Тамара Ристић је кантауторка и live looping уметница
из Кикинде. Ауторски пројекат Кезз је
покренула крајем 2014. објављивањем првог сингла "Мома", који је ушао
у најужи избор од три песме на лондонском конкурсу "Wоrld Music
Network". Њена музика је спој природног и електронског, изворног и
модерног.
Наступа сама, уз лупер, клавијатуру и мелодику,
стварајући јединствен и самосталан звучни простор у ком се преплићу и уплићу
мелодије електронских и акустичних инструмената са карактеристичним
стилизованим певањем инспирисаним традиционалном музиком словенских народа. До
сада је наступала самостално, и у склопу различитих музичких пројеката, у
градовима широм Србије и бивше СФРЈ, у Бугарској, Шпанији, Италији, Аустрији,
Чешкој и Норвешкој.
Почетком маја 2015. објављен је „Live looping session
at Terra“ који је сниман у дворишту атељеа Terra – Центра за ликовну и
примењену уметност у Кикинди.
Проглашена је за најбољег музичког извођача „13. West
Herzegowina Fest“-а 2015. године.
Почетком марта ове године реализовано је снимање нових
песама у чувеном „Студију 1“ Радио Новог Сада. Интервју са њом водио је Виктор
Шкорић.
В.Ш: Можеш ли нам приближити свој ауторски пројекат Кезз? Шта је у ствари Кезз,
кад је настао, каква идеја стоји иза њега, шта представља твоја музика?
Т.Р: Кроз музику сам почела да се изражавам као дете, чувам снимке песама
које сам компоновала још пре 15, можда и више година. Све време кроз мој
музички развој, у мени је тињала жеља да једног дана иступим као кантаутор, а
пре две године она је постала толико јака да сам једноставно морала да поделим
са људима то што стварам. Крајем децембра 2014. објавила сам први сингл под
именом Кезз, које ми је као надимак
наденуо један пријатељ због специфичног осмеха који људи одмах на мени примете,
дакле невезано за мој музички израз. Али, како се целог живота борим за идеју
искреног и неусиљеног бављења музиком, бављења искључиво због љубави, јер
сматрам да једино тако она и узвраћа, испоставило се да је Кезз име које се идеално уклапа у то.
В.Ш: Прво што пада у очи када свираш су разни музички инструменти и технички
додаци који ти помажу да створиш свој јединствени звук. Можеш ли нам рећи шта
се све ту одиграва док наступаш?
Т.Р: Моју поставку чине клавијатура, looper,
iPad, мелодика и наравно микрофон. Основа
целог наступа је looper - уређај који
омогућава уживо снимање, репродуковање и репетицију кратких мелодијских линија
(loops). Тај приступ музици - livelooping, омогућава музичарима да
наступају сами, а да притом створе пунији звук. У мом случају, сви уређаји су
повезани са лупером и углавном почнем да градим песму неком линијом на
клавијатури, на коју се надовезује ритам са iPad-a,
затим певам и додајем нове вокалне слојеве, а неке соло деонице свирам на
мелодици.
В.Ш: Ипак, и поред те опремљености, твоја музика налази изворе надахнућа у народној мелодији. Откуд та окренутост дубокој, настасијевићевски речено, матерњој мелодији?
Т.Р: То је нешто што не могу ни самој себи у потпуности да објасним, а можда и нема потребе за тим. Рекла бих да је то мешавина гена, вероватно породичног утицаја, нарочито оца који воли да слуша изворну музику, коју заиста јако осећам, што се вероватно најбоље види док је изводим.
В.Ш: А спој са жанром електро музике? Могло би се рећи да се ради о симбиози традиционалног и (хипер)модерног.
Т.Р: То је сад већ питање наслеђа, његовог живота и развоја. Наслеђе људи углавном везују за прошлост, али управо би требало да буде супротно. Како да певам неку песму као што је неко певао пре 50, 100 или више година? Или, коме да је певам тако? Све се мења, од приступа музици и врсте музичког израза до технологије којом се она изводи, а са тим се мења и начин слушања. Ја једноставно живим у садашњем тренутку и користим понуђене ресурсе, па и моја музика иде у корак са тим.
В.Ш: Хтео бих да истакнем да си ти завршила историју уметности. Шта би историчарка уметности у теби рекла за твоју музику и каква би она запажања имала?
Т.Р: Слична као она у питању изнад. У мом случају, ни у једном тренутку није дошло до сукоба струке и музике, напротив, те две ствари се надовезују и преклапају. Још у току студија сам тежила да их повежем, што сам наставила кроз пројекат „Промовисање наслеђа кроз синергију музике и видео уметности“, који сам касније проширила укључивши и нематеријално наслеђе у виду изворне музике.
