Истраживачки центар
Хомо културус, мај 2993.
Између
Саве и Дунава, крај њива и уснулих облака, једне давне 2016. године.
Док
је скоро неприметни ветар повијао листове жбуња, смештених тек по које на 500
метара раздаљине, не би ли и сунце одморило варнице, повијаше се и засађено
класје широм сремских поља. Трепераво шапутање проистекло из повијања пружало
је одјек до најближег силоса и металним одсјајем одбијало се назад до садница
које чекаху у земљи. Као каква ограда покрај њива обитаваху црвене булке, за
које се веровало да услед великих температура могу преносити мирисе који
изазиваху главобоље. Асфалтна испарења која су путовала између поља преносила
су путницима дисања засађених житарица. У разноврсним колесима хлеб се пекао у
умовима загрејаним летњим топлотним таласима. Главни зачин беше булка, јер је
чинила тесто сутрашњице надигнутим и набреклим. Од давнина је познато да је
хлеб са војвођанских поља једна од битнијих одредница културе тамошњег човека.
Међутим, наведене године примећено је знатно померање начина комуникације и
развоја самог културног духа народа, изразитије но претходних година, што
аутоматски искључује мултикултуралност војвођанског тла као узрок. Истраживачки
покрет зауставио је лупу над семенима хране културног човека. Шта то храни
људски ум? Резултати истраживања показују да је под утицајем мириса булке, при
летњим испарењима мајке земље, говорни образац тадашњег човека измењен. Хлеб
који се јео не беше интегрални, но онај пуначки као шездесетогодишња Сремица,
само свеж. Тако је човек семантику својих мисли истакао на врх, а средства су
само помоћна мотика у поновном обрађивању културног тла. Негде између булкиног
цвета, крај Дунава и Саве, поља су изродила нова слова. То је директан доказ да
је храна човековог ума веома битна, а температура асфалта функционише као
катализатор културног развоја. Плодоносна поља донела су духовну ширину у ери
антропоцентризма, комуникација није отежана иако се тако испрва мислило. Глас
старца Јоце ширио се војвођанским пољима и радосно преносио откриће новог доба
– језичку слободу народа. А шта је битније за развој човека но словесност?
Ослобођени од правилника писања, људи оставише своје правописе на плодним пољима
пшенице и кукуруза, да испаре крај асфалтних река и жарког мајског сунца те
давне године. После је утврђено законом да је термин “правопис” погрешно
употребљаван, јер је првобитно означавао право човека да се изражава
креативношћу свог ума и тако шири видике попут граница своје државе. Тај
робовласнички систем језичких начела осуђен је на смрт, а џелати су била деца,
остављајући те ланце људског ума да се распадају на суши. Деца су од тада имала
неометан развој своје креативности у свим погледима, а посебно у језичком, као
подлози за даље образовање. То је омогућило брисање школских установа као места
где државни буџет пропада, улажући у ту, по људски ум, робовласничку
организацију – по дуго преношеним речима старца Јоце. Даљим истраживањима
утврђено је да је преплављеност војвођанских поља булкама те године дала основу
за развој малих џелата, што је позитивно, по предањима, јер на њима свет
опстаје. О томе сведочи народна песма преношена бабиним путем, јер тако је
сигурније и меродавније:
“и ми смо културна бића
боље
је без словца,
мирно
обитавамо у башти кафића,
јер
татина је банка лепши извор новца.
велико
слово битно нама није,
У
осмеху нашем великан се крије.
И
кад има палчева нама је милије.
ој,
младићу што те мала цима,
Истачкај
јој поздрав и то са срцима.
но
књигу бацити немој, за потпалу треба,
Остави
је мајци, што пече ти хлеба.“
У
архиву центра за испитивање митских култура, сачувани су прикази тих нових
слова. На медијским средствима ширења потрошачке културе која је означила
испитивани период, видимо примере попут слова које је означавало глас <ч>
а компоновано је попут латиничног слова б; видимо чудновати облик слова з који
подсећа на ћирилични начин записа, уклопљен у концепт латинице; потом физичко
увећавање почетног слова, уместо графијског.
Ови
прикази носе у себи застрашење, јер приказују поступак
занемаривања писма једног народа.
Међутим, као утеху грађанима наши стручњаци нуде чињеницу да ово није довољно
истражено, јер сасвим је тешко поверовати у ситуацију у којој се народ одриче
свога писма, готово је митски, и нестварно.
РЕЗ, Број 3, 2016.
