Од митолошке
приче о Икару и Дедалу, преко првих нацрта хеликоптера о којем је маштао
Леонардо да Винчи, па до остварења идеје и сна о летењу оличеног у браћи
Монголфје (балон) и браћи Рајт (авион), људи су били опчињени небом и летењем.
Историја човечанства показује да смо маштали о томе од најранијих времена онако
како се машта о досезању и остварењу нечег што природне способности и могућности
не допуштају. Дуго је човек био чврсто везан за земљу, у пуком маштању о томе
како би изгледао свет виђен очима птице, којој је сигурно завидео. Приметно је
то, рецимо, и у области државних грбова, печата или застава, где су крилата
створења присутна у толикој мери да то јасно показује дивљење према летачким
способностима.
Са индустријским
и технолошким развојем света, и човекове амбиције су постајале веће. Све оно
што је у претходним вековима деловало као недостижан сан одједном је почело да
се остварује. Крајем XVIII века,
браћа Монголфје учинила су оно о чему је вековима дотад маштано − учинили су да
човек по први пут полети у балону на топли ваздух. Био је то почетак једног
новог доба и отварање једне потпуно нове перспективе. Моћи видети свет из
ваздуха и макар се мало приближити перспективи Свемогућег (јер он нас све „посматра
са неба“, а наша амбиција јесте да му макар мало сличимо), сада су постали
остварива могућност. У каснијим деценијама развој летења и летелица ишао је
само напред и кулминирао изумом авиона почетком ХХ века. Наравно да на овакав
технолошки напредак није могла да остане имуна ни уметност, у овом случају
књижевност, па се, подстакнута напредним технолошким идејама, родила једна
сасвим нова врста литературе − научна фантастика, а један од родоначелника тог
правца свакако је био славни француски писац Жил Верн.
У историји
књижевности Верн је остао упамћен баш по својим научнофантастичним романима,
иако то можда није сасвим праведно, јер се опробао и у другим жанровима. Ипак,
његове идеје, машта и авантуристички дух (јер човек без авантуристичког духа
свакако не би могао да напише тако сјајна дела) обележили су га као иновативног
и у извесном смислу профетског писца који је у својим делима антиципирао
технолошко-техничке појаве и изуме који ће се појавити деценијама након његове
смрти. Вернова жеља да опише човекова стремљења у истраживачким напорима и
путовањима у непознато сместила је плејаду његових литерарних јунака у средиште
земље, на Месец или под море којим је путовање трајало 20.000 миља. У сваком
случају, славни Француз се осигурао да ниједно непознато и неистражено парче
света које је достојно тога да се до њега дође не буде у његовим делима
заобиђено. С тим у вези, било је сасвим природно да радњу једног од својих
романа смести у балон, високо изнад земље, баш као што је то и учинио у делу „Пет
недеља у балону“.
Не треба заборавити
да је Жил Верн човек XIX века, времена у ком се наука и технолошки напредак
захуктавају. То има утицаја и на живот обичних људи, а камоли уметника. Роман „Пет
недеља у балону“ написан је 1863. године, када балон већ увелико постоји, и
Верн га користи у још неколико своји романа (на пример, „Пут око света за 80
дана“, где Филијас Фог са верним Паспартуом започиње своје путешествије управо
балоном).
Балон, као
симбол и средство, не само да представља егзотичан и практичан начин путовања (не
баш сваком доступан), већ представља и човекову смелост да закорачи у
непознато, несигурно, и оно што не представља његово природно окружење. Верн
као да жели да нам каже да је за напредак и новитет потребно управо то − савладати
страх од непознатог и упустити се у авантуру, бити први, бити пионир нечега што
ће касније утрти пут за остале и генерације које долазе, јер се до нових
истраживања и напредака долази само онда кад човек савлада страх и стекне
храброст да се препусти новом. Зато није необично што је управо Африка
континент на који се јунаци романа „Пет недеља у балону“ упућују. У XIX
веку она је, иако већ освојена и колонизована, још увек била мистериозан,
егзотичан и неистражен континент у чијим се џунглама и пустињама крило толико тога непознатог што је
истовремено изазивало језу и деловало бескрајно примамљујуће авантуристичким
духовима. Африка је у овом роману у сличној функцији у којој је и лет балоном –
и једно и друго имају ту драж недовољно истраженог, новог и опасног, у смислу
да изазивају животно узбуђење ако им се човек окрене. А то је управо оно против
чега се бори једна учмала, малограђанска средина која би желела статус кво,
непромењено стање и пасиван друштвени живот уроњен у жабокречину. Зато су
романи Жила Верна између осталог и борба против једног таквог друштвеног стања −
јер позивају на акцију, активност и жељу за освајањем новог и непознатог.