В.Ш: Пробој у свет музике извршила си на World Music Network такмичењу, када је твоја песма Мома остварила велики успех. Можеш ли нам сада описати своје искуство са овог такмичења и шта је оно значило за тебе?
Т.Р: На тај конкурс налетела сасвим случајно и сећам се да је то било пар дана пред затварање пријема материјала. Песму сам послала из чисте радозналости, и да би је чуло што више људи из других земаља. Испоставило се да је била веома слушана, на крају је чак имала и највише гласова публике. Онда су почели да се интересују медији, тако да се десила неочекивана промоција, а убрзо су уследили први позиви за наступе. То је био и преломни тренутак када сам одлучила да ћу почети да свирам сама. Све то ми је значило на више нивоа, а најбитнији и основни је да сам на самом почетку добила толики подстрек за даљи рад.
В.Ш: И тако су кренуле сарадње са другим музичарима и уметницима. Шта би све
издвојила?
Т.Р: Веома драга сарадња са ди-џејем и продуцентом Марком Милошевићем (Мкдсл), која је почела и пре него што сам покренула ауторски пројекат, а развила се до тога да он данас продуцира мој први студијски албум који ће издати кућа Mascom Records. Са њим сам сарађивала и на последњем синглу „Јовка Кумановка“, за који је анимирани видео радио вишемедијски уметник Александар Јоксимовић (Але).
Издвајам и једну
веома занимљиву сарадњу на мултимедијалном пројекту Vernae, чији је аутор аудиовизуелни уметник и фотограф из Сијетла,
Итан Фолк. У низу београдских перформанса овог пројекта (укупно их је било 6),
изводила сам импровизациону музику, заједно са Николом Маринковић који је
такође историчар уметности, а бави се музиком под уметничким именом pann+onn. Наша музика ће се чути и у
истоименом филму Vernae, који чека
своју премијеру.
Недавно сам
имала и задовољство да сарађујем са драмским програмом РТС-а, компоновала сам музику за радио драму, чије
делове изводе певачи дечјег хора Колибри. Премијера ће бити у јануару.
В.Ш: А од гостовања?
Т.Р: Невероватно је да, од када сам покренула ауторски пројекат, сарађујем са заиста дивним људима. Сва гостовања су ми подједнако драга и добијам много позитивне енергије из њих, тако да не могу ниједно посебно да издвојим.
В.Ш: У припреми је твој први студијски албум. Да ли твоје слушаоце очекује неко изненађење или он представља заокружење твог досадашњег рада?
Т.Р: Албум је свакако заокружење досадашњег рада, у комбинацији са пар изненађења.
В.Ш: Да ли сматраш да гране уметности више не могу да сачувају своју самосталност те да се иде ка некој врсти опште мултимедијалности? Питам ово имајући у виду твоју обраду македонске народне песме Прошета се Јовка Кумановка и њен анимирани спот, који је на неки начин саставни део обраде.
Т.Р: Мислим да је управо у томе моћ уметности. Свака уметничка форма може да постоји сама за себе, али може и да се стопи са другом формом, тако да делују нераскидиво. Све зависи од тога шта неко жели да постигне. Обрада ове песме је део пројекта „Промовисање нематеријалног наслеђа кроз синергију музике и видео уметности“, што значи да је мени управо био циљ да се оствари јединство слике и звука.
В.Ш: Ти си млада уметница која је већ остварила запажен успех. Хтео бих за крај да те питам како би окарактерисала позицију младих уметника у нашој земљи, не само у свету музике него уопште? Колико је њима, по твом мишљењу, простора дато?
Т.Р: Околности свакако нису најбоље могуће, али мислим да је нека врста осећаја нелагодности плодна за настанак уметности. Чињеница је да постоји одређени простор, мада ја то видим као неке пукотине и рупе, а свако од нас има задатак да их пронађе и проба да се провуче кроз њих. Провлачиш се тако што радиш на себи свакодневно и нешто ће почети да се мења. Битни су покретачи. Ако постоји пар младих људи који некако успевају да остваре видљивост свог рада, они ће покренути остале. Знаш, ја нисам неко ко се много жали. Само радим то што волим, а то ме води ка ономе што желим. Онда дође до тренутка када се ускладе жеље и могућности. А оно што је најважније у целом процесу, је препознати тај тренутак.
Прошета се Јовка Кумановка
Мома
РЕЗ, Број 4, 2016. 