Једини роман рано преминуле енглеске списатељице Емили Бронте
(1818-1848), „Оркански висови“,
представља специфичну појаву у књижевности викторијанског периода, па и у
светској књижевности, о чему сведочи богата рецепција забележена још средином XIX века, када је роман и објављен (1847). Књижевна
критика није штедела „Висове“: иако је Бронтеовој признато поседовање занимљиве и несвакидашње
маште, сам роман је окарактерисан као патолошки мрачан, неприродан,
извитоперен, лишен сваке димензије људскости, те као „прави рај за мизантропе“.
Иако ово дело при површнијем читању одаје такав утисак,
оно заправо представља далеко комплекснији књижевни подухват. „Висови“ се опиру
традиционалном поимању романтичног, преформулишу сâм појам романтичног и
романтичарског. Даље, основне претпоставке готског романа, које доминирају
већим делом ове књиге, на крају се испостављају сопственим опозитима, те је
крај приче срећан. Коначно, цео роман се може третирати као својеврсна парабола
о односу љубави и мржње, односно о деструктивности вечне љубави.
Међутим, „Оркански висови“ у себи асимилују
прегршт непролазних тема и мотива: почев од већ споменутих – љубави и мржње,
преко дегенерисане породице, жудње за осветом, болести, духова, па до природе,
пејзажа и климатских појава који су у кореспонденцији са унутарњим превирањима
јунака. У том смислу се кроз цео роман спомиње ветар који непрестано дува, а
који фигурира као мотив неконтролисане природне енергије и силине осећања,
чинећи и део самог наслова романа. Истовремено, овај роман је приказ историје
једне британске породице, односно њихове две генерације, које су, упркос многим
сличностима и поступку дуплирања које Емили Бронте примењује, постављене једна
насупрот другој, при чему примитивне енергије детињства које владају првом
генерацијом (Хитклиф и Кетрин) уступају место другој генерацији која је
обележена компромисима и зрелошћу (Харитон и Кети).
Поступак контрастирања карактеристичан је за овај
роман и заступљен је на готово свакој његовој равни; међутим, због бољег
разумевања саме онтолошке природе јунака, ваљало би подробније истражити
супротстављене односе између природног и урбаног, као и између двеју кућа чији
су јунаци репрезенти, и обратно: Оркански висови и Трашкрос Греинџ. У складу с
тиме, француски теоретичар и епистемолог Гастон Башлар у својој студији „Поетика простора“ из 1958. године
пише о кући као човековом космосу, нашем куту у свету, те да кућа непобитно
утиче на формирање својстава особа које су у њој скућене, као што и скућени лик
даје чулна својства границама свог дома. Ово је итекако применљиво на јунака
око кога се све у роману концентрише, Хитклифа, о чему ће касније бити речи.
Међутим, вредело би, најпре, направити одређену систематизацију простора који
су заступљени у „Орканским висовима“,
а то би били најпре кућни, односно урбани простори, оличени у виду већ
поменутих Орканских висова и Трашкрос Греинџа; затим природни, односно дивљи
простор, непрегледна вресишта који су духовни дом за Хитклифа и Кетрин; и,
напослетку, лиминални простор, обележен прелазом из живота у смрт.
Када је представа дома у питању, Емили Бронте
преиспитује границе традиционалне, романтичарске и викторијанске поетике,
уводећи многобројне карактеристике готског романа. Кућа више није простор који
евоцира сигурност, стабилност, безбедност, топлину и породицу, већ је хибридни
простор непријатељског, ониричног, опасног, насилног и натприродног, па чак и
смртоносног. Такође, домаћи простор више није одређен женским присуством и
вођен спретном женском руком, нити је интиман и приватан, већ постаје сфера
јавног, мушког принципа. Бронтеина представа домаћег, кућног простора пркоси
викторијанском идеалу хармоничног, моралног и плодног дома, те више подсећа на
својеврсну тамницу и затвор. Сличан утисак стиче Локвуд, закупац куће и оквирни
наратор приче, који већ у првом поглављу слути мрачну природу Висова и њиховог
власника:
„Тек што сам се вратио из посете свом кућевласнику –
усамљеном суседу с којим ћу имати непријатности. Не верујем да бих у целој
Енглеској могао наћи место тако потпуно удаљено од сваког друштвеног живота.
Савршен крај за човекомрсца (...) “.