Већ сам поменуо
да летење за човека отвара једну нову перспективу. Осим прикривене
религиозности која постоји у човековој тежњи да се вине међу облаке како би био
ближи Творцу – јер о њему размишља од почетка свог постојања − ту је и једна
шира перспектива за човека, другачији поглед на оно тле за које је одувек био
прикован. Свакако да отварање једног новог видика (у случају лета неупоредиво
ширег и даљег) јесте новина у односу на онај „ограничен“ видик који човек има
са земље. Можда се летењем управо жели упутити апел човеку да је потребно да се
издигне изнад оне позиције у којој је и да ствари почне да посматра шире, не
мислећи притом да је онај видик света који му је дат (а којим је у ствари
инхибиран од стране природе), једини могући и једини исправан. Путовање отвара
те нове перспективе и шири видике. Зар нисмо и данас спремни да тврдимо како
нас управо путовања просветљују и ослобађају многих предрасуда које смо пре
тога имали о другим културама и народима? Путовања су нам неопходна, то је оно
што на првом месту поручује Верн својим делима, али не само путовања. Битно је
и како се путује. У данашњем времену
у ком су брзина и уштеда времена приоритети, човек често путује а да са тог
путовања не понесе никакав живописан утисак или успомену. Одлази брзо са једног
места на друго и још брже се враћа, не пружајући себи могућност да ужива у
пределима којима пролази и друштву људи које среће. Путовање балоном у Верновом
делу пружа и ту компоненту. Они који су имали искуство летења балоном знају да
видик испред њих зна дуго да буде непромењен и да се слике међусобно смењују у
једном лаганом интервалу који путнику омогућава да у пејзажу ужива у свој
његовој лепоти. Поред тога, лет пружа једну посебну врсту осећања присности,
како са самом планетом Земљом тако и са људима. Сведочанства неких астронаута
говоре да су, у тренутку док су посматрали планету са огромне висине, кад су им
се цели континенти приказивали као на длану, осећали јаку повезаност и
солидарност са човечанством, јер тек на једном таквом месту, са те висине, човек
постане потпуно свестан да сви делимо један “дом” и да смо једни другима слични.
Наравно да једну
такву авантуру каква је прелетање Африке од источне до западне обале човек не
треба (а вероватно и не може) да предузима сам. То је експедиција која захтева
организацију и групу учесника. У Верновом делу на пут крећу тројица људи чији
се карактери и друштвени статуси на неки начин уклапају у шаблоне које је Верн
често користио и у другим својим романима. У „Пет недеља у балону“ у авантуру
преко Африке крећу др Семјуел Фергусон, идејни творац целог подухвата и вођа
пута, затим његов одани помоћник (у књизи се каже и слуга) кога једноставно
зову Џо (приметићете сличност са односом Филеаса Фога и Паспартуа у „Путу око света
за 80 дана“), као и докторов најбољи пријатељ, Шкотланђанин Дик Кенеди,
страствени ловац и карактер потпуно супротан др Фергусону (опет сличност са професором
Аронаксом и Нед Лендом у „20.000 миља под морем“). Док је доктор типичан пример
уздржаног и џентлменски настројеног Енглеза, Кенеди је отворен, тврдоглав и,
рекло би се, помало неотесан. Ипак, ова очигледна супротност у темпераментима
која постоји између доктора и његовог пријатеља управо је оно што њихово
пријатељство чини снажним и могућим, а путовање занимљивијим.
