„Од земље
сазнајемо много више о нама самима но из свих књига. И то зато што нам се она
одупире. Човек себе упозна тек када се сукоби са препреком (подвукла М.М). Али, да би је савладао, потребан му је
струг или плуг.“[1]
На почетку сваког
писања стоји препрека звана приповедачки поступак и мукотрпан рад да се до њега
дође. Када њега писац пронађе, садржина ће му се већ природно прилагодити и из
њега развити. Кроз развој књижевности били смо сведоци тарагања за
најразличитијим приповедачким поступцима или приповедачким средствима. Егзипери
у роману „Земља људи“ даје посебно интересантно решење. Приповедачко средство
је авион. Толико је сложена појава авиона у овом роману, да га можемо третирати
као симбол. Он је и струг, и плуг, и средство приповедања, и алатка уз помоћ
које је јунак-приповедач – Егзипери осмислио свој живот, будући да је дело
аутобиографског карактера.
Авион ће нас
водити кроз роман, омогућити долазак до теме, а где се он дословно заустави,
задржаће се и приповедач. Могли бисмо са мало више храбрости авион третирати и
као главног јунака, но супроставили бисмо се основној пишчевој идеји – идеји хуманости,
која је најлепша у читавом роману и на чијој једноставности он и почива.
Егзипери јасно каже да авион није циљ, циљ је Човек. А авион само средство да
се до њега дођe кроз савладавање препреке.
Стога, главни јунак је Човек, и о његовом рађању или евентуално спасењу је реч.
То рађање или спасење омогућује чудесно средство − авион,
или које друго до ког појединац сам мора доћи и пронаћи га према свом Духу.
На помен Духа
асоцијативно долазимо до онога што га угрожава, ако свет упознајемо преко
супротности, што је још један став у Егзиперијевом философском систему. Долазимо
до Материје, такође опсесивне теме Егзиперијевог опуса. Она угрожава Дух без
ког Човека нема („Једино Дух, ако се удахне у глину може створити Човека“ [2]),
а без Човека нема Света. Дакле, Материја угрожава Свет, ако се позовемо на
логику, коју Егзипери није нарочито поштовао, сматрајући да и она Свет угрожава,
рационализујући га („Логика? Нека се снађе сама да би положила рачун о животу“ [3]). Материјалистичка
цивилизација онемогућава човеку да постане Човек. Она је главни проблем романа,
и све што се у њему налази у настојању је да јој се супротстави и да се Човек и
Свет сачувају. Тек када се човек одвоји
од материје, слободан је себе да упозна. Тек онда је Човек.
Небо је простор
који омогућава одвајање од материје. Оно је, само по себи, простор безматеријалног,
његов симбол. Лепота је и у томе што не познаје законе логике, што га умом не
можемо увек објаснити и што носи Тајну. У свету рационализације, Егзипери жуди
за Tајном и упозорава на њену неопходност, да она може спасити Свет. Јер тамо
где постоји Тајна, постоји и толико жељена препрека.
Заправо, Тајна има природу препреке у
односу на Човеков ум, у сталном смо напору њеног одгонетања. Због жеље за
одгонетањем Човек не може себе довести у стање пасивности. Мора постојати у
Човеку жеђ за откривањем непознатог. „Замишљао сам ту огромну белу замку што се
пружала ту испод мојих ногу. Испод ње није било, као што би се могло помислити,
ни кретања људи, ни буке, ни живог градског саобраћаја, већ су владали
бескрајна тишина и апсолутни мир. Ова бела маса је постала за мене граница
између стварног и нестварног, између познатог и непознатог“.[4]
Материјалистичка
цивилизација доводи до једног феномена коме Егзипери такође оставља доста
простора у роману, наговештавајући тиме његову важност, односно важност борбе
против њега. Тај феномен је присутан у малопре поменутом стању пасивности,
тачније, он је његов узрок. А као последицу имамо губљење Човека. Реч је о
конформизму. Ако ћемо и овај појам упознавати преко његове супротности, онда га
је најлакше објаснити кроз препреку о којој писац говори на самом
почетку. Препрека и конформизам су
опозитни појмови. Где недостаје први, јавља се други. У време владавине
Материје, човек у журби да је стекне, освоји и створи сопствену удобност у њој,
заборавља на чар откривања, упознавања и учења до чега се може доћи једино кроз
савладавање препреке. „Осигурава се
хлеб једноме да би му се омогућило да ствара, а он се успављује, освајач
победник се разнежује, великодушан кад се обогати постаје циција.“[5]
Говорећи о
позиву за свој први велики лет, о зори где се одлучује о његовој будућности, о
путовању до места одакле се полеће, приповедач описује и људе који су случајно
са њим на путу. „Стари бирократо, мој друже, овде приступи, нико ти није
помогао да се спасеш и за то ниси ти крив. Саградио си себи мир, јер си, као
термити, зазидао све прилазе светлости. Зачаурио си се у својој малограђанској
сигурности својим обичајима, у навикама провинцијског живота, које те гуше,
подигао си скроман бедем против ветра, плиме и осеке и звезда. Не узнемиравају
те крупни проблеми, са доста муке си заборавио да си човек. Више ниси становник
лутајуће планете, не постављаш себи питања без одговора: ти си малограђанин из
Тулузе. Нико те није на време продрмао. Иловача од које си створен, сада се
осушила и стврднула, и убудуће нико неће моћи пробудити заспалог музичара, или
песника, или астронома који се можда у теби најавио“[6].