Локвудов опис саме архитектуре куће антиципира готски
интерполирану фабулу са фантастичним елементима: „Уски прозори су дубоко
увучени у зидове а углови заштићени огромним истуреним каменовима (...), застао
сам да се дивим многобројним гротескним фигурама које су украшавале фасаду“.
Оркански висови, дакле, недвосмислено подсећају на средњевековни, готски замак
који, попут велике кутије, чува унутар себе многе опскурне тајне. Као глава
куће и њен амблем фигурира Хитклиф, чији анимално-егзотични физички изглед,
недостатак порекла и породичне историје, у осталим јунацима, али и у читаоцима,
изазивају осећање страха. Он, као морално најпроблематичнији лик, не успева да
се уклопи ни у једну од кућа и бива одбачен од обеју породица, што у њему
изазива несавладив и страшан бес који ће га нагнати на освету која траје докле
год је жив.
Хитклиф се може изједначити са Орканским висовима: они
су у нераскидивој вези и међусобно се подразумевају; цела кућа је означена
његовим присуством и обележена је њиме, почев од физичког плана, па до
атмосфере којом одише. На тај начин та кућа постаје готово демоничан простор
који мења свакога ко у њу уђе: када пређу кућни праг Висова, ликови постају
агресивни, опхрвани најразличитијим негативним емоцијама, тешко се контролишу и
попримају понашање које је блиско примитивном и анималном. Могло би се
закључити да ова кућа буди у јунацима оно танатолошко, потиснуто и подсвесно;
тако, на пример, у првом делу романа Кетрин и Хитклиф непрестано регресирају у
инфантилност или агресивну примитивност, као и Харитон и Линтон Хитклиф у
другом делу романа. У том простору не важе правила која важе у спољном свету,
зато Локвуд и није сигуран како треба да се понаша при својој првој посети
Висовима ̶ укућани су негостољубиви и непријатељски
настројени, и целокупна атмосфера је изузетно непријатна за тек пристиглог
закупца:
„Немогуће је да они сваки дан седе овако
смркнути и ћутљиви, немогуће је, ма колико да су рђаве нарави, да је општа
намргођеност њихов свакодневни израз“.
Хармонична породична заједница је анулирана, свако је
са сваким у завади и осећања и расположења се мењају волшебном, неурастеничном
брзином.
Занимљиво је споменути и чињеницу да Локвуд на више
начина безуспешно покушава да уђе у кућу: не успева да откачи ланац на капији
те је прескаче, а затим не успева да отвори врата куће, упркос дрмусању кваке,
све док неко не дође по њега. На сличан начин Кетринин дух у трећој глави у
Локвудовој ноћној мори покушава да уђе кроз прозор. Међутим, укућани имају
потешкоћа и при напуштању Орканских висова: Локвуд не успева да напусти имање и
сâм се по снегу врати кући, већ бива приморан да остане у кући преко ноћи,
слично као и Кети и Нели Дин у другом делу романа, када их Хитклиф у кући зароби.
Овакве препреке у кретању кроз дом се даље разливају и на околни пејзаж, на
пример, непроходна вресишта. Фаталност прекораченог прага примећује и
кућепазитељка Зила: „Хоћемо ли да убијамо људе на свом кућном прагу? Видим да
ова кућа неће никад бити за мене“. Дакле, Оркански висови се опиру упадима
„странаца“, али исто тако невољно пуштају своје госте да оду; зато се, скопчани
са већ поменутим психолошким мењањем јунака кад прекораче праг, могу посматрати
као лиминални простор, а њихов праг као граница између два света.
Да би слика куће Оркански висови била јаснија и
потпунија, неопходно је поставити је насупрот Трашкрос греинџу, који
функционише као њен антипод. Први помени ове куће налазе се већ на првим страницама
романа, када сазнајемо да је Хитклиф власник обеју кућа, али се њен детаљнији
опис јавља тек касније. Трашкрос греинџ, за разлику од Орканских висова,
представља простор који одише углађеношћу, благостањем, култивисаношћу и обиљем, и место је где је све безбедно и под
контролом. Приступ у ову кућу значи потврђивање одређеног, високог друштвеног
статуса. Оно на Кетрин Ерншо делује као место промене, када оде из Висова у
Греинџ на пет недеља, али и касније, када се уда за Едгара Линтона:
„Кети је провела пет недеља у Трашкрос греинџу, до
Божића. За то време чланак на нози јој је потпуно излечен, а њено понашање
постало је много боље. (...) Уместо плаховите, гологлаве младе дивљакуше која
утрчава у кућу да нас све изгрли и остави без даха, са лепог црног понија
сјахала је врло достојанствена особа чији су се мрки увојци спуштали испод капе
од дабровине украшене перјем, у дугачком вуненом огртачу који је морала држати
обема рукама да би могла да уђе“ .
