Борче
Панов, избор из песничке збирке „Људске тишине“ („Човечки тишини“[1])
– са македонског препевала Исидора Бобић[2]
Грлена
да носиш поглед као неизговорену реч,
да га сачуваш као зрно песка
у шкољци ћутања,
док ти од једног до другог ока
путује облак
многих невремена, који никада неће загрмети...
и док више не очекујеш да се врате
речи што су ти се преселиле у људе
као птице селице што увек праве гнезда
на најближем меридијану до сунца −
да одлепиш дан од усана
и ноћ од зенице
и да се сетиш да лепота је као златна прашина
на крилима лептира
ког не смеш да ухватиш прстима...
да очекујеш пролеће
и опет уснама да береш
оно што си посејао рукама.
Облачић за разговор
Откако га извадих из реке,
камен – мој саговорник
са празним облачићем за разговор,
изнова ме провоцира
да ли ће некада
нека река најпре да се спотакне
о његову, или о моју тврдоглавост −
све да тече надоле ка мору,
или под суво корито једне подземне лексике.
И обојица смо стрип јунаци
у стрипу у ком река је однела речи
као и ђаво шалу
од устију што одрекла су се језика,
од језика што одрекао се речи,
од речи што одрекле су се мисли,
а мисли главе −
недоречени као празан облачић за разговор...
Тишина и пустиња
За један час,
Грлена
да носиш поглед као неизговорену реч,
да га сачуваш као зрно песка
у шкољци ћутања,
док ти од једног до другог ока
путује облак
многих невремена, који никада неће загрмети...
и док више не очекујеш да се врате
речи што су ти се преселиле у људе
као птице селице што увек праве гнезда
на најближем меридијану до сунца −
да одлепиш дан од усана
и ноћ од зенице
и да се сетиш да лепота је као златна прашина
на крилима лептира
ког не смеш да ухватиш прстима...
да очекујеш пролеће
и опет уснама да береш
оно што си посејао рукама.
Облачић за разговор
Откако га извадих из реке,
камен – мој саговорник
са празним облачићем за разговор,
изнова ме провоцира
да ли ће некада
нека река најпре да се спотакне
о његову, или о моју тврдоглавост −
све да тече надоле ка мору,
или под суво корито једне подземне лексике.
И обојица смо стрип јунаци
у стрипу у ком река је однела речи
као и ђаво шалу
од устију што одрекла су се језика,
од језика што одрекао се речи,
од речи што одрекле су се мисли,
а мисли главе −
недоречени као празан облачић за разговор...
Тишина и пустиња
За један час,
више од шест квадратних километара тишине ишчезне са
земље,
но нико не зна колико се она стеже у нама,
док пустиња се шири и постаје град.
Постоји једна тачка тишине у мени
са којом шумски духови и самовиле
застају пред семафором,
а она трепће црвено, па жуто, и продужава на зелено.
Она зна да душе се селе као ластавице
од једног до другог меридијана у времену.
Јасно је њој да је халапљивост облик страсти
што кад опече нас, лажну открива нам будућност.
Између пустиње и тишине, клима је птичја сенка
што наставља да лети и кад времена више нема.
Црни крчаг мрава смо што ври у средишту навигације
са све четири стране оковане клиновима сунца.
За један час безброј птичјих сенки
слеће у моју руку над белином хартије
сред које исписујем неба, шуме, облаке беле
и време зелено, зелено, зелено разлистано,
јер реч
беше саздана да саздаје, а не да уништава.
Реч преводиоца
Постоји велика заблуда о некаквој „лакоћи превођења“
са једног словенског језика на други, поготову уколико је реч о двама језицима
који припадају истој језичкој породици, као што македонски и српски /
српскохрватски припадају јужнословенској. Када нам језици звуче сличнима, то
значи да вероватно имају заједничко лексичко језгро и, самим тим, сличну
лексичку структуру. Но, погрешно је мислити како је то преводиоцу олакшица.
Напротив, то је чињеница која обавезује, околност која захтева високу
преводиочеву свест о ономе што је у оба језика прототипско и архетипско. На то
се, у овом конкретном случају, надовезује још један феномен: у савременом
македонском језику још увек је жив и актуелан читав један лексички „слој“ који је
у савременом српском језику архаичан, превазиђен, ког је српски, ваљда под
стихијским утицајем других језика, одбацио као нешто што остаје учаурено у
давној прошлости. Примера ради, када вам Македонац каже да нешто „мора да замине“,
вама ће реч којом се послужио бити јасна семантички и морфолошки: предлог за
постојан је у српском језику, као и глагол минути – али ћете је ви
доживети архаичном, док је ваш саговорник доживљава свакодневном речју која
стоји раме уз раме са другим речима његовог језика. Треба поменути и то да
насупрот сличности на плану лексике стоји велика разлика у самом духу језика,
сензибилитету, прозодији, синтакси.
