Владимир Мајаковски и Лили Брик водили су преписки од
1915. до 1930. године. Она је објављена у књизи „Љубав је срце свега“, коју је приредио
Швеђанин Bengt Jangfelt, а превео Стојадин Костић[1].
Довољно је да пропустите странице књиге дуж вашег палца да бисте приметили разлог
због ког ову преписку укључујем у контекст приче о Facebook
књижевности – цртеже кучића Владимира Мајаковског.
Нажалост, остали смо ускраћени за цртеже Лили и Осипа Брика,
уместо којих у заградама стоје речи мачкица
и мачак[2],
док су цртежи Мајаковског репродуковани према оригиналу, с ретким изузецима. На
основу овога може се већ претпоставити да моје писање иде ка расветљавању
појава као што су smiley, emoticon или sticker, које сваког дана постају све важнији елементи међуљудске комуникације.
Популарни смајли је званично дизајниран 1963, али његове трагове можемо пратити
преко Бергманових плаката и сцене из филма Port
of Call, до писма нобеловца Johanesa V. Jensena из 1900. у ком се, осим насмејаног
и тужног лица, појављују и цртежи човека с крилима, брода, скијаша, крокодила...
Што се тиче сликања знаковима интерпункције, један од првих примера је песма
,,Fisches nachtgesang’’ Кристијана Моргеншерна (Christian Morgenstern) из збирке
Galgenlieder објављене 1905, која је обликована
само од цртица и водоравно постављених заграда. Нешто касније ће Аполинер укључити
нотни запис у своју песму Придошлица из Дијеза
(Venu de Dieuze). Видећемо и математичке
операције у 77 самоубица Бранка Ве Пољанског,
као и разноразна поигравања типографијом у авангардним часописима (код нас превасходно
у Зениту и Дада-танку). На овој традицији и под све јачим утицајима технолошке
револуције настаје оно што ће касније добити име конкретна и визуелна поезија[3],
с тим што ти експерименти нису остали само још једна појава у историји књижевности
и уметности, већ су њихови резултати постали саставни делови наше свакодневице на
плану дизајна и сајбер-комуникација.
Руски футуристи су, под утицајем Маринетија и апстрактног
сликарства, полако почели свој текст да ослобађају стега линеарности, а класични
примери такве струје су дизајн Ел Лисицког и визуелна поезија Алексеја Кручониха.
У једној таквој клими, где се ломе границе између сликарства и поезије, не треба
се чудити ни авангардној епистоларној форми Мајаковског и Брикових, јер ради се
о писмима која нису писана само у дневним собама и кабинетима, већ и у возу, у трку,
на коленима, клупама железничких станица. Контекст у којем су писма настајала условио
је и одређена формална решења која су морала да буду у кораку са ритмом новог доба.
Међутим, не ради се овде о пуком функционализму: текстуалне поруке и цртежи Мајаковског
имају посебну уметничку вредност и ван епистоларног контекста, али скупа, у свом
оригиналном распореду, антиципирају неке од могућности савремених интернет комуникација.
Осим прва два цртежа из преписке Мајаковски – Брик, који
представљају главне црте Љовиног[4]
(спокој) и Волођиног[5]
(незадовољство) лица, сви остали се могу, говорећи cyber терминологијом, означити као налепнице (sticker-и). Цртеж пса, који представља заштитни знак Мајаковског у овој
преписци, корен вуче из 7. писма које Лили шаље почетком марта 1918. из Петрограда
у Москву. Она га започиње реченицом: ,,Мило моје мило штененце!’’. То њено тепање
ће касније прерасти у имена Шчен, Счен, Цчен, Штене, Штенић, која ће Мајаковски
мењати цртежима пса. Први цртеж се јавља на крају 12. писма, након ,,твој Волођа’’,
где се не ради о потпуној замени, већ додатку на име. У 14. писму, у ком позива
Лили на пробу Мистерије буф видимо прве
потпуне замене имена сликом. Међутим, да се идентична слика кучета појављује након
сваког писма, ствар не би била толико занимљива, могли бисмо говорити о обичном
,,печату’’, међутим, оно што повезује цртеже Мајаковског и Facebook
налепнице јесте тенденција да се кроз њих искаже пишчево расположење. Писмо под
бројем 24 носи цртеж уплаканог кучета, које треба да дочара патњу услед усамљености:
,,гледам у твој празан орман – љубим твоје разгледнице и твоје мачкасте потписе.
Јецам често, и сада јецам’’. Функција таквог цртежа је еквивалентна популарним
,,тужићима’’ или налепницама са разним уплаканим животињама које можете искористити
на Facebook-у, Skype-у ili Viber-у. У 70. писму видимо куче на задњим ногама с испруженим рукама попут месечара,
што представља изгубљеност и збуњеност у одсуству Лили, али у исто време и верност.
86. писмо из Редингетске тамнице у Москви садржи куче које кроз решетке шаље поздрав
љубави у маниру стриповских облачића. 101. писмо: одушевљено куче држи у предњим
шапама маче, 110: куче има незадовољан израз лица због немогућности да одмах добије
возну карту и информацију кад воз креће. Писмо под бројем 116. долази из Берлина.