Оваква
промена у Хитклифу изазива узнемиреност и револт: „Сигурно се притајио иза
клупе кад је угледао тако лепу и отмену госпођицу уместо свој чупави дупликат,
као што је очекивао“. Ово уједно постаје и преломна тачка у Хитклифовом односу
према Кетрин и према Линтоновима који живе у Трашкрос греинџу, и диктираће
његове касније поступке.
Прозори су један од индикатора разлике између ове две
куће, а истовремено су један од доминантних мотива овог романа. Многи јунаци у
различитим ситуацијама гледају или шпијунирају кроз прозоре, отварају их,
затварају, покушавају да кроз њих уђу (Кетринин дух), или изађу (Кети и Нели
Дин). У самртном часу, и Кетрин и Хитклиф скончавају крај широм отвореног
прозора, чија је семантика, у том контексту, јасно означена као семантика
прозора кроз који им излеће душа. Прозори у Орканским висовима су уски, дубоко
усађени у фасаду и одају готово тамничарску архитектуру, те се кроз њих не
пружа готово никакав поглед. С друге стране, прозори у Трашкрос греинџу су
широки, велики, пружају добар увид у саме просторије и у догађања у кући, и
гледају на велику башту. Помоћу овакве дистинкције између прозора успоставља се
дијалектика различитих погледа у и на свет, поново поларизованих у виду
Хитклифа и Линтонових.
Занимљиво је споменути још једну опозитну релацију
између ових двеју кућа: Оркански висови се налазе, како и само име сугерише, на
високим, стрмим деловима брда, и изложени су хуци ветрова за време непогода, а Локвуд
још запажа:
„Човек може да оцени снагу северног
ветра који дува преко овог брда, кад види колико су нагнуте на једну страну
закржљале јеле иза куће и како суво трње пружа своје гране у једном правцу као
да проси милостињу од сунца“.
Насупрот томе, Трашкрос греинџ је заштићен и ушушкан у мирној, тихој долини, много ниже од
Висова.
Још једно од симболичких средишта романа је, свакако,
соба у којој је кревет са преградом од храстовине. Овај комад намештаја
представља поприште два најдраматичнија догађаја у роману, која истовремено
имају одлике фантастичног: јављање Кетрининог духа Локвуду и Хитклифову смрт. У
трећем поглављу, Локвуд описује ову просторију на следећи начин:
„Цео намештај се састојао од једне столице, ормана за одело и огромне
преграде од храстовине са четвртастим отворима при врху који су личили на
прозоре на кочијама. Приближио сам се тој прегради, завирио унутра и видео да
је то нека посебна врста старинске ложнице (...). То је у ствари била једна
собица, а даска прозора који јој је припадао служила је уместо стола“ .
Прича
са духом се јавља баш у ноћи када Локвуд преспава у овом кревету, који је
раније припадао Кетрин и за њу представљао својеврсни храм и уточиште. Након
што му се њен дух јави у сновима, Локвуд схвата да је нарушио и угрозио свето
место, те узнемирио умрлу душу. Међутим, натприродне и мистичне силе које су
везане за кревет постају још очигледније у тренутку када Хитклиф умире (XXXIV
поглавље): тада кревет бива трансформисан у својеврсни мртвачки сандук у ком је
Хитклиф коначно поново сједињен са својом душом и љубављу.
Интересантан је преокрет за који се Емили Бронте
одлучује на крају романа: Оркански висови и Трашкрос греинџ на известан начин
замењују улоге, те се у Висовима поново успоставља и стабилизује породична и
домаћинска хармонија, као и топла, пријатељска атмосфера, без тамничарског и
затворског штимунга. Кети Линтон и Харитон Ерншо се зближавају, и нараторка
Нели Дин, у готово мајчинском тону, завршава своје приповедање, обавештавајући
Локвуда о њиховом венчању и општој срећи. Ово се симболизује посредством
Локвудовог лаког уласка на само имање, без ранијих потешкоћа са завезаним
ланцима, катанцима и тешким бравама.