Потребно је овде
истаћи још једну важну ствар. Управо је Кенеди био тај који је, чувши за
докторову амбицију, почео његов подухват да назива лудим и бесмисленим неверујући
ниједног тренутка да то може да се изведе. И то је још једна од препрека са
којом се суочавају јунаци Вернових романа − њиховим подухватима, дотад
незабележеним, околина се најчешће супротставља (поменули смо већ ту
малограђанску учмалост средине) и покушава да омете и спречи сам покушај; али
амбиција, велика жеља и снажна воља авантуристичког духа појединца на крају
побеђују и успевају да запуше уста свим оним „неверним Томама“. Противник у
таквим случајевима врло често уме да буде баш она страна од које се тражи да
експедицију финансира, па то истраживачу још додатно уме да отежа и
искомпликује борбу за остварење идеје. У роману „Пет недеља у балону“ то ипак
није случај. Лондонско краљевско друштво са одушевљењем прихвата идеју др
Фергусона, сакупља новац и хвали његову добру вољу да у име Енглеске крене у
истраживање непознатих делова Африке и потрагу за правим извором реке Нил (што
и јесте докторов првобитни циљ). Може се рећи да тиме Верн похваљује јавно
расположење у Енглеској тог доба, јер имати слуха за подухват какав је желео да
изведе њихов сународник па то још и финансијски испратити захтева високу
националну свест и понос. Такође, Верн показује и да су „главни састојци“
таквих успеха упорност и вера у оно што се чини, јер на основу тих ствари др
Фергусон на крају успева да убеди и свог скептичног пријатеља Кенедија да пође
са њим.
Пошто роман
припада жанру научне фантастике и обрађује тему лета балоном (прикладно названим
„Викторија“, тј. Победница), природно је очекивати и да аутор своју причу
поткрепи неким научним чињеницама и подацима. Верн у том смислу не изневерава
свог читаоца. Истина, у понешто сувопарним пасажима, он објашњава начин на који
функционише балон, његов механизам и начин мешања гасова, као што и географским
топонимима појашњава којим се путем балон креће од истока ка западу Африке. Чак
на једном месту доктор у разговору са Кенедијем објашњава и да је главни разлог
његовог путовања са истока на запад, могућност да ухвати монсуне који у том
периоду (кренуло се средином априла) дувају са мора на копно. Дакле, Верн се не
ослања само на фантазију када приповеда причу већ користи научне чињенице као
утемељење. Самим тим што ће лет зависити од ваздушних струја, аутор показује
непосредан контакт са природом и зависност од ње, за разлику од путовања возом
или неким другим превозним средством који се више ослања на савладавање природе
него на пуко коришћење њених снага. Наравно да је у тој зависности од ваздушних
струја било и ситуација када оне нису ишле у корист путника и балона, када су
опасности невремена или чак насртај птица на балон на једном месту угрожавали
његов даљи лет али авантура и јесте спој како лепих момената у којима треба
уживати тако и опасних тренутака које треба пребродити. А у овом случају, лет
балоном је био једини начин да се беспућа и непроходи Африке пређу у једном
разумном року и најмање ризичним начином.
Путовање (којем
је др Фергусон дао гесло „Ексцелзиор“, тј. виши),
креће из Занзибара, на источној афричкој обали и аутор нас одмах ставља пред
предивне пејзаже који се приказују путницима док се балон диже увис. Џо
изражава одушевљење док Фергусон показује препознатљиву енглеску уздржаност.
Верн ће, иначе, током целог романа задржати ову шаблонску, оштру поделу карактера
својих јунака, што можда није најреалнији приступ. Од Верна не треба очекивати
никакве стилске бравуре или минуциозне психолошке анализе карактера. Он је ту
да исприча једну узбудљиву причу што једноставнијим језиком.
