(руска народна бајка)
У стиховни облик превео Владимир Виденовић
Песма о Ивану Царевићу, Жар птици и Сивом вуку
I
У врту Вислава Андроновича
Златне јабуке плода не доносе,
На голе гране Жар-птица не долеће,
Зли гласи Царством се проносе,
Сванути неће, никада неће,
У врту Вислава Андроновича.
Бесна браћа чуваху златни плод,
Кратке руке а дуг сан,
Што би врт сад је мочвара,
Последњим Лучем тиња дан,
Ни Перо ни Птица, последња пробуди их зора,
Бесна браћа чуваху златни плод.
Најмлађем међ' браћом,
Царевић Ивану,
Пред зору, прекиде се сан.
Жар-перо на грудима освану,
Зар суђаје њему осликаше длан,
Најмлађем међ браћом?
Нема Царства без Врта царскога,
Нит' је Врта без Живе воде,
Златне јабуке или Пауница девет,
Коњушару златне узде!
По Жар-птицу Иван мора, преко гора десет,
Нема Царства без Врта царскога.
Недорастао коњу и соколу,
Момче што лако бризне у плач,
Преко гора и загорја, степа, пустиња,
Иван мора, преслаб за Мач,
Престрављен да лута, на грудима му буктиња,
Недорастао коњу и соколу.
На раскршћима палога света
Ивана Сиви вук вреба,
Он жртву тражи, ил' живот.
Завришта златогриви ат, пут Ивана треба
И златнога крила трепет,
На раскршћима палога света.
Узјахаће Иван Сивога вука,
Да га сиви носи беспућима,
Нигдинама нестајућег света.
Трагаће где људи није и гласа нема,
Где утроба Златогривог лежи растргнута,
Узјахаће Иван Сивога вука.
У недрима Жар-перо, а носи га Сиви вук,
Перо му надом душу греје,
Нада му сумњом труне,
Гробница ил' колевка згариште је?
Млада снага већ трне,
У недрима Жар-перо, а носи га Сиви вук.
На Сивоме вуку Иван обиш'о је свет,
Ни Жар-птице ни наде у Царства спас,
Лутао, тражио луд,
Надом певао, молио за глас,
Ходио до Стикса и назад, завирио свуд,
На сивоме вуку Иван обиш'о је свет.
II
Нераздвојни к'о ја и Ја,
Сиви вук и Царевић Иван
Стигоше под пусти брег,
Ни биткама прослављен,
Ни гробом освештан,
Заробљен мраком у студен стег.
Заборави, Иване, све што знаш,
Овде се говори језиком земље.
Матерњи језик звери што храмље
Садa и ти разумеш.
Сивога глас је издане глас Мајке,
Заборављене јунакиње
Прастаре Бајке,
Старије од златног сребрно је свитање.
Ништа се родити неће да умрло није
И света није, јер нема Птица
Ал' ту је перо, нит од Месеца до Сунца.
Засади га у пупак света
Студен брег, срмом окован
Нек' буде храм и
белег,
На митско прегнуће спомен.
Док је Пера, нека нико не жали свет,
Јер Птица је скица.
И кад све нестане довољна је клица,
Да роде се Иван Сиви вук, и Жар-птица.
Реч преводиоца
„Бајка о Ивану Царевићу, Жар-птици и Сивом вуку“ могла
би бити најбоља потврда Чајкановићеве тезе о хтонском пантеону неких Словена.
Бајка је веома чудна утолико што је њено главно питање да ли је главни јунак
Иван или Сиви вук. Појављивање вука, гаврана, те смрт и васкрсење главног
јунака доказ су велике старости ове бајке, јер је у њој митолошко, а можда чак
и обредно, још увек живо. Тотемска животиња, прапредак, служи Ивана, који трага
за Жар-птицом. Осим митолошке симболике, Сиви вук има још једну − биће да су
наши преци знали штогод и о психоанализи. У том смислу, Сиви вук представља
зауздане нагоне. Међутим, идеја да покушам да препевам бајку дошла је са сасвим
друге стране. Живимо у свету без мита (иако препуном митологије и митолошког
говора), свету толико рационализованом да и сам језик почиње сличити новцу,
своди се на средство размене. Не знам нарочито много о митологији, етнологији,
о психологији још мање, али сматрам да је немогућно усмртити мит. Ми смо га у
својој колективној шизофренији само снажно потиснули, толико снажно да се
згрчимо и при самом помену. Верујем да је обнова мита обнова цивилизације
(прецизније – културе, могућно је да то нису синоними), а обнова почиње
језиком, златним пером, пером Жар-птице. У језику боре се две силе,
центрифугална и центрипетална. Једна жели да речи ослободи сувишних и
магловитих значења, и заокружи их, сведе, а друга да реч обогати. Инспирација
за песму ми је убеђење да је мит ипак неуништив, а то је радосна чињеница, јер
птица никад није само птица.
Ко се сећа бајке, имаће утисак да је препев
„недоследан“ бајци. Оба дела песме су приказ света без мита. Међутим, песма је
доследна самој суштини бајке. Иван у
бајци трага за Жар-птицом, а Иван у песми трага за значењем Жар птице. По
форми, први део песме личи на бајку, док је други слободнији јер је тешко у
стих преточити нејасно осећање страха од губитка значења речи. Чувени крај
бајке − живели су срећно до краја живота − препевао сам у оптимизам да је мит
ипак бесмртан.
РЕЗ, Број 3, 2016.