Још једна од "потешкоћа" на релацији архаично-савремено у превођењу са македонског на српски тиче се различитог вредновања и употребе глаголских времена. Македонци се аористом и имперфектом служе у свакодневном говору, те су често то доминантна времена и у њиховој савременој књижевности. Замислите само српски превод у ком доминирају облици попут певасте, тресијаху, грађах. Помислили бисте да је реч о преводу неког средњевековног текста.
Одувек су ме дијалекти узбуђивали, јер они баштине сву егзотичну раскош једног језика, јер су у присном односу са језичким праизвором, далеко приснијем него стандардни, нормирани језик. Када би ме неко питао шта сматрам својом матерњом мелодијом, рекла бих да је то она мелодија у говору коју чујем дуж граница са Македонијом и Бугарском, на местима која су жаришта балканизама; на местима где исто је говорити и певати. Не заборавимо, Орфеј је био на првом месту певач, на другом песник. Зато превођење са македонског доживљавам кружним путовањем од ушћа ка извору и назад.
Још једна од "потешкоћа" на релацији архаично-савремено у превођењу са македонског на српски тиче се различитог вредновања и употребе глаголских времена. Македонци се аористом и имперфектом служе у свакодневном говору, те су често то доминантна времена и у њиховој савременој књижевности. Замислите само српски превод у ком доминирају облици попут певасте, тресијаху, грађах. Помислили бисте да је реч о преводу неког средњевековног текста.
Одувек су ме дијалекти узбуђивали, јер они баштине сву егзотичну раскош једног језика, јер су у присном односу са језичким праизвором, далеко приснијем него стандардни, нормирани језик. Када би ме неко питао шта сматрам својом матерњом мелодијом, рекла бих да је то она мелодија у говору коју чујем дуж граница са Македонијом и Бугарском, на местима која су жаришта балканизама; на местима где исто је говорити и певати. Не заборавимо, Орфеј је био на првом месту певач, на другом песник. Зато превођење са македонског доживљавам кружним путовањем од ушћа ка извору и назад.
Да књижевни преводилац са македонског на српски треба
да буде неповерљив према речницима и самоуверен у ослушкивању матерње мелодије −
можемо видети на примеру неких речи са којима сам се преводећи сусретала,
рецимо, речи алчност, која је у једном од речника замењена
српскохрватским лакомост, незаситост. Ако преводите упутство за
коришћење веш-машине, сасвим је легитимно да неке суптилне језичке нијансе
занемарите. Али ако преводите поезију, ви морате чути да је алчност од але
(хале, аждаје, змаја), те да су алавост или халапљивост свакако
боља решења од лакомости и незаситости. То су оне „обавезујуће
околности“ које поменух на почетку.
При свом првом искуству са превођењем песме са
македонског на српски сусрела сам се са стихом „куќата на писмото од кое светот
постојано се раѓа“. Дослован превод био би „кућа писма из ког свет изнова се
рађа“. Али, како вам звучи синтагма „кућа писма“? Мени на српском није звучала
добро, ваљано, природно, ефектно, естетски релевантно, одрживо. У трагању за
еквивалентом падале су ми на памет синтагме попут "храм речи", саме
по себи одрживе, али својим конотативним значењем доста удаљене од ауторове намере.
А врхунски је императив не огрешити се о ауторову намеру. Кућа не сме бити
замењена храмом, мора да остане напросто − обична кућа. Писмо подразумева
логос, начело, знакове, систем, културу. Отуда се "кућа словесности"
јавила као најприкладније решење, јер словесност подразумева што и писмо, и јер
су слово и писмо неодвојиви једно од другог, и јер је сама синтагма једна
сасвим лепа метафора.
С обзиром на то да збирку
"Људске тишине" нисам почела да преводим по задатку већ из сопствене
жеље, био би ред да кажем зашто је мој избор био песник Борче Панов а не неко
други. У времену (пост)постмодерне, времену владавине шунда и кича, када је
изгубљена вера да језик ишта може собом да оваплоти, када − речено
лингвистичком терминологијом − једна ознака тежи да има бесконачно много
означених, времену у ком се не говори и не пише већ се муца и шкраба, Борче
Панов ствара поезију на једном непретенциозном, кристално чистом језику, на
језику метафора чија снага лежи у јасноћи, језику из ког се сва суштина поезије
црпи, коме нису потребна никаква помагала. Поводом препева песме "Тишина и
пустиња" недавно сам га упитала да ли сматра да је прикладније да извесну
синтагму преведем као "сунчеви клинови" или као "клинови
сунца". А он ми је на то одговорио: "Када будеш изашла напоље на ову
врелину, биће ти јасно да ли су ти клинови који ти се забијају у чело сунчеви
клинови или клинови сунца". Такву одговорност према језику имали су само
највећи, и у нас и у Македонаца, само што је од њихових времена до данас
постојан јаз од скоро читавих пола века.
РЕЗ, Број 3, 2016.