Песник пише песму о изгубљеној ципели
Песник пише песму о изгубљеној
ципели. Са неповерењем у машту читаоца, препушта се детаљном описивању ципеле,
откривајући њену марку, њену боју, њену старост, њено порекло, њену историју.
Заузет трагањем за оправдањем и разлозима постојања једне такве ципеле,
замишљени песник није приметио мршавог, кракатог паука који са таванице виси о
концу и љуља се, обасјан хладном светлошћу монитора. И није приметио како се
тај исти мршави, кракати паук, мирно се спустивши, склонио у његову изгубљену
ципелу. И није приметио како је, незадовољан сопственом неспособношћу да
одабере праве речи, једним кликом обрисавши песму о изгубљеној ципели, заправо,
обрисао и песму о мршавом, кракатом пауку.
Чудо
Баш чудесно, рече један
другоме. За мене је то шок, благи ужас, рече други једноме. У сваком случају,
Оне су права загонетка, сложише се обојица, те одлучише да скрену у прву улицу
и нестану иза недогледног дрвореда, покрај једног растуреног контејнера у којем
су блистале мачке.
Како настаје песма
Гледам то лице, рече девојка
која се окрете другој.
Скоро да нисам могла
поверовати, када је и оно мене угледало. О! Како су измишљене те очи! А ове
моје, збуњенозелене, потпуно се у тој измишљотини изгубиле. Затим су ме, пред
таквим призором, рођене очи одлучиле варати. Како мислиш варати, зачуди се друга.
Уместо да примају слике, које стижу уз помоћ светлосних зрака, показа девојка
додирнувши своје капке, моје очи почеле су беспомоћно да их одбијају. И то тако
силовито, да се поништене, црне слике, сада, као из топа, залећу у зидове, у
прозоре, у насликано дрвеће; неконтролисано јурцају улицама, сударају се са
људима и плаше њихову децу, а ону, баш малу, могле би са слашћу смазати;
безобразно газе по цвећу, запишавају где стигну, и руше саксије пуне процвалих
мачака, затим, на препад, упадају у куће, сукобљавају се са надобудним
спавачима, или им се мешају у снове, забадују своје тамне носине, па онда
пипкају прљавим прстима уснула лица, цртају им бркове и покварене зубе, преврћу
ствари, чупкају, лупкају, туцкају, пуцкају, и тако редом, жаре и пале све пред собом.
А онда? Има ли томе краја? Онда би једнога тренутка, нико не зна тачно када, и
нико не зна тачно како, напросто, одлучиле да се распрсну. Тек тако, као
набубрела, сласна воћка, истиснута метафора.
И тада, рекла бих, настаје
кључни проблем.
РЕЗ, Број 3, 2016.
