Башлар говорећи о Ничеу закључује да је ваздушна радост слобода[1], и то је нешто с чим би се вероватно сложио сваки пилот,
али да ли су онда они истински радосни? Слобода коју има пилот има своје
границе и то га у дубини растужује. Гориво, механичар, простор за слетање,
државни и међународни закон о летењу, само су неки од разлога пилотских главобоља.
Када је аутор приче „Аладин и чаробна лампа“[2] осмислио један такав предмет какав је летећи ћилим, да
ли је он заправо желео предмет чија се функција подудара са савременим
хеликоптерима? Уколико направимо интелигентне машине, антропоморфног ума попут
зачараног тепиха, које ће дочекати свог власника кад се стрмоглави с ограде
моста или крова док намешта металног петла, да ли ћемо успети у потпуности да у
материјални свет пренесемо оно што је имагинација аутора бајке замишљала под
појмом летећи ћилим?
Ћилим пружа лепршаву слободу, он не размишља о могућим утицајима спољашње
средине на летача, он постоји тек толико да би представљао подлогу, иначе, он
је летење. Хеликоптер својим дизајном не призива само синтагму металне птице,
већ и металног чудовишта. Његова појава слути зло, он се везује за војску, рат,
природне катастрофе. Међутим, све то њему пружа артифицијалну естетску ауру
изграђену контекстима у којима се јавља како кроз историју, тако и на филмском
платну. Упоредимо сцену када Аладин као принц Ali Ababwa води принцезу у прву вожњу летећим ћилимом у којој јој
показује ,,прави свет“[3] и сцену вожње хеликоптером из филма Fifty Shades of Grey. Кристијан Греј на крову зграде дочекује Ану,
џентлменски јој отвара врата хеликоптера, везује јој сигурносни појас, седа на
место пилота и води је у Сијетл да јој покаже ,,његов свет“.[4] Поглед на град из птичје перспективе
потпуно одговара сцени из „Аладина“,
међутим, овде егзотичност сцене произилази из гламура, а не ослобођења. Романтика
је убијена, остаје сурова реалност коже и ланаца.
Хеликоптер поседује онај ко је
довољно богат, док летећи ћилим сам бира свог власника. Дизајн хеликоптера је
продукт естетике историјске авангарде, он је симбол механистичке цивилизације, футуристичке
љубави према брзини и машини, док ћилим заузима битно место у исламској
традицији, представљајући место мира и молитве. Питање више није да ли ћемо
изумети летећи ћилим, већ да ли ће га ,,принцеза“
изабрати испред хеликоптера? Проблем није само естетичке природе, већ се доводи
у питање наша жеља за ,,неограниченом слободом“. Када
то пребацимо у еротску димензију књиге и филма „Педесет
нијанси – сива“, видимо да је Кристијан Аладин који у себи има и мрачну
страну – Џафара, који своју сатисфакцију види у претварању принцезе у робињу.
У Андерсеновој бајци „Летећи
ковчег“[5] трговачки син долази у посед магичног предмета који му
даје за право да се пред принцезом представи као турски бог. Код Афанасјева
читамо о летећем броду као услову за добијање принцезине руке[6], као и о метаморфози чудотворног коња у сивог орла
приликом бекства[7]. Дакле, магичне способности јунака зависе од помоћника,
по енглеским етнографима духа чувара[8]. Данас,
изгледа, помоћнике имамо, маклуановски речено, у виду људских продужетака, и на
тај начин оно што је ранијим генерацијама било немиметично, фантастично, у
једном новом облику постаје реалност. ,,Технолошки преображаји носе обележје
органске еволуције, јер свака технологија представља продужетак физичког бића“[9].
Од Петра Пана, преко Супермена до Хари Потера, летећи мушкарац фасцинира женску
особу слободом кретања, међутим када природни дар постаје технолошки
продужетак, жеља за слободом се изједначава са жељом за престижом. Лет не
представља задовољство због самог доживљаја летења, ослобођења окова
гравитације, него због привилегије коју та могућност доноси.
Униформисање летећих особа
представља одјек прерушавања бајковних јунака, међутим, лет је увек у функцији
борбе против зла, нема нигде лета ради летења. Лет у Педесет нијанси – сива је демонстрација моћи коју доноси одређени
друштвени статус, за разлику од ослобађајућег истраживачког лета из „Аладина“, код
ког нису битни циљ ни средство, већ сам лет.
[1]
Види: Гастон Башлар, Ваздух и снови,
ИКЗС, Сремски Карловци, 2001, стр. 167.
[2]
Једна од најпознатијих бајки Средњег истока која се не налази у изворном тексту
„Хиљаду и једне ноћи“. Њу
је збирци додао Antoine Galland
(1646-1715), први европски преводилац „Хиљаду
и једне ноћи“ („Les mille et une nuits”),
чијих је дванаест томова објављено између 1704. и 1717.
[5]Ханс
Кристијан Андерсен, Сабране бајке 1,
Југославија, Београд, 1980, стр. 201.
[6]Александар
Николајевич Афанасјев, ,,Летећи брод” у: Сабране руске бајке 2, Југославија, Београд, 1982, стр. 410.
[7]Александар
Николајевич Афанасјев, ,,Чудотворни коњ”, Сабране
руске бајке 3, Југославија, Београд, 1982, стр. 676.
[8]Види:
Владимир Проп, Хисторијски коријени бајке,
Свјетлост, Сарајево 1990, стр. 166.
[9]Маршал
Маклуан, Познавање општила – човекових
продужетака, Просвета, Београд, 1971, стр. 235.
РЕЗ, Број 3, 2016.
