Читање у возу
У Токију људи не читају ни код куће ни у библиотеци, већ
увек у возу. У возу се има довољно времена, јер су тамо сви анонимни.
Људи који читају у возу имају необичне навике. Они књиге држе
превише близу лица. Стога се лако може стећи
утисак да књиге служе да прикрију лица. Оне представљају маске које читаоцу
дају друго име, и наслов.
Они који су заспали
са књигом у руци делују као да су хтели да удахну мирис књиге којим одишу слова.
Прсти који држе
књигу код сваког читаоца добијају другачији облик. Позицијом прстију изражавају
се најразличитије ствари које
немају везе ни са садржајем књиге, ни са представом коју читалац има о себи.
Прсти човека који чита воде међусобно разговор који нико жив не разуме. Њихов
знаковни језик постаје тајни језик у возу.
Нађу се понекад и
они који док читају држе десни кажипрст у уху, као да желе да спрече да чују
други глас изузев гласа књиге. Понекад кажипрст
постаје пецаљка која из дубине уха хвата
сећања. Сунце обасјава површину књиге и сенке дрвећа се крећу с десна на лево.
Слова се крећу од горе према доле. Дрвеће и слова се не сударају на папиру.
Тако знамо да странице књиге имају више нивоа.
Једно дете изнова посматра
исту страницу своје књиге из најразличитијих углова. Сваки пут када дете помери
главу, појави се осмех на његовим уснама. Дете не листа даље, већ остаје на тој
једној страници.
Једна жена седи
десно од мушкарца који чита, и не
гледа ка њему. Она гледа све време удесно, као да другачије не би могла да
сузбије радозналост. Кришом читати књигу са својим суседом представља најсрамотније
дело путника у возу. Ту жену садржај те књиге
никада не би занимао да ју је угледала у библиотеци. Вожња возом у људима изазива
знатижељу за књигама које иначе никада не би читали.
И када је воз
препун, ономе ко у њему чита никада није исувише тесно. Странице књиге стварају
бескрајно велики простор око тела читаоца.
Деца стоје једно
крај другог и припијају тела једно уз друго попут оваца. Свако дете чита своју
књигу. Они не разговарају међусобно и стоје све ближе једно другом.
Некад се деси да
десни кажипрст детета, које је
управо окренуло страну, остане
као залепљен за претходну, већ прочитану страницу и не може да је напусти. Он
заувек остаје ту, а поглед иде даље.
Петоро деце у
школским униформама која стоје и читају у возу држе своје књиге на истој
висини. Притом ниједно дете не обраћа пажњу на којој висини држи књигу. Не
одређују деца висину већ њихове књиге које се међусобно посматрају и усклађују.
Ко заспи поред
некога ко чита у сну среће главног лика из његове књиге. Када онај који је
спавао једног дана случајно узме да чита ту књигу, чуди га то што му главни лик
делује познато.
Постоје жене чија
се кожа приликом читања претвара у камен. Очи, нос и уста се затварају и полако
нестају са лица. Само још бисерна огрлица и прстен на руци блистају све јаче.
Књиге које се читају у возу немају ослонац.
Оне не стоје на столу, већ лебде у ваздуху. Некада не могу да нађу одговарајућу
висину и померају се горе-доле као лифт.
Када је књига која
се чита у возу јако мала, на њеној полеђини се додирују прсти обе руке читаоца.
Читалац при том несвесно заузима положај за молитву. Када се књига држи у
висини носа, молитва се упућује небеским боговима. С друге стране, када се
књига налази у висини стомака, молитва је упућена боговима подземља.
Понекад поглед
читаоца на кратко напусти текст. Он лебди у ваздуху и потом се враћа књизи, без
да је било шта видео. Други путници у возу су невидљиви за читаоца. Његов
поглед за кратко време пропутује простор,
који се у ствари налази негде другде.
Трепавице током
читања постају дуже него иначе, да би се покрети очију заштитили од јавности.
Зенице читаоца се не виде. Само боре крај очију које се изнова појављују, одају беспрекидно кретање органа за вид.
Млађе жене стоје
право као војници док читају у возу. Сасвим је другачије код мушких канцеларијских
радника у оделима чија су леђа притом крива као код добро расположених мачака. Жена
и мушкарац седе једно крај другог и читају. Жена седи право, а мушкарац погурено.
Нико чак ни не мрда уснама. Када воз стаје, жена изненада отвара уста и говори
запрепашћено: „Морамо сићи!“ Тај коментар подсећа мушкарца да је жена која крај
њега чита његова супруга.
Два гимназијалца заједно
читају једну књигу. Сваки пут када један погледом пита да ли сме да окрене страницу,
други помера главу горе-доле или лево-десно.
Они изгледају као два човека који леже један крај другог у кревету.
Књига подсећа на
кревет, јер се у њој сања.
Један мршав
мушкарац се држи за врата од воза и чита књигу. Можда чита причу о ходачу по
жици. Његово тело се лелуја лево па десно док листа књигу. На његовом челу седе
капљице зноја.
Једна старија
госпођа чита с наочарима за читање. Стакло наочара је подељено у два дела: кроз
доњи део она види жива слова, кроз горњи део она види путнике који изгледају
као беживотне статуе.
Поглед је сила. Књиге
га примају и претварају у слова.
Што је ситнији путник,
то је већа књига коју држи у руци. Књига одраслих је сићушна у односу на дечје
сликовнице. Једно јако мало дете отвара огромну сликовницу. Притом изгледа као
свето биће које шири крила. Други путници се, колико год је то могуће у пуном
возу, повлаче и ослобађају му велики простор. Ко би рекао да књига тражи толико
простора.
– крај –
Реч преводиоца
Тавада, ауторка код
које превођење представља иманентан део стваралачког процеса, писање на
немачком језику (насупрот писању на свом матерњем језику, јапанском) описује
као егзактан и мукотрпан процес ређања једне речи за другом и пореди га при том
са слагањем каменчића. Књижевно дело, без обзира на то да ли је процес његовог
настанка за аутора био толико исцрпљујућ као код Таваде, можемо посматрати као
јединствен камени мозаик. Самим тим задатак је преводиоца да са детаљним
познавањем каменог мозаика пред собом оде на другу
(некада и изразито удаљену) обалу у потрази за материјалом за слагање новог
мозаика, који ће првом наликовати. Притом није довољно тражити
каменчиће који су по величини, облику и боји слични онима са обале коју смо
напустили, већ је потребно и обратити пажњу на све њихове светле и тамне шаре,
као и на њихове различите одсјаје на сунцу. Код превођења књижевног дела управо
ти одсјаји представљају оно суштинско – неопходно је у преводу представити све
могућности текста, све утиске и сва осећања које он изазива код читалаца. А још
је Лесинг у очају приметио: „Зар није најтеже превести осећање?“ Тек када
преводиоцу пође за руком да пренесе те експресивно-емоционалне нијансе дела, границе се отварају, и том делу је омогућен
живот изван њих: у новом подневљу, у новом језику, у новој култури.
