Нага
Преда
мном стојиш
недоречена,
нага.
Смрсиле
се нити
к'о
конци живота.
Ти
си сенка жене
И
зачетак песме,
К'о
ветар нестална,
К'о
тврђава јака.
Нити
сам освајач,
Нит'
ничице падам,
Већ
сам само диздар
Који
тобом влада.
Очекујеш
речи које нећу рећи,
Очекујеш
зору ван зидина града.
Срастао
сам с тобом,
Осетиш
и сама,
У
мислима потпун сам и цео,
Ал'
ми тело дрхти
Од
стида и срама:
Пред
тобом стојим
Недоречен,
свео!
Добра стара времена
Било је то у годинама
када су се капути носили због љубави,
а руке користиле место рукавица
да угреју исте.
Биле су месецима дуге жеље,
а данима дуго буђење зрелих година.
Било је то у време када се грејало загрљајима
пред први снег, јер Сунца је било
тек толико да осветли јутро.
Било је то у моментима када смо остављали
пусте жеље и остваривали тек неисањане снове.
Било је то у време када су јутра мирисала
на тек скувану кафу
и топле пољупце непреспаваних ноћи,
а децембар на буђење година што долазе.
Било је то у доба неочекивано дугих пољубаца
и очекивано кратких ноћи наше младости,
у доба када смо на перонима сањали
возове са севера који доносе срећу.
Видиш, тада сам могао у сред зиме
да осетим укус зрелих бресака
на њеним грудима,
да осетим мирис липе у њеној коси
и додир лета у њеним очима.
У њеним коврџама су спавале ласте,
чекале пролеће, преживљавале зиму.
Све сам то могао...
Све сам то видео, осетио.
Још увек...
Веруј,
још увек осећам!
Опет сам сањао Марију
Опет
сам сањао Марију.
Радила
је оно што најбоље
уме ̶
Ширила
је осмех километрима далеко
Преко
њених набубрелих образа
Све
до најсигурније луке ̶
Мојих
погледа.
Опет
сам сањао Марију.
Била
је нешто љута
И
уз осмех (јер она све ради уз осмех)
Ми
говорила нешто неразумљиво
Машући
прстом као да прети.
Опет
сам сањао Марију.
Јер
ми се срећемо само у сновима,
Стварност
је одавно запечаћена за нас,
Па
се сналазимо како знамо и умемо.
Опет
сам сањао Марију.
Не
знам више из којих порива,
Али
ето, опет сам је сањао
И
вечито сам неиспаван због њених
Посета
моме сну.
Опет
сам сањао Марију.
Плашим
се помало и да заспим,
Јер
снови су саткани само од њених осмеха,
И
онда ми стварност делује некако тужно.
Опет
сам сањао Марију.
Знам
да сам досадан,
Али
ја напросто морам да је сањам,
Морам,
јер се плашим да она не сања мене.
А
онда, кад ме Марија буде сањала,
Уснућу
једном за свагда, вечним сном.
РЕЗ, Број 3, 2016.