С друге стране, Трашкрос греинџ је готово напуштен и
влада свеопшта запуштеност и оронулост, која се повезује са распршивањем
духовног скелета:
„Кад сам стигао до њених зидова, опазио сам да је
прилично оронула за последњих седам месеци. Многи прозори зјапили су као црне
рупе без стакла, цреп на крову померио се ту и тамо, док га јесење непогоде
постепено сасвим не униште“.
Из до сада реченог се може закључити да се већина
ситуација у роману одвија управо у затвореном простору, односно, у кућама; исто
тако, прилично је мали број дословних и објективних описа природе и пејзажа.
Може се рећи да објективне приказе природе читалац добија једино од нараторке
Нели Дин, која се поставља као својеврсни водич кроз те крајеве. Међутим,
простор природе и дивљине је управо тај који одређује природе и карактере самих
јунака. Кетрин и Хитклиф су у симбиози са природом; поред тога што уживају у
провођењу времена у природи, они себе квалификују и разумеју кроз природу.
Јунаци бивају везани за простор куће и укроћеног, али и даље блиски свему што
је изван граница затвореног простора, чиме неукроћена природа прети превлашћу
над културом и култивисаним.
Бронтеова одбацује традиционалну визију лепог када је
природа посреди, иако прибегава многим романтичарским поступцима и ситуацијама
које укључују боравак јунака у природном окружењу и његово сажимање са
природом. Сваки јунак развија свој особен однос према природи и успоставља
дијалог са њом; исто тако, различити ликови различито виде исте природне
појаве, и у том смислу се контраст поново активира. Примерице, природа је
Локвуду неразумљива, страна и, чак, извор опасности и страдања; он је прилично
штур у својим описима, али се ни не труди да се у природу уживи и да је дубље
сагледа. У њу учитава поларитет у односу са човеком и физички осећа јаз између
природе и човека, односно дивљег и урбанизованог, не желећи да икад у
потпуности искуси природу и припада јој.
С друге стране, вресишта која окружују кућу за Кетрин
и Хитклифа егзистирају као натприродни, ослобађајући и безгранични простор, и
они ултимативну слободу повезују са лутањима по мочварама и вресиштима. У свим
својим експресијама, они евоцирају интензивна осећања која везују за неумитно
присуство природе, и то оне дивље, сурове, неукроћене, бујајуће и грубе. Иако
су влажна, расквашена, гњецава, хладна и неплодна, Кетрин вресишта доживљава
као извор живота и духовне регенерације. Она су за њу животнија од уредних,
савршених паркова Трашкрос греинџа, односно, његове обрађене и култивисане
земље. Током Хитклифовог и Кетрининог детињства, па и касније, вресишта и
непрегледне пољане оваплоћивале су њихов својеврсни режим отпора према друштву,
породици и устаљеним конвенцијама, јер су биле простор где је све било
могуће, дозвољено и вечно. У том смислу,
Кетрин и Хитклиф се могу посматрати као интегрални део природне и космичке
економије и њеног поретка, до мере да су они сами изједначени и поистовећени са
природом, чак на вишем степену од дотадашњих романтичарских јунака.
Иако вресишта могу бити страшна и претећа, такође
поседују извесну мистичну димензију. За Кетрин су она извор утехе и предаха од
затвореничке атмосфере њене болесничке собе у Трашкрос греинџу. У дванаестом
поглављу, она, у предсмртном часу, жуди за повратком у вресишта и природу,
имплицирајући да јој од њих зависи ментално и физичко здравље:
„Ох, да ми је само да сам у својој постељи у старој кући! – наставила је
горко, кршећи руке. – И да чујем онај ветар што шуми у јелама поред прозорског
капка. Пусти ме да га осетим – долази право са пустаре – пусти ме само да га
удахнем!“
и:
„Ох, сва горим! Желела бих да сам напољу! Желела бих
да сам опет девојчица, полудивља, снажна и слободна; да се опет смејем на
увреде, а не да лудим због њих! Зашто сам се толико променила? Зашто моја крв
паклено узаври због неколико речи? Уверена сам да бих опет била оно шта јесам
кад бих се нашла међу вресом на оним брдима. Отвори опет прозор широм, нек
остане отворен!“.
Дакле,
оно што је за друге извор опасности и смрти, за Кетрин представља извор живота.
