Петар Вучковић

Тровач

Челичне птице трују облаке перјем

падају конфете на прославама смрти;

срећан ти први дан живота

човече мали

- мементо мори

да је подрум сунце,

широм би склопио очи;

уживај, сирене певају

- мементо мори

та бомба уобразиља је

и експлозија што те смрви,

твој дан је био космос,

чаша без дна, испијена

- мементо мори

утроба те избацила

да ти стопе крваве љуби

крваве од пољубаца

пољубаца љубави

- мементо мори

кад се сетиш,

погледај му очи,

и пусти га да гледа,

свог тровача,

што прећуткује

- умри.

Метрика тишине 

Метрика тишине,
нађена у застоју
међу зупчаницима,
у прелому зрака на прозору,
капи каменој
што дере нежна наличја листова.

Тињају божји пламенови у мраку,
на једином месту
где мрак опстаје,
велико ништа
облаже зидове моје унутрашњости.

У почетку беше реч,
а сад ћутња,
лептири огањ осветлили су
везавши ме
за све кругове своје,
прах летења постах
а земља ме није хтела.

Још носим исту круну
коју си ми дао,
још љубим својим сланим устима
небо што ме одбија.

Звечећи терам рептиле
из твојих башта;
љубоморно бићу
корен, кора, лист и цвет,
и велико ништа;

само твој,
покорни крадљивац плодова,
који нестаје,
лет по лет,
у ватри с друге стране ћутње. 

Певачица из жита

Певај, док ти песма не поцрвени,

док у ритму стара не озелениш,

певај, и буди сигурна

да ово нису моје руке, ни твој цвет,

већ зеница што се скупља под ватром

утиснутом у њу.

Чуј, како ми се пуни мождано сито

твојим лепљивим гласом,

како беспоштедно окамењен стојим

под валером музике те...

Сети се, мог цвета на ветру

што ти у зубима бесни;

жита, у ком те обезглављену нађох

са змијом у коси;

реза, који ту музику кида,

и пуца као балон на мртвом ветру.

Можда је тај цвет био само мина

разнета под кораком;

а жито, савршено место

за нож што сикће у грлу твом;

гле, можда си баш Оно ти,

Оно што гони ме да хватам

мој набујали облак;

што ме тера да идем:

у траговима ишчезнут

у корацима расцветан.

РЕЗ, Број 3, 2016.