Ретка су књижевна
дела која на тако „пластичан“, убедљив начин дочаравају природу једне
аутократске владавине, као што је то случај са романом „Јесен патријарха“ Г. Г. Маркеса[1].
Свакако није случајно што је аутор овог романа баш славни колумбијски нобеловац,
један од зачетника тзв. магијског реализма, срећно сковане синтагме за
литерарни феномен који је омогућио тријумфалан наступ латиноамеричке
књижевности на светској сцени.
Дуго се
јужноамерички континент, тај спој мистичне прошлости, хибридне културе и богате
егзотике латинског темперамента, борио са својом срамежљивошћу када је
књижевност у питању. Уздржана и затворена, тамношња књижевна сцена се углавном
концентрисала на епигонство, тражећи свој узор првенствено у европској
литератури. Тек у другој половини ХХ века, охрабрена и понукана својим
аутентичним књижевним појавама[2]
(на првом месту појавом Борхеса, тог ненадмашног ерудите европског духа),
јужноамеричка душа се отворила, продисала и преплавила свет таласом свог
фантастичног колорита, на првом месту аутентичног, снажног и сензибилног, тако
типичног за Зелени континент. Означило је то почетак оног познатог бума
хиспаноамеричке књижевности, за којим је уследило упознавање са Кортасаром,
Фуентесом, Астуријасом, Сабатом...Свако од њих додао је својим делом по једну
шару у богат хиспаноамерички литерарни ћилим.
Рекао сам на
почетку да није случајно што је „Јесен патријарха“, ту бурлеску која говори о
диктатури једног генерала у неименованој карипској држави (зато што би могла
бити било која), написао Маркес. Јер, ко ће боље познавати природу једне војне
диктатуре него Јужноамериканац, на чијој су се територији, донедавно, облици
такве власт смењивали чешће него годишња доба[3].
Још кад се у обзир узме интелектуална величина, вештина посматрања и
списатељски таленат дотичног, добија се један роман „до ноктију карипски“, за који је сам аутор изјавио да представља
врхунац његовог списатељског умећа, брушеног и дорађиваног током целокупне
књижевне каријере.
Једна тако велика
тема као што је војна диктатура у земљи, а преко тога и сложен портрет једног
генералисимуса, представљају захвалан изазов и неслућену могућност за књижевну
обраду. Наравно, истовремено и клопку из које успешно може да се извуче само
мајстор писане речи. Маркес је из тог лавиринта изашао успешно и вероватно на
само себи својствен начин.
Погледајмо најпре
структуру дела која је несвакидашња, неки би рекли и бизарна. Имају ли сврху и
посебно значење те километарске реченице за којима Маркес посеже кроз цео роман?
Док читалац покушава да прати низ једне од њих која се протеже на неколико
страница да би се коначно завршила спасоносном тачком, запита се – откуд та
фокнеровска[4]
амбиција да се роман напише у једној реченици? Нека ми овде буде допуштено да
изнесем своје мишљење – иновативност Маркесовог стила коју доноси роман „Јесен
патријарха“ лежи управо у амбицији да се форма и садржина романа повежу на
један оргиналан начин.
Читање „Јесени
патријарха“ је тешко и сложено. Такво је управо због архитектонике самог
дела. Уз постојање предугих реченица, ту
је и чињеница да је свако поглавље романа написано у једном (!) пасусу[5],
па је изазовност читања потпуна. А шта условљава такву монолитну форму романа?
Управо његова садржина. Онако како се само једна диктатура може чинити
агонизирајућом и вечном, да јој нема краја ни конца, па у тој безвремености
мрцвари своје поданике до крајњих граница, тако и Маркес своје читаоце води на
један исцрпљујући пут читања. На пут где се свако од нас у једном тренутку,
насред неке од тих многобројних реченица запита – има ли њој уопште краја,
завршетка? Баш онако као што би се један сувисли и рационални поданик запитао о
коначном крају сулудог режима под којим грца, онаквог какав је у роману и
дочаран[6].
На тај начин је Маркес у свом роману синтетизовао форму и садржину на један
тако маштовит и иновативан начин, да му се ретко може наћи парњака, већ
углавном само епигонских следбеника.