Природа је уткана не само у однос јунака према животу
и начину живљења, већ и у описивање њиховог физичког изгледа, и неретко
кореспондира са њиховим осећањима и расположењима. У том смислу, може се
говорити о симболичним представама природе, јер се списатељица служи
специфичним метафорама да би описала изглед јунака, рецимо Хитклифа:
„Реци јој ко је Хитклиф: неукроћено створење,
неуглађено, неоплемењено; неплодна дивљина пуна боце и камена. (...) Није он
неуглачан дијамант, нити шкољка у којој се налази бисер; он је плаховит,
немилосрдан, човек-вук“.
Такође,
у деветом поглављу олуја фигурира као метонимија за Хитклифов бес због
Кетрининих речи и одлуке да се уда за Едгара Линтона, а у седамнаестом поглављу
је пљусак сигнал за његову тугу и жалост због њене смрти. У овим представама
олује такође је евидентна димензија узвишеног, које порекло има у свему што
емитује идеје страха, бола и опасности, а опет је довољно удаљено да се може
уживати без страховања за сопствену безбедност, што такође представља наслеђе
романтизма. Јунаци се не боје природе и њених непогода, већ се сажимају са њом
и трпе све последице; тако Кетрин запада у грозницу и делиријум због лутања по
олуји након што је Хитклиф побегао из Орканских висова.
Као узвишен је, на сличан начин, приказан и однос
између Кетрин и Хитклифа, у смислу да је то извесна мешавина дивоте и ужаса,
бола и ужитка, садизма и мазохизма, ероса и танатоса. У већ споменутом деветом
поглављу, Кетрин говори Нели да је она, заправо, Хитклиф, чиме се идентификује
с њим на онтолошком нивоу, и имплицира да су они једно, да су целина,
нераскидива; да инспиришу једно друго на постојање:
„Нели, ја сам Хитклиф. Увек, увек мислим на
њега, не као на неко задовољство, јер ни ја нисам увек задовољство сама себи,
већ као на своје сопствено биће. Зато немој више да говориш о нашем раздвајању,
то је неизводљиво“.
Да би
описала разлику између своје љубави према Хитклифу и према Едгару, Кетрин се
служи паралелама из природе, што доприноси сугестивности и поетичности њеног
исказа:
„Моја љубав према Линтону је као лишће у
шуми – време ће је изменити, свесна сам тога, као што зима мења дрвеће. Моја
љубав према Хитклифу личи на вечите стене испод површине: извор мало видљиве
радости, али неопходне“.
Након смрти, Кетрин за Хитклифа постаје опсесија и
прогонитељ: он је види свуда, у сваком тренутку и у сваком простору. Њено лице
се појављује у сваком делићу његовог окружења и видокруга, те се може рећи да
она за њега постаје омниприсутна. Хитклифу цео свет постаје ужасна збрка сећања
и успомена на њено постојање:
„Шта
мене не подсећа на њу, шта, за мене, није повезано с њом? Не могу погледати у
тај под а да ми се не укаже њен лик на плочама! У сваком облаку, сваком дрвету
– окружен сам њеном сликом! Најобичнија лица људи и жена – моје сопствене црте
– ругају ми се сличношћу с њом. Цели свет је стравичан збир подсећања да је
постојала, и да сам је изгубио!“,
при
чему су евидентна поновна уписивања Кетрин у природни амбијент који га
окружује.
Последњи тип простора у овом роману, лиминални
простор, односи се на прелазак из једног
стања у друго, као и прелазак преко прага у дословном и метафоричном смислу –
односно, иницијацију било које врсте. Хитклиф прелази метафизички праг у
тренутку умирања и поновног спајања са својом „душом“ на оностраном свету. У
сличној позицији се налази и Кетрин, која, у данима пред смрт, изражава готово
манихејска размишљања и тежње о изласку и ослобађању из сопственог тела, као да
је душа заробљена унутар ње саме.