Мајаковски га пише док се налази у вагону, а на цртежу је куче које вири кроз прозор
стојећи на задњим ногама, што приказује стварну ситуацију писца који стоји током
вожње јер не жели да се гура са два пијана дебељка. Једна од најуспелијих „налепница“
се налази у писму број 143, које писац шаље из Париза − цртеж кучета с Ајфеловим
торњем иза леђа, који, наравно, говори да је Мајаковски у престоници Француске,
и својом ефикасношћу се издиже до налепнице која може сама да представља писмо,
тј. приближава се функцији разгледнице. Занимљиви су и цртежи из писма с брода
,,Шпанија’’ (162), које прати слика кучета на прамцу брода, из Мексика (168) где
куче са двогледом на палми гледа маче у даљини преко мора, што би одговарало фрази
looking forward to seeing you, или кучета
на плажи у 237. писму из Симферопоља, чиме се алудира на Јалту, град-летовалиште.
У 254. писму видимо цртеж кучета с флашом на којој пише нарзан (врста киселе воде), где Мајаковски описује своја мукотрпна путовања
и наступања по разним местима, а све кулминира пијанком у кабинету једног професора
хемије који га је појио сопственим вином из мензура и епрувета успут читајући
,,своје 63-годишње стихове’’[6].
Још један од цртежа за које ћемо лако наћи еквивалента међу Facebook
налепницама налази се у 337. писму, а на њему видимо како болестан пас лежи покривен
у кревету с главом на јастуку. На покривачу пише Счен. Последњи цртеж којем посвећујем пажњу се налази у писму 370. које
Мајаковски шаље 11. новембра 1928. године из Париза. До њега је заправо дошло због
тога што је последњу фотографију реноа из каталога дао заједно с наруџбином, стога
је нацртао ауто приближног изгледа с мачком на хауби. Дакле, attachment је изостао, али зашто онда не
би и Волођине цртеже окарактерисали као прилоге?
Парче папира није исто што и Facebook платформа,
на њему нисмо ограничени понуђеним опцијама, већ својом маштом и ликовним способностима.
Зато треба обратити пажњу, да у тренутку кад Facebook
нуди опције које, меклуановски речено, представљају још само неке људске ,,продужетке’’,
прети опасност од ишчезнућа оригиналности и могућности да се мисли изван понуђеног.
Постоји могућност да се људска креативност сведе на комбинацију понуђених опција
у одређеном програму, што није далеко од наше макрокосмичке позиције. Познато нам
је да не можемо замислити нову животињу без комбинације делова већ постојећих, али
до проблема долази уколико постоји неко ко ће да одреди које животиње долазе у обзир.
Надимци које љубавни троугао Мајаковски−брачни пар Брик
носе, доиста говоре о њиховим карактерима и социјалним позицијама. Мајаковски, неколико
година млађи од Осипа и Лили, колико год да је зарађивао увек је лутао као штене
и вечито остајао шворц. С друге стране, имамо умиљату мацу Лили (чије ме име, бићу
неоправдано субјективан, неодољиво подсећа на Лилит, женског демона–сукубу, која
завођењем црпи снагу мушкарцу све до смрти) и мачора Осипа, ког у једном писму Лили
пореди са волом ког види кроз прозор вагона, који је толико волео Мајаковског да
никако није могао да се наљути на њега због афере са Лили. Лета 1919. нашли су штене
које су назвали Шчен, што је проузроковало да се, из милоште, на име из Лилиног
седмог писма накалеми и поистовећивање са новим кућним љубимцем. У вези с тим
треба обратити пажњу и на лице пса из 34. писма, које неодољиво подсећа на Мајаковског
− могуће је да је то тренутак потпуног уживљавања у ,,улогу“. У 36. писму Лили пише:
,,Мазила сам данас дивног басета и мислила о теби и помиловала га, и уместо тебе
– он је необично дуго махао репом. Уопште је овде много кучади и сва су чаробна’’.
Колико су ти надимци прешли у свакодневни говор, видимо у 48. писму: ,,досадно је
брате Мацане без лисичета’’; и Оска говори ,,досадно је брате шчен без Маце’’. Колико
је симбол пса за Мајаковског био битан види се и из тога што га он изнова и изнова
црта, различитог расположења, у различитим околностима, док је познато да је Лили
Брик у једном тренутку израдила печат са мачкицом, што је ближе Facebook
налепници, нечему готовом и непроменљивом што имамо на располагању.
Оно што нам нуде Facebook
налепнице јесу брзина, ефикасност, тренутна егзотичност, међутим, оне са собом носе
једну емотивну површност; корисници истих никада неће моћи да се саживе са њима
као што је то наш јунак Волођа успео са својим кучетом. Налепнице с Facebook-a немају ту снагу да искажу тугу или дочарају
корисников плач, оне су вештачки одрази емотивног стања човека масе. Срце или насмејано
лице носе одређену поруку, али та порука је једнака за сваког корисника. Говоримо
ли онда о идентичним осећањима? О смрти индивидуалног? Писати писма и цртати попут
Мајаковског не захтева да свако од нас буде уметник, довољно је да будемо људи,
јер убадање смајлија претпостављам да ће ускоро савладати и мајмуни, ако већ нису,
а о роботима да не причамо. Кошмар у ком је свет подељен на малу групу програмера
и остатак који чине корисници програма више ми и не делује тако нестварно.
Срећом, све
online преписке ће бити сачуване. Али
коме ће бити доступне? И колика ће бити њихова цена?