Када је на тако
луцидан начин решио да повеже облик и тематику свог дела, пред њим се нашао
задатак адекватног приказа психопатологије једног диктатора и начина на који
функционише његов ум. Поред општепознате ничеанске идеје о вољи за моћ као
незаобилазног елемента у једној оваквој причи (а која је, вероватно, заједнички
именитељ сваког људског бића које је ходало земљом), треба објаснити и
приказати формирање баш одређене личности каква је генералисимус из „Јесени
патријарха“. А његова прича је, може се рећи, на неки начин типична. Настао као
производ мајчиног сумњивог морала и бурне прошлости, што је резултовало тиме да
никада није упознао свог оца. Дакле, одрастање без мушког узора у кући, под
окриљем мајке која га је претерано штитила, што је несумњиво довело до Едиповог
комплекса.
Култ личности који
се неминовно ствара око једне такве креатуре какав је Маркесов генерал, постаје
фасцинантна. Он је свемоћан, од Бога дат (као и његов син), да своју земљу и
народ поведе у благостање. Дуготрајност његове владавине и њега самог већ је у
тој мери прекорачила границе да прераста у мит, фантастику, пркосећи свим
законима времена или биологије:
„(...) једно време се зуцкало да је растао до своје стоте године, а да су му зуби трећи пут ницали у сто педесетој (...) “.[7]
Наравно, грађење
култа личности у овом случају не може се ограничити само на генералисимуса. А
пропо приче о мајци као посебној особи у животу једног таквог човека, такав се култ,
синовљевим инсистирањем и притиском, мора у овом случају пренети и на мајку.
Њена сумњива прошлост мора бити избрисана, заборављена, у ствари, мора
изгледати као да се никад није ни догодила. Јер, како један божански син може
имати ниско порекло и потицати од обичне особе раскалашног понашања у младости?
Стога се генералова мајка уздиже на пиједестал богиње, мајке нације,
чудотворног бића које је свог сина на свет донело безгрешним зачећем, такорећи.
Она треба да буде узор свим женама у земљи, особа је која суверено влада свим
могућим вештинама карактеристичним за праву жену – уме да шије, везе, плете, и
непогрешиво обавља још стотине свих оних узорних домаћинских послова. Када
једног дана умре, то је дан жалости не само за генерала већ и за целу земљу,
национална катастрофа. Ненадокнадив губитак који, уколико се не жали у оном
степену и интензитету који генерал сматра прикладним, може непослушнике отерати
у смрт. Дакле, Маркес нам између осталог поручује и то да је феномен култа
личности нешто што не мора бити нужно везано само за једну особу већ је
укључено и оно што око те особе гравитира. А то су, додуше озарени светачким
ореолом нешто мањег интензитета, вођини ближњи, његова породица и фамилија.
Каква је, уопште,
психолошка структура једног диктатора? И шта карактерише једно самовлашће? Најпре,
то је усамљеност. И то не усамљеност која се појављује у самом почетку, као већ
готов и дат случај. Не, то је постепени процес који започиње са гомилом
истомишљеника и подржаваоца а завршава се у једној потпуној изолацији овенчаној
неповерљивошћу према свему и свакоме. Диктатор је на свом трону сâм и Маркес је
то одиста добро знао, јер је „Јесен патријарха“ једна ода усамљености.
Усамљености једног моћника који има све и нема ништа. Као што је природа сваког
тиранина да временом, у наступу растуће параноје, сужава круг поверљивих
сарадника око себе све док не остане као усамљено дрво у пустињи, тако и
Маркесов антихерој прави чистку, временом убијајући и оне најверније, уз помоћ
којих се и дочепао власти. И не само да их елиминише, већ у наступу свог правог
лика и дела, чини то на најужасније начине, као када је једног од својих
највернијих генерала, под параноидном сумњом да је издајник, испекао и сервирао
савету министара као јело[8].
Наравно, све је то учињено и као упозорење за остале да их чека иста судбина
уколико се дрзну да пређу на издајничку страну.
Његовој митоманској
склоности и карактеру у великој мери доприносе и поданици који својим причама
распирују и подржавају легенде о њему, бивајући му, парадоксално, привржени и
одани. То је још једна од ствари на коју се Маркес критички осврће. Да
егзистенција таквих појава и њихове бизарне владавине зависе искључиво од самих
поданика и њихове спремности да такав режим трпе или оправдавају. Све док праг
толеранције не постоји, ужаси које војна диктатура чини прогресивно се
увећавају.
