиво или да му се пошаље разгледница...
У песми Horváth
Sándor. töredek
подједнако болно
је описана очева смрт, са истим сижеом као и у роману. Додуше,
у њој није толико детаљно описан изглед стана и преминулог родитеља у њему и ту
се проза, односно романескна форма, показала као изузетно погодан простор за
изрицање свега оног за шта у стиховима нема довољно места и што би у поетском
тексту (можда) могло да делује банално, а то свакако није.
Тако се проза,
као код Данила Киша, у стваралаштву Ота Хорвата показала као својеврстан отклон
од патетике. Циљ је да се пређашњи живот покојног оца (као, уосталом, и мртве
драге) опише детаљно, као и живот Ђ. М-а у Енциклопедији
мртвих, али у кратким резовима, јер се целина попут песка осипа. На тај
начин се развија филм фотографија. Али оних неснимљених!
Литература:
1. Ђајић Хорват, Александра (2012). Königstrasse. Нови
Сад: Културни центар Новог Сада.
2. Киш, Данило (1990). Башта, пепео. Београд: БИГЗ.
3. Киш, Данило (1990). Енциклопедија мртвих. Београд: БИГЗ.
4. Киш, Данило (1995). Пешчаник. Београд: БИГЗ.
5. Киш, Данило (1998). Рани јади. Београд: Књига-комерц.
6. Хорват. Ото
(1987). Где нестаје шума. Нови Сад:
КЗНС.
7. Хорват, Ото
(2009). Изабране & нове песме.
Нови Сад: Културни центар Новог Сада.
8. Хорват. Ото
(2008). Путовати у Олмо. Краљево:
Народна библиотека „Стефан Првовенчани“.
9. Хорват. Ото
(2014). Сабо је стао. Зрењанин – Нови
Сад: Агора.
10. Хорват. Ото
(1996). Фотографије. Нови Сад:
Прометеј.
[1] Хорват.
Ото (2014). Сабо је стао. Зрењанин –
Нови Сад: Агора, 65. стр.
[2] Исто, 8. стр.
[3] Исто,
23. стр.
[4] Није
згорег напоменути да је доминантан мотив у поезији Александре Ђајић Хорват
управо вода.
[5] Хорват. Ото (2014). Сабо је стао. Зрењанин – Нови Сад: Агора, 24. стр.
[6] Исто, 40. стр.
[7] Исто.
[8] Исто,
41. стр.
[9] Исто,
42. стр.
[10] Исто,
63–64. стр.
[11] Исто,
64. стр.
[12] Види:
Хорват. Ото (1996). Фотографије. Нови
Сад: Прометеј, 14, 17, 22, 23, 25, 28, 30, 34, 59, 66. стр.
[13] Види:
Хорват. Ото (1987). Где нестаје шума.
Нови Сад: КЗНС.
[14] Види:
Хорват. Ото (2008). Путовати у Олмо.
Краљево: Народна библиотека „Стефан Првовенчани“.
[15] Види:
Хорват, Ото (2009). Изабране & нове
песме. Нови Сад: Културни центар Новог Сада.
РЕЗ, бРОЈ 2, 2016.
РЕЗ, бРОЈ 2, 2016.