„А оно што ме
највише мучи јесте овај оронули затвор – додаде замишљено. Досадило ми је што
сам затворена у њему. Чезнем да побегнем у онај величанствени свет и да останем
тамо заувек; да га не гледам нејасно
кроз сузе и чезнем за њим болна срца, већ да будем заиста с њим и у њему.“
Из
Кетрининих речи се може закључити да под затвором мисли на кућу у којој се
налази, односно, Трашкрос греинџ, али њене речи до краја остају двосмислене и
амбивалентне, јер се „оронули затвор“
може односити на овоземаљски живот, а „величанствени свет“ на непрегледне
пределе загробног живота, којем тежи да се приближи. Међутим, занимљиво је да
Кетрин сматра да би била врло несрећна у рају, за разлику од њене кћерке која
ће касније изразити своју визију идеалне, рајске среће, у разговору са Линтоном
Хитклифом. Али, та визија коју мала Кети представља нема ни трага
религиозности, и, штавише, у многоме подсећа на природни, дивљи, неспутани
простор какав би и њена мајка сматрала рајским:
„(...) да се њишем на гранама олисталог дрвета док дува
западни ветар а лишће шушти, и светли бели облаци прелећу преко неба (...), у
даљини се види пустара испресецана хладовитим, мрачним удолинама, а у близини
велика падина обрасла високом травом која се таласа на ветру“.
Прелажење
прага у лиминалном смислу је, код Кетрин и Хитклифа, у повратној спрези са
жељом за трансценденцијом, што је, поново, нераскидиво везано са перцепцијом
природе која наткриљује и подразумева њихов мали космос. Обоје као да су већ преко
и пре смрти: Кетрин пада у тешко душевно стање, а Хитклиф пролази кроз извесну
трансформацију, коју Нели Дин описује као одблеске радости и узбуђења у његовим
очима. Овакве промене сведоче о искуству загробног живота и оног света: обома
је поглед одсутан а очи лутају по предметима којих нема:
„Сјај њених очију заменила
је сањалачка и сетна благост; нису више остављале утисак да гледају предмете
око себе: као да су гледале негде даље ̶
много даље, рекло би се, изван овог
света“,
и:
„ – Господине Хитклифе, господару,
немојте, за име божје, зурити као да сте угледали нешто што није с овог света.
– (...) Тад опазих да не гледа у зид; кад сам га пажљивије осмотрила, учинило
ми се да тачно гледа у нешто што је било само два јарда удаљено од њега. А ма
шта да је то било, очигледно му је причињавало и велико задовољство и велики
бол (...) Оно што је посматрао није било непомично: његове очи су то неуморно,
будно пратиле, и нису га напуштале док је говорио са мном“.
Наравно, праг може бити и дослован: Локвудова жеља да
уђе у Орканске висове, односно пређе њихов праг, велика је, упркос свим
препрекама; или покушај Кетиног духа да уђе у собу са преградом од храстовине.
На тај начин се лиминалност формира и у склопу саме куће, која означава прелазак
у другост и нешто хтонско, о чему је већ било речи.
За лиминално се, такође, везују натприродне и хтонске
појаве и бића, којих у овом роману има неколицина, а који су карактеристични за
готски роман. Пре свега, већ више пута спомињани дух Кетринин, али и њен дух
удружен са Хитклифовим, о чему се приповеда на крају романа. Поново сједињени у
смрти, двоје љубавника егзистирају као хтонска, натприродна бића, походећи исте
мочваре, пољане и вресишта која су походили кад су били млади:
„Људи овог краја, ако их упитате,
заклеће вам се на Библију да се Хитклиф појављује као дух. Има их који кажу да
су га срели у близини цркве, на пустари, чак и у овој кући. (...) Ипак, тај
старац поред кухињске ватре тврди да од Хитклифове смрти сваке кишне вечери
виђа две прилике на прозору његове собе“.
Онирична, језовита атмосфера у којој духови мртвих
љубавника лебде над Висовима истовремено еманира непорециви спокој и мир – два
раздвојена дела, поново спојена у једну целину. Уопште узев, хтонска бића се
евоцирају углавном када је Хитклиф посреди, понајвише због његовог нејасног
порекла. Нели се двоуми да ли је Хитклиф човек или вампир (поглавље тридесет и
треће), а и током целог живота га прати епитет Сатане и ђавола.
Три наведена типа простора – кућни, природни и
лиминални – се, као што је приказано, тешко могу посматрати и анализирати
одвојено: они су међусобно условљени и надовезују се један на други. Мотиви у
роману се, по истом том принципу, уланчавају и творе одрживу семантичку
кохезију, при чему је сваки елемент фабуле и дескрипције важан за боље
разумевање саме мотивације која постоји унутар ликова. Простор овде функционише као, можда, и најважнији
структурни сегмент и слој – захваљујући двема кућама, пејзажима и тежњом ка
оностраном, јунаци су оно што јесу: простор дефинише јунаке Орканских висова.
РЕЗ, Број 3, 2016.