У таквим
случајевима за посебну анализу остаје феномен трпељивости јавности. Једна
тиранска власт, зна се, управља методом застрашивања, терора и свакодневне
опасности по живот обичног грађанина. Захтева се апсолутна послушност и
подаништво и у таквим ситуацијама за већину је заиста тешко одржати интегритет
личности и остати веран себи и својим принципима. Људи се окрећу једни против
других у очајничком покушају да спасу своје и животе својих ближњих и бивају
принуђени (или сами бирају) да оптужују сасвим невине људе не би ли склонили
сумњу са себе и купили још мало времена. Тако диктаторска власт ствара армију
послушника којима управља са успехом. Међутим, како се одржавање таквог система
мора оправдавати „константном будношћу“ а ова за собом повлачи потребу за
перманентним постојањем „непријатеља државе“, то се, у све чвршћем стезању
обруча на крају долази до парадоксалне ситуације да некад највернији синови
једног режима у одређеном тренутку буду проглашени ретроградним непријатељима, те,
као такви, погодни за ликвидацију. Ипак, револуција једе своју децу, зар не?
Што се горе описане
познате методологије тиче, ни Маркесов антихерој није изузетак. У роману видимо
како се он на мање-више карактеристичан начин обрачунава са опозицијом. Па чак
и онда кад ју је потпуно уклонио из земље, он у очају оправдавања себе и свог
режима проналази све нове и нове жртве које самоиницијативно и без икаквих
доказа (јер власти која води рачуна о општој добробити докази нису потребни)
проглашава непријатељима (попут већ поменутог испеченог несрећника.) Управо у
тој клишеираности функционисања диктаторских режима од којих не одступа ни онај
у „Јесени патријарха“ , лежи и повремена предвидљивост у поступцима дотичног тиранина.
Константно
функционисање у једној карбонираној атмосфери, што ће рећи, открити само оно
што уздиже и хвали режим а сакрити све оно што га компромитује и оцрњује, даје
једној таквој власти филистарско-секташки карактер. Диктатура је власт крајње
ограниченог духа и опседнутости контролом. Вођа у сваком тренутку мора бити
умивен, чист, супериоран и непогрешив. Он нема мане. Маркес у свом роману, на
махове и комично, приказује методе за којима власт посеже не би ли очувала
савршену слику вође. Он је неуморни љубавник са ко зна колико потомака иако је
уистину већ физички и сексуално онемоћао до те мере да ни многобројне љубавнице
које му присилно доводе у кабинет не може да задовољи. О томе, наравно, мора да
се ћути или ће се пре или касније изгубити глава. Поред тога, разни су
здравствени недостаци генералисимуса које нам се откривају само у приватности
његових одаја. Сталне несанице или
немогућност нормалног мокрења услед вероватних проблема са простатом
само су неке од мука које проживљава генералисимус. Све је то нешто о чему се
ћути, попут војне тајне. Он је, иначе, одавно престао да се понаша и да функционише
као човек, и претворио се у нешто што је између човека и животиње. Не одржава
личну хигијену, обавља физиолошке потребе где стигне а уместо у кревету спава
на поду или испод стола. Све то Маркес веома упечатљиво описује, толико уверљиво
да се задах запуштених одаја самог диктатора и његове увлакачке камариле готово
могу осетити. Уопште, приказ деградације једног друштва и његовог система не
може проћи без живописних описа постепеног труљења, задаха и смрада свега у тој
земљи. Све се квари у једном таквом амбијенту – од хране до људи. Све је
запуштено, прљаво, заостало, зарасло у коров и шибље, и Маркес нам то предочава
у живим сликама и бојама једне карипске сценографије. Тек пред крај романа, кад
генерал излази у један од својих ретких обилазака земљом, бива зачуђен и
запањен једном широком и очишћеном плажом коју су уредили страни инвеститори
које је, услед потплаћености, пустио у земљу. На том месту је, наиме, пре тога
била џунгла.
Незаобилазан
елемент у говору о једном аутократском режиму јесте и мегаломанија његових
протагониста. Опет као по правилу, то је заштитни знак свих ауторитарних
владара кроз историју. Палате у којима су живели биле су монументалне грађевине
спектакуларних архитектонских и грађевинских подухвата[9].
Ни Маркесов главни протагониста не заостаје за својим истомишљеницима. У
дворишту његове палате расту читаве шуме које заклањају палату од нежељених
погледа а сам двор је један мермерни колос испуњен златом, слоновачом и
непроцењивим уметничким раритетима. Наравно, они су ту не зато што је генерал
приврженик лепих уметности већ из чистог престижа и једног најобичнијег
снобизма. У роману се на појединим местима види и да он неке статуе користи као
пепељаре или за шта све не; да и та уметничка дела временом доживљавају судбину
запуштене оронулости трпећи последице немарног опхођења.