Пошто се ради о
Африци, за очекивање је да у једном тренутку (а у роману их је било неколико)
наши јунаци дођу у сукоб са примитивним афричким племенима која до тада нису
долазила у додир са техничким тековинама цивилизације. Један такав тренутак
дешава се на самом почетку путовања где локално племе, угледавши балон високо
изнад себе, баца ка њему копља и камење, претпостављајући да је то ко зна какав
непријатељ са неба. Верн у тој ситуацији прави и једну интересантну опаску − један
од његових јунака каже да племе тако реагује зато што верује или зна да су у
балону људи а не божанства. Дакле, већ ту се наговештава могућност култивисања
локалног народа и њихова способност да дотад неразумљиве појаве ипак сагледају
у правом светлу. Комичан моменат (који касније прераста у озбиљнију ситуацију)
нашим јунацима се дешава у Казеху, Централној Африци, где локално племе од
балона помисли да је ништа друго до сам Месец, а његови путници Месечеви синови
који могу да им донесу бољитак и излече њиховог поглавицу. Незгода настаје кад
се прави Месец, дотад заклоњен облацима, одједном промоли и три јунака морају
да спасавају живу главу од побеснелеог племена које схвата да је насамарено. У
неком другом тренутку, летећи изнад урођеничког села, Кенеди са намером баца
празну боцу говорећи како ће урођеници од ње направити свог божанског идола ако
се не разбије а ако пукне, од делића ће направити амајлије. Следећег тренутка
боца се разбија плашећи на смрт окупљене. Учинио је нешто слично при крају
романа када, да би се ослободили баласта, путници морају да баце из балона
делове грејалице који завршавају у крошњама смоквиног дрвећа. Притом Кенеди,
смејући се, верује како ће домороци од тих делова направити тотеме и прогласити
их божанствима.
Још једна ситуација (можда и најзанимљивија)
дешава се у близини Викторијиног језера када балон са путницима долази до места
за које др Фергусон сматра да је право извориште Нила. Опет се појављују
разбеснели чланови локалног племена који јуре за балоном па чак и покушавају да
препливају на једно острво на које је балон слетео, а све из разлога што је
доктор желео да се из близине увери у истинитост свог веровања. Тиме се
показује колико је тога заправо на улогу када су истраживачки посао и трагање
за истином у питању. Зар нису и браћа Монголфје, упуштајући се у авантуру са
балоном, ризиковали не само своју част, углед и финансијско стање, већ и живот?
Доктор се не либи да ризикује свој живот да би практично потврдио своје мишљење
и озваничио га као научну чињеницу. Када су поново узлетели и били ван домашаја
копаља и стрела урођеника, доктор изговара: “Песници су реци приписивали
божанско порекло, називали су је чак и океаном и били скоро уверени да силази
право с неба. Али потребно је некад и одступити па прихватити оно чему нас
наука учи. Песници ће се стално рађати а научника, можда, неће увек бити “[1].
Роман је препун
описа природних лепота које Африка пружа, што је за очекивање када се пише о лету
балоном изнад таквих предела. Ту су саване, високи и опасни планински ланци,
конгоанске џунгле и бескрајни песак Сахаре. Такође, још је подоста прилично
језивих слика сукоба афричких племена и њихових обичаја − људождерства, кићења
дрвећа одсеченим главама побеђених, итд. Ту су и прикази егзотичних афричких
животиња које јунаци виђају по први пут. У једном тренутку, чак, слон својом
сурлом закачи анкер балона и почне да га, јурећи пуном брзином, вуче ка шуми.
Ситуација постане толико озбиљна да Кенеди мора да убије слона, и ту се поново
показује разлика у схватањима између њега и др Фергусона. Док Кенеди жали за
једном од кљова која је пукла при паду слона (јер она на тржишту заиста пуно
вреди!), дотле Фергусон прави опаску да они нису никакви трговци слоновачом и
да је убиство те животиње једна веома тужна ствар. Током целог путовања трајаће
то, понекад прећутно а понекад изречено, неслагање др Фергусона и Кенедија око
убијања афричих животиња ради разоноде.
Путовања у
Верновим романима имају заједничку црту: група која је пошла на пут добије
успут још чланова. Ни „Пет недеља у балону“ није изузетак. Као што би се и очекивало,
три путника спасу неког из канџи удождерског
племена и тај им се касније придружи. Тако су др Фергусон и дружина спасли
једног француског свештеника да не буде поједен. Он је већ пет година вршио
покрштавање паганских афричких племена и то га је замало коштало главе. Ипак,
он умире непосредно након спасавања што изазива огорченост осталих, али Верн том
ситуацијом разоткрива културолошки релативизам између европејских народа и
афричких племена као и, на известан начин, дрскост католичке цркве (оличене у
лику свештеника) те њену осуду због амбиције да насилно намеће своју веру широм
светских територија коју су западноевропске земље освајале.
Неумитно је,
када се већ пише о Африци тог времена, говорити и о тешкој теми робовласништва.