Старом бирократи
материјалистичка цивилизација донела је конформизам који је најплоднији ако се
ђубри навиком (задржаћемо метафоризацију земље коју Егзипери сам користи), који
га је ослободио жеље за савладавањем препреке,
Тајном и сазнањем и, што је највећи проблем, ослободио га је одговорности. Бег
од конформизма Егзипери налази управо у одговорности. Она је, са друге стране,
у тесној вези са његовом идејом хуманости. Јер дефиниција хуманости по
Егзиперију јесте осећај одговорности за
Другог, сазнање да свет постоји након
Мене. А шта је друго одговорност него свест о Другом?
У свом пилотском
позиву пронашао је смисао живота, али тај смисао се не окончава искључиво на добити за његову личност, већ он лежи управо у
општој користи. С тим што се мора нагласити да нема у овом Егзиперијевом ставу
никаквог кукавичког заклањања иза општег, напротив, само идеја да Човек мора
кренути од себе како би ваљао Другом. „Уредити свој врт“, како би то рекао
Волтер. Учинити нешто „овде и сада“, а не за „тамо и вечност“. Могли бисмо рећи
да постоје два пола општег код Егзиперија, „позитивно“ и „негативно“ опште.
„Негативно“ опште је одбацио и укинуо могућност да се нешто у његово име чини,
сматрајући да управо оно ослобађа човека одговорности: „Нашли би оно што траже,
склоност за опште. Али, они ће умрети од хлеба који им је понуђен“[7]. „Позитивно“
опште је заправо други назив за одговорност и идеју хуманости.
Фигура Другог је
веома битна у Егзиперијевом филозофском систему. Говорећи о сврси свог позива,
каже да је она у пријатељству, у повезивању људи („Величина нашег заната је, можда,
пре свега у томе да сједини људе: постоји само једна права радост, а то је
људско пријатељство“[8]). На
сличан начин је видео и сврху свог другог позива, књижевног, као разговор
између пријатеља. Пријатељство код Егзиперија заузима важно место. Читаво
поглавље у књизи посвећено је искључиво њему. У глави која носи назив
„Другови“, писац говори о својим пријатељима пилотима. То пријатељство у
његовом случају не остварује се само на основу истих склоности, у смислу
страсти према летењу. Повезује их заправо сам осећај страсти и посвећености,
предмет на који се та страст и посвећеност усмеравају није битан. Као што жали
бирократу због одсуства тих осећаја, тако своје пријатеље велича. И само они су
могли бити његови пријатељи, јер само такви могу да постану људи, тј. Човек,
кроз апсолутну посвећеност и отклон од материјалног, у име Свог, па тек онда
Туђег и Општег.
Мисао на пријатеља
спасла му је живот након несреће у Сахари[9]. Мисао
на великог Човека који је, савладавајући препреку, упознао себе и превазишао
смрт зарад Другог: „Његов осећај одговорности, то је његова величина. Одговоран
за себе, за пошту, за другове који се надају. У његовим су рукама њихова патња
и радост. Одговоран за оно ново што се гради доле, међу живима, и у чему треба
и он да учествује. (...) Он је био храбар човек, јер се у име свог стваралачког
дела борио против смрти.“[10]
Оно што осмишљава живот, може да осмисли и смрт. И онда нема страха од ње, само
„неудобност умирања“[11]. Човек
мора поседовати „смисао за вечност“[12] да
би живео. Мора се помирити са чињеницом да није бесмртан, и упркос њој мора
осмислити живот са сазнањем „овде, сад“ и „за кратко“, „од мене“ и „за Другог“.
Позив осмишљава
живот, али Егзипери наслућује опсаност када позив одваја од живота: „Позиви
заиста помажу људима да се ослободе; али исто тако је потребно да се ослободе позива“[13]. У
овом контексту можемо се сетити једне Кишове изјаве дате у интервјуу, у којој
каже да када је писао није живео, и да када је живео није писао. Од два
понуђена живота, закључује да ниједан није прави. О сличној ствари говори и
Егзипери, али зато тврди да без два понуђена живота не би постојао ни осећај живљења. Јавља се у роману то непрестано
трошење човека, исцрпљивање његове снаге кроз позив који бира, то стално
савладавање препреке. Међутим, кроз
то као да се Човек и обнавља. Губи Материју да би стекао Дух.
