„Нема пет
стотина људи, код нас, који имају у себи асоцијације, успомене о растројству
нужне да би ови стихови изазвали језу уметничког дела,“ – ово је приметио Милош
Црњански поводом збирке „Откровење“ Растка Петровића.
Да ли би
било наивно проверити ову тврдњу и данас?
Можемо ли
рећи како „проблем Растко“ постаје актуелан, на сличан начин као пре скоро сто
година, сваки пут када велики број младих људи, мојих колега, покаже отпор
према његовом делу? Наравно да тај отпор није према свим делима једнак, чини се
да постаје већи уколико је дело „теже“, како се то често каже. Нажалост, не
постоји никаква анкета којом бих ово могла да поткрепим, али сматрам да не би
било излишно да се таква анкета спроведе, па да докаже/оповргне истинитост ове
тврдње, или бар да нешто више сазнамо о механизмима отпора према тзв.
нејасности у књижевности.
Било би занимљиво направити листу „још увек
проблематичних“ или, с друге стране, неправедно занемарених писаца и приступити
том проблему на различите начине, како би се МОЖДА нешто променило.
Нисмо ли сад „немогући“ попут Растка, који у
вези са том истраживачком преокупацијом каже да „живот нам изгледа логичан чим
престаје да нас занима“?
Јан
Вјежбицки ће на једном месту приметити како су Расткова дела „смисаоно
евентуална“, па одговарају више потенцијалном него реалном. Такорећи он се
пишући креће од пројекта до пројекта. О каквим пројектима је реч? У којој мери
се поглед на Петровићево дело мења ако уместо питања о чему пише Растко Петровић
поставимо питање шта истражује Растко Петровић?
Није
занемарљив број места, како у есејима и чланцима тако и у самом уметничком
делу, где нам је сугерисано да је одређен феномен недоказан, неистражен, можда
чак и несазнатљив (!), па самим тим функционише као предлог/скица за
истраживање или преиспитивање. Винавер примећује да је Растко „...желео да
обухвати читаву васиону, не могући да се определи ни за шта 'битно', јер
'битност' – ко зна у чему је, ако је уопште има”.
Мегаломански
подухват? Једно је сигурно, ПРОЈЕКАТ РАСТКО, како смо га овом приликом назвали,
подразумевао је укључивање знања из различитих области: језика, културе, науке,
а чини се, са ове дистанце, да смисао
самог истраживања није био толико у нужном налажењу одговора, колико у сазнању
да задовољавајући одговор још увек није пронађен. Да ли је тај предлог упућен
онима што долазе?
СКИЦА О
СКИЦИ – зато што исцрпнији преглед Расткових скица/предлога за истраживање
захтева много више места. Ово су само неке од њих!
РАСТКО И
НАУКА: Растко је свакако имао афирмативан однос према науци и био упознат са
достигнућима модерне науке, но интересовање је било делом усмерено и на њене мањкавости, па Предраг Петровић
поводом тога пише следеће: „Петровић
верује да је кретивни потенцијал уметности у стању да
синтетише и надмаши најсавршеније научне анализе које, ма колико се некада
чиниле супериорне у претензији да објасне свет, још увек не могу са сигурношћу да разреше оно
суштинско питање – 'тајну оживљавања прве ћелијице'”.
РАСТКОВ
ОБРТ: Овај обрт, парадоксално, значи кретање од почетка. Шта је прво о чему не
знам? Док је многе опседала тајна смрти, Растка је опседала тајна рођења:
„Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудио да то докажем; и још нисам умро.
Тајанство рођења је исто толико велико, можда и веће но тајанство смрти. Како
сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла
у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; уколико моје тело носи
у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца итд.?
Узнемирава ме све то колико и очекивани одговор за после мог последњег даха “.
„Пробуђена свест (Јуда)“
Овај
одломак смо навели, јер можда најсажетије и најјасније говори о једној (не)могућој
скици за истраживање, која је свакако имала и повлашћено место у Растковим
уметничким делима.
СЕКС-ЗАЧЕЋЕ:
Поменута мисао о рођењу провоцира мисао о зачећу и о самом сексу, а о њима Растко
пише следеће: „Ако је покрет све, ако је покрет чак само и врло много, како је
наука могла заборавити да изучава и изради једну, што прецизнију, механику
еротичних одношаја, од момента првог еротичног надражења па до видљивог зачећа
новог живота? Ја бих поновио све оне фине и величанствене трептаје бескрајних
делића предодређене материје, оплођавајућих мужјака и женке, који изазивају она
беспримерна дрхтања, привлачења, и одгуравања целих тела, катастрофе судара,
ерупције, грчеве, еклипсе свести; ја бих их тако свесно и пажљиво понављао,
пратећи све ниансе прелазака из ритма у ритам, из брзине у брзину, што једна
другу изазивају нарочитом асоцијацијом правилних убрзања. И утицајем
интрапланетарних гравитација. Овде се одједном музика јавља као стварна чињеница,
о којој сам малочас говорио, рекавши да су тела пуна звукова и оркестрација.
Све ово
говорим што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова
величанствен, ваљда најважнији у животу, и страшан својом правилношћу и
условљавањем, па зато диван“.
„Пробуђена
свест (Јуда)“
ЈЕЗИК:
Напослетку, како све ово изразити? Нужно је било осврнути се на језичке
недостатке. Отуда у есеју „Хелиотерапија афазије“ пише о речима оболелим од ове
болести, које су тако изгубиле своје основно значење, и то због сталне употребе,
стално сличног положаја у реченици и због асоцијација са стално сличним речима
и облицима.
У овом
есеју износи и следећи предлог: „Хтео сам сугерирати једном пријатељу, но нисам
успео, да начинимо, колико би то допуштале наше способности, једну механику
одношаја између људи, између људи и ствари, између људи и идеје, тј. између
људи и духова; то би нас увело много дубље у социологију но иједна психолошка
анализа до данас. У срцу тог проучавања начинили бисмо једно уметничко дело где
би свако подсећање на живот деловало са таквом новошћу као да је основни закон
света одједном стао да делује у
супротном правцу. Дотле све моје уметничке творевине биће за неосетљиве неразумљиве,
а за остале недовољне“.
За крај,
једно размишљање о лажи, лаж на други поглед, ако тако можемо рећи.
Године
1925. на корицама „Сведочанства“ нашао се Растков текст „Лаж (као духовна
творевина)“. О лажи говори следеће: „Ако дакле елиминишемо морално и социјално
питање од генезе лажи, затим запоставимо лаж под околностима и лаж из
користољубља, лагати остаје увек као апсолутни духовни таленат а лаж као
уметничка творевина која се да израђивати, допуњавати и усавршавати“. Најзад,
он казује како би лаж било занимљивије проучавати но сан и чисто естетско
стварање, да је само могуће имати праве збирке карактеристичних лажи, а потом и
опсервацију над њиховим ствараоцима.