Километарски ходници
са колонадама, вестибили, безбројне огромне собе са исто тако огромним
прозорима, све то генералу временом постаје све већи и већи терет услед његове
растуће параноје и опсесивно-компулзивног поремећаја који га терају да пре
спавања по неколико пута обилази све те собе проверавајући да ли их је закључао
и да се у њима можда не крије неко непожељан. И опет, та сцена у којој генерал
попут каквог остарелог затворског кључара, са свежњем кључева у једној и лампом
у другој руци, обилази свој несагледив дворац, буди у читаоцу амбивалентни
осећај – постаје вам на неки начин жао тог несрећног човека који живи заробљен
у власти својих демона, али је са друге стране комичан, јер његова
неповерљивост и растућа потреба за све већом контролом стварају бурлескну ситуацију
са, ипак, потенцијално трагичним призвуком.
Као и све
диктатуре, и ова неумитно води ка свом насилном крају. Роман иначе и почиње
описом нечег што личи на јуриш ка двору незадовољног грађанства које се коначно
побунило – да би нас аутор тек онда, у својеврсној реминисценцији, вратио у
прошлост и успостављање тог режима. Рекох већ, почетак романа почиње нечим што
само личи на побуну јер, видеће се, ни у том наводном тренутку побуне, народ
нема довољно храбрости да у бесу и девастацији јурне ка двору (иако је
неколицина то предлагала), већ мора да чека да лешинари први испитају терен.
Дотад је све већ било у таквом стању распадања да се готово само рушило па
никакво насилно разбијање није било потребно. И већ ту, у самом почетку, Маркес
даје значајну слику о поданицима, обичном народу тог режима. Вратимо се сад на
ону причу са једне од претходних страница. Какав је то кукавичлук који људе
тера да попут стада уплашених оваца трпе тортуру до самог краја, да чак и онда
када је она завршена, када је диктатор умро (природном!) смрћу, кад је све
почело да се распада и стража се разбежала и побацала оружје, они и даље стоје
и чекају, без одважности да крену напред? Потребан је један посебан осврт на
колективну свест нације која призива, поставља, подржава и подноси један
тирански режим без жеље или храбрости да га касније свргне. Можда овим својим
романом, несумњиво сјајним, успелим делом, које остаје посебна шара у мозаику
Маркесовог опуса, писац покушава да охрабри и иницира неку такву студију, можда
опет у форми њему сличног ремек-дела.
[1] Списку треба додати Астуријасовог Господина председника; роман Ја, врховни Аугуста Роа Бастоса, Прибегавање методи Алеха Карпентијера,
итд.
[2] Не треба занемарити ни
политички чинилац који је довео до отварања Јужне Америке и њених прикривених
моћи. Наравно, најпознатији су ратови за независност које је у име
латиноамеричких држава водио Симон Боливар (Маркес је и о њему написао роман),
али се овде првенствено мисли на кубанску револуцију која је свакако допринела
разбијању многих наметнутих инхибиција латиноамеричком народу.
[3] Традиција је дуга и болна. Поменимо
само Росаса (Аргентина), Пиночеа (Чиле) или Висентеа Гомеса (Венецуела), који
је, по личном Маркесовом признању, послужио као инспирација за лик генерала диктатора
у роману.
[4] Фокнер је један од писаца
који је најснажније утицао на Маркеса, нарочито својом амбицијом да доживљаје
из детињства претаче и формира у мит.
[5] Ово упоредити са, рецимо,
романом „Меин кампф“ Светислава Басаре, који је у сличној архитектоници отишао
и корак даље, не уносећи чак ни поглавља.
[6] Живимо на овим несрећним и турбулентним
балканским просторима, па са својом несмиреношћу и страдањем под аутократским
режимима донекле и делимо искуство латиноамеричког живља. С тим у вези, можда
смо у односу на неке друге народе у бољој позицији да разумемо природу
Маркесовог наративног поступка и ефекат који он покушава да оствари.
[7] Г. Г. Маркес, Јесен патријарха, Просвета, Београд,
1979
[8] Г. Г. Маркес, Јесен патријарха, Просвета, Београд,
1979, стр. 123-124
[9] Прича каже да је Нерон по завршетку
палате у Риму испуњене свакаквим богатствима и за чији обилазак је било
потребно неколико дана, усхићено узвикнуо:“Сад коначно почињем да живим као
човек!“
РЕЗ, Број 4, 2016.
РЕЗ, Број 4, 2016.