Егзипери кроз
разне анегдоте и параболе успева да нам пренесе смисао. Постоји место у роману
где он говори о старој оронулој кући у којој је одсео за време једног свог
пропутовања. Прича је једноставна а смисао сложен. У томе можда и јесте лепота
његовог писања. Наиме, говори о старој кући која је оронула, а чији домаћини
ништа не чине по том питању. Она се полако урушава, али њена лепота је у том
урушавању. Када би се обновила, више не би била иста, уништио би се њен Дух;
овако пропада само Материја. Овако оронула, она је персонификована, мистична и
тајанствена, није само употребна ствар. „Замислите једну екипу зидара,
дрводеља, столара, гипсара, како ту старину скрнаве својим алаткама, да би вам
за осам дана преуредили кућу, тако да је никада не препознате и да се осећате
као гост? Кућа без мистерија, без скривених кутака, без замки под ногама, без
удубљења — као неки салон грдског хотела?“[14] Поново
се губи Материја, да би се сачувао Дух: битно побеђује небитно. Исто је и са
Човеком.
Постоје још два
сегмента романа „Земља људи“ који су вредни помена и анализе. Један се односи
на рат, други на језик.
„Сврху“ ратовања
је такође уништила материјалистичка цивилизација. Ако је некада у рату постојао
кодекс части и војнички морал који се огледа у позиву, и кроз кога се може
будити и осмишљавати живот Човека, тога више нема. Из простог разлога што не
ратује Човек са Човеком већ машина са машином, и онај чија је материјалистичка
цивилизација моћнија да обезбеди бољу машину, тај ће и победити, мада стварне
победе заправо и нема: „Данас више није у питању жртвовати мало крви да би
оживела цела раса. Откако се рат води авионом и иперитом постао је само крвава хирургија.
(...) Победа ће припасти ономе који последњи иструне. А оба непријатеља заједно
труну“[15].
Језик Егзипери ставља
у контекст времена и промишља како се он мења са променом коју носи доба
материјалистичке цивилизације. Говори о императиву брзине, колико он условљава
и промене у језику. „Па и сама наша психологија је пољуљана у њеним најдубљим
темељима. Појмови о растанку, одсуству, раздаљини, повратку, немају више исти
значај иако су речи остале исте. Да бисмо схватили данашњи свет служимо се
језиком који је био установљен за јучерашњи свет. Изгледа нам да се живот у
прошлости боље слаже с нашом природом, из простог разлога што он боље одговара
нашем језику“[16].
Језик је видео као важно средство уз помоћ ког се Човек, такође, ослобађа и
рађа[17],
стога се о њему мора бринути, Језик је сав од Духа, као жив организам,
персонификован.
Роман „Земља
људи“ објављен је 1939. године, а његов писац погинуће у „чудесном средству“
пет година касније. Пред сам конац романа као да наслућује лични крај. Смисао
живота не налази само у позиву (што је већ наслућено) због ког је живот имао
али и изгубио, већ се враћа идеји хуманости у најчистијем њеном облику. Описујући
смрт сељанке која се није бавила ни великим ни мистичним, он јој ипак даје
„смисао за вечност“ и „смисао умирања“: „Сада је она почивала сломљена, али као
љуштура из које је извучен плод. И ови синови и ћерке утиснуће својим телом
нове генерације. На мајуру се не умире. Мајка је мртва, живела мајка!“[18] Смисао
је у примарном рађању и стварању Човека, а тек онда у секундарном рађању и
стварању Човека кроз његов позив. Може бити да се Човек заиста два пута рађа.
Први пут када дође на Свет, и други пут када Свету нешто треба да да.
Велики писац је
онај који зна да нам оправда, осмисли и приближи смрт. Који зна да направи
разлику између „неудобности умирања“ (научи нас како да је прежалимо) и
„смислене смрти“ ( научи нас како да је волимо).
„Другови, моји
другови, узимам вас за сведоке: када смо се осећали срећнима?“[19] −
Док смо стварали (Човека, од себе самих или од Другог). То је био циљ овог
рада, дати достојан одговор Егзиперију, ако не својом оствареношћу, онда бар својом
намером, јер постојао је сам процес стварања и жеља да се савлада препрека.
[1] Антоан де Сент Егзипери,
Изабрана дела 3, Земља људи,
Издавачка радна организација „Народна књига“, Београд, 1981, стр. 5.
[2] Исто, стр. 205 .
[3] Исто, стр. 178
[4] Исто, стр. 10
[5] Исто, стр. 177
[6] Исто, стр. 19
[7] Исто, стр. 195
[8] Исто, стр. 36
[9] Сахара, и уопште пустиња код
Егзиперија, заузима такође интересантно место. Попут неба, постаје симбол.
Однос према њој је исто амбивалентан. И она је простор нематеријалног, тишине и
непознатог, у коме влада ризик, Тајна и Препрека. Идеалан простор да човек дође
до самог себе.
[10] Исто, стр. 51-52
[11] Исто, стр. 184
[12] Исто, стр. 62
[13] Исто, стр. 179
[14] Исто, стр. 76
[15] Исто, стр. 196.
[16] Исто, стр. 54.
[17] Није зачудо што му је поред
авијације писање било позив. Ништа мањи значај му не даје, што се оправдава циљем који је исти-
повезивање људи, пријатеља.
[18] Исто, стр. 199.