У роману се може препознати пишчева осуда таквог обичаја, јер је он на првом
месту неко ко брани хуманистичке и напредне идеје. У „Пет недеља у балону“ покушава
да Африку прикаже као један егзотичан, узбудљив и диван континент који припада
народима који на њему живе а не колонизаторима са друге стране мора који
насилно успостављају своју власт. Када на једном месту наиђу на велике залихе
злата, насупрот одушевљеном Џоу који то жели да понесе са собом, Фергусон и
Кенеди одбијају да учине исто како из практичних разлога (био би то велики
баласт који не би омогућавао балону да лети како треба), тако и због свести да
то богатство не припада њима. Кенеди у једном тренутку и каже да они у Африку
нису дошли ради среће па да је неће са собом ни понети у том виду. Кроз уста
својих јунака, писац говори против експлоатације црног континента како у
материјалном тако и у људском смислу.
Треба напоменути
једну важну ствар кад је феномен путовања у питању. Оно што путописне и
авантуристичке романе чини тако посебним и узбудљивим није само откривање свих
оних нових, дивљих и неистражених територија којима се јунаци крећу. Путовање
некуда истовремено је и путовање у себе, истраживање себе самог. То је једна од
порука коју Верн жели да нам упути. Наше реакције у појединим ситуацијама, наши
односи према сапутницима, према средини у којој смо и људима које срећемо, то
је оно што нас дефинише и показује какви смо. Помоћник доктора Фергусона, Џо,
на неколико места у роману показује да је несебичан човек. И поред слабости са
проналаском златне жиле, он у неколико наврата ризикује свој живот (чак се и
свесно жртвује) не би ли доктор, ком је тако безрезервно одан, заједно са
Кенедијем наставио и завршио свој пут. Када лете изнад сахарског језера Чад, а
балон има потешкоћа са узлетањем, Џо искаче из балона не размишљајући, не би ли
се балон ослободио баласта и полетео. Иако су Фергусон и Кенеди помислили да је
мртав, Џо се спасава из воде и касније сустиже балон бежећи на коњу од арапске
коњице која покушава да га убије. Вредно је поменути да га том приликом спасава
Кенеди убивши једног од Арапина из своје пушке, јер Џо нешто касније чини још
једно херојско дело. Држећи се за ивицу корпе балона, он се одупире о врх
планинског ланца не би ли спречио да балон удари у гребен. Када га касније
питају зашто је то учинио, он каже да је био дужан пушци господина Кенедија
која га је спасила од побеснелих Арапа. Фергусон и Кенеди остају без речи.
Такође, и
карактери др Фергусона и Кенедија обојили су путовање преко Африке својим
специфичностима. Већ сам споменуо да је Фергусон типичан пример оног хладног,
прорачунатог и рационалног британског типа који не губи присебност ни у
најопаснијим ситуацијама. Он је, као веома образован, био права прилика за вођу
једне такве експедиције јер је био најбоље упознат са функционисањем балона али
и локалним обичајима и географијом. Немало пута у роману он великодушно пружа
објашњења о историји неког града који прелећу, тачном настанку рељефа или
обичајима локалних племена. Такође, премеравањем увек одређује тачан положај
балона и правац којим морају да се крећу, као што и пре пута прецизно одређује
тежину свега што треба понети. Ипак, и поред све привидне хладноће, Фергусон је
један цивилизован, моралан и просвећен дух чији су идеје и схватања све само не
назадни. Прави господин и грађанин.
Са друге стране,
Кенеди је доста натуралнија личност. Како би рекао Верн, он је био прави
Шкотланђанин − отворен, одлучан и тврдоглав (нећемо овде улазити у расправу о
могућим Верновим предрасудама у оваквим искључивим схватањима. Како било, он је
идеалан антипод др Фергусону у том смислу да је био његова допуњујућа половина
и управо оно што је било потребно да са својим пријатељем чини „убитачан
тандем“). Страствени ловац, приступачан и љубазан у опхођењу насупрот својој
грубој спољашњости, он је и на путу преко Африке исказао неустрашивост
авантуристичког духа, спасавајући сапутнике од опасних афричких звери или
припадника афричких племена. Иако у почетку није веровао у могућност успешног
остварења пута који је предузимао др Фергусон, у духу правог пријатељства није
смео да допусти да овај на тако опасан пут пође сам. Морао је да крене са њим у
својству заштитника истовремено показујући оно што један пријатељ и треба да
покаже према другом-безусловно поверење.
