Гвоздено
доба
Нема златног доба
И неће га бити
За дете с историјом у гвожђу.
Нема златног доба
На наочарима
Је рђа
Векови цуре
Низ копље.
Детету са чекићем у руци
Топљено гвожђе шапће тајне моћи.
Детету са чекићем у руци
Метеорити обећавају накит.
Дете бије очи неба.
Љуто је на свој пораз.
Неприпадност
Кује новчиће од никла
И баца их у воду
Са жељом да се оде.
Нема златног доба
И неће га бити
За дете са гвозденим навикама
Толедо
Ноћ се, у
Толеду,
откачила са
виљушке.
Миришу црвене
руже
из џамије,
миришу из
синагоге,
из
катедрале Свете Марије.
А све су из
истог расадника
и све исто
миришу.
Стар је
Толедо
а ипак
голубови његовог неба
одморни су.
Вруће је у
њему.
Разнобојне
тканине
улицама
промичу
као репови
рајских птица.
Замислите,
једна се жена
претворила
у ждрала,
на јавном
месту, на очиглед свију.
Јавне куће
су поред светилишта,
тако је то
вековима и никоме не смета,
свако се на
свој начин
свом Богу
моли.
Стар је
Толедо.
Стари се
духови увијају
стубовима
огрезлим у врућину.
Има у томе
стародревне тајне.
Европа се
још понегде држи за своје срце
И са
уздахом сања.
Пред сумрак
У светој
реци
жене пред
сумрак
својим
црним мужевима
кошуље
перу,
сунце им на
глаткој
кожи умире.
Бледи чамац
мирно
пролази
крај
њихових ногу,
мокрим
дрветом
бутине им
стиска.
Пред сумрак
вода је
мирна
и нема
ветра.
Чамац ми
ножеве и
свилу носи.
Знамење
пред
сумрак.
А кључеви
харема
полако
тону у реку
И муљ се
пресијава
у истом
добу
бизона и
воћа.
Пред
сумрак.
Зарастао је
сребрни кавез у бршљен.
Славуји
замукли.
Песме су
почупале паперје с груди.
Баштенска
врата
зарђала,
одавно.
Дуго већ
само сунце
прескаче
ограду.
Зрелу
брескву
стављам на
наковањ,
одмарам у
хладу.
Изгубљени
су вртови семирамиде
а ја и даље
водим рачуна о њима.
Ђерам је
спустио главу
да ми
пренесе вести
из света у
коме људи у ципелама журе.
Слушам и
правим се да разумем.
Изгубљен
сам у изгубљеном врту
Где су
пузавице
заборав
зида,
где је
историја
заборав
себе.
Заливам
цвеће које
не оставља
сенку
Сећам се себе
а знам да
не постојим.
Усклађивање
је смешно.
Врт или
вртлог.
У једном од
светова,
сутра
ујутру постаћу цвет.
РЕЗ, Број 3, 2016.
