– Ма свима су ти базични страхови исти. Само што већина људи о томе ћути.
–
Сто људи – сто ћути, рекла сам ти већ.
–
Реци то и човеку за столом у кафани...
–
Што мора увек бити човек? И што неко увек мора бити ЗА столом у кафани..? Зашто
не може да буде жена? Шта, као, другачије су позиције? Па да знаш и да јесу: на
врхунцу, човек је под столом, а жена на столу. Само нешто патетишете и мрачите.
И не знате да пијете. И песници сте. И писци, извини... Не, не, океј је, и ја
се често питам исто што и Dis: ко је богу
мати? Обриј бркове, за име света!
–
Обриј бркове ти, и мани ме феминизма. После можеш и ноге... Ако сам могао ја,
можеш ваљда и ти. А бркове ћемо заједно, и ето љубави. Још само и презиме исто
да нам буде и к’о бог, што би се рекло. И да будеш мати. Не, озбиљно
сад: како ти, бре, не досади више да се понашаш тако? Али си у праву да нисмо
исто. Ти глумиш лудило, а ја лудим глумило. Ипак, знај да нису све будале –
будале... Али, на страну сад то – докле више тај гард и ти зидови?! Понекад
помислим да немаш баш никакву потребу да покажеш ко си стварно.
– Ко смо стварно? Космос тварно.
– Ма, нема ти равне. Свега ми...
–
Брат ми је једном рекао да се кућерак и вишеспратница граде од цигала истих
димензија.
–
А ти, паметна, од тога зид направила...
–
Е, не лупетај више. Је л’ баш све мораш да знаш? И шта би после радио с тим?
–
Па сад, јасно је ваљда да су све ово провокације, али мора и тог такмичарског
духа постојати. По томе видиш како и колико је некоме стало. То мене занима!
–
Мора се само умрети, и родити го, али океј, кад си већ споменуо, прво и прво:
једно је колико је неком стало, а
друго како је неком стало. У томе и
јесте ствар.
Јер
није баш све у доказивању и „стимулисању другог на такав и такав начин“.
Појма
ти о мом свету немаш. А – пошто ти је стало – ево да ти покажем како је, а самим тим и колико, мени
стало до овога што ћу ти сада испричати, и на шта ме подсећа ово парче цигле,
које, не знам више ни зашто, свуда носим са собом.
–
Купи сузавац, практичнији је...
–
Наравно да си прво на то помислио. Да знаш да се већ унапред кајем, али
нека. Уозбиљи
се и слушај.
Када
сам била мала, поред моје зграде градила се још једна, већа, са огромном рупом
за темељ у којој смо се играли тих неколико дана колико су радници чекали да
стигне остатак материјала. Огромна чистина, сравњена са земљом. Велика рупа и
безброј цигала на једној гомили. Сваког дана нас је било све више, али било је
места за све. Неколико нас је те цигле узимало, и цртало и писало све и свашта
по оно мало тротоара пред зградом, док су сви остали силазили у рупетину,
правили заклоне и бункере, и гађали једни друге циглама. Не знам зашто, али
увек ми је било занимљиво и некако необично важно што су цигле трајале дуже
нама који цртамо и пишемо, него онима који их ломе, и бацају. И да – мање смо
плакали! Мада, неколико пута су расплакали једну малу Милицу када су јој, поред
цвећа које је нацртала, написали „МИЛИЦА СМРДИ“. Знаш, као, они су други-трећи
разред, увелико знају да пишу, а она не зна и не може да им узврати. А млађа
је. И сама.
А,
видиш, она није хтела да им се свети, да их црта, и да прља своју „смрдљиву“
уметност. Ма! Све ти је то исто и данас – уметничке душе и вечита деца граде,
док се ови писмени, трећеразредни, гађају критикама. Када сам била мала, оно је била само рупа. Сада схватам да је то био темељ. То није била рупа за темељ.
Рупа је била темељ! И остала. И опстала. Зато се, ваљда, све око нас и урушава...
док се ови писмени, трећеразредни, гађају критикама. Када сам била мала, оно је била само рупа. Сада схватам да је то био темељ. То није била рупа за темељ.
Рупа је била темељ! И остала. И опстала. Зато се, ваљда, све око нас и урушава...
Извини,
одлутах, али – обрни-окрени – од тих
сам цигала ја свој свет градила... Лавиринте, степеништа, зидове, заклон и
Бункер цвећа. Да – мање сам плакала. Али је више болело. Знаш, не волим да
причам о оваквим стварима, јер наивно изгледају на први поглед... Детињасто.
Али одатле све и креће – у самом старту смо се поделили на оне који су силазили
да се доказују, и на нас који смо остајали горе јер смо – не свесно, наравно –
већ тада интуитивно знали ко смо. И смеј се ти колико год хоћеш „старим
душама“, и мисли шта хоћеш, али све то што сам ти рекла заиста јесте тако. И
не би могао ни да замислиш колико ме све те неувиђавности удаљавају од света и
од људи. „Тест и гест“
љубави је, иако на први поглед можда парадоксално и хладно, и оно чувено
пружање слободе. „Остављање на миру“ – ако у датом тренутку немаш нешто квалитетно да даш. Шта, па није то срамота! Елем, од тих цигала
сам тај свој свет градила, и тим и таквим циглама те никада нећу гађати.
Оставићу ти их... Све. Али на теби је да схватиш да је смисао свега у
прилагођавању, и да, уместо што ме толико гађаш и критикујеш, покушаш да ме
нацрташ, ако умеш, или да од тог зида направиш степениште. Сети се да ја нисам
у те цигле узидана, већ ми је од њих саграђен темељ. Сваки однос се гради... Од
зидова других људи. Ако их искористиш на прави начин – не људе, већ зидове –
РЕЗ, Број 3, 2016.