Балон који је
путнике превео преко Африке од истока до запада ипак не завршава своје
путовање. Рекли бисмо да је тако и најбоље и да би завршетак у ком би сви
протагонисти здраво и безбедно стигли до циља био некако „превише идеалан“. У
једној узбудљивој јурњави са дервишима у Сенегалу, „Викторија“ постепено губи
висину и путници су принуђени да се ослобађају баласта избацујући готово све из
корпе а на крају откачивши и саму корпу, држећи се тако у мрежи балона. Уопште,
кроз цео роман, јунаци морају да се лишавају једне по једне ствари из корпе не како
би одржали балон на жељеној висини. Има и ту неке симболике. Напредујући кроз
Африку, балон за собом оставља део по део себе, да би на крају, издуван и
згужван, и сам скончао у водопаду реке Гуин претходно безбедно испоручивши три
путника пред крајњи циљ и једну француску регименту. Достојан крај и жртва
херојског путника који је издржао толике недаће и довео на циљ оне који су му
указали поверење. Чак ни уздржани др Фергусон не може да сакрије сузе гледајући
како његов вољени балон нестаје у водопаду.
Тако се завршава
путешествије три пријатеља који су из Занзибара на пут пошли 18. априла, у
Сенегал дошли 24. маја, а нешто касније допловили у Енглеску где су их сачекале
све заслужене почасти. Ипак, пријатељство које се међу њима родило и учврстило
било је њихова највећа награда. То је оно што и Верн поручује овим романом.
Провео нас је, заједно са др Фергусоном, Џоом и Кенедијем свим оним пределима који
чине Африку тако егзотичном. Ако се погледа карта исцртана према путу његових
јунака, види се да су пролазили кроз све специфичне природне и климатске
области сахарске и подсахарске Африке. Од Занзибара и источне, индоокеанске
афричке обале, преко великих језера, конгоанске џунгле, централноафричких
савана и опасног сахарског песка, наше јунаке је стизало све оно што би човек и
очекивао да га снађе на таквим местима − опасна људождерска и пустињска
племена, невреме, крволочне животиње и паклена врућина Сахаре (где су доживели
и фатаморгану помисливши да у даљини виде још један балон − што је, у ствари,
био одраз у ваздуху њиховог сопственог). На тај начин роман делује и едукативно,
јер нам пружа географске податке о једном специфичном региону, људима који тамо
живе и природним појавама које очекују онога ко се тамо упути. Наравно, такве
визуре никад нису лишене извесне предрасуде, али Верн се труди да нам на првом
месту пружи једно занимљиво штиво, засновано на неким објективним чињеницама.
Поменуо сам већ
да Жил Верн није био бравурозни стилиста, нити претендовао да његове књиге
досегну висине, рецимо, руских класика. Трудио се да свој авантуристички дух и
машту искаже кроз књиге верујући у људски прогрес и познавајући људску природу.
Чини ми се да је тим познавањем и својим делима покушао да учини један апел
људском роду. Увидевши опасност да техничка и научна достигнућа могу отићи
толико далеко да морални и интелектуални квалитети човека не иду у корак са
њима (што се данас и дешава), покушао је да скрене пажњу на то да човек треба
да се усавршава и напредује исто онолико колико и наука, јер само у том случају
наука може остати слуга човека а не обрнуто. Код Верна се увек ради о сукобу
природе и науке и злоупотребама којима је човек у својим слабостима подложан.
Ако допустимо да нас захвати стихија, пропашћемо. Ако се тој стихији
супротставимо разумом и вољом − превладаћемо. Завршио бих једним прилично
злослутним (самим тим и упозоравајућим) речима које изговара Кенеди док три
пријатеља, летећи, расправљају о људској природи:
„Уосталом, кад
индустрија буде све ставила у своју службу, можда ће бити врло досадно!
Измишљајући све нове машине људи ће дотерати да их машине прогутају! Ја некако
уображавам да ће смак света настати оног дана када огромни неки казан загрејан
на три милијарде атмосфера експлодира и разнесе нашу
земљу “[2].
