У Батајевим књижевним остварењима пред очима читалаца
васкрсавају слике из де Садових крвавих пирова. Јунаци Батајевих пустоловина
јесу блудници које сопствени грех изједа, али их у исто време и уздиже.
Путујући кроз његов књижевни свет срешћемо: некрофиле, едиповце, бласфемичаре,
проститутке;
једном речју све оне које би моралан и частан човек осудио и без размишљања
сместио у пакао. Но, јунаци ових прича свесни су да су већ у паклу и то им ни
мало не смета, они живе умирући. Морал, част и поштење појмови су који за њих
губе сваки смисао; они су огрезли у раскалашност и све што желе јесте да прекораче границе. На
тај начин творе свој свет који, уколико бисмо га пренели на филмско платно, одговара свету Пазолинијевих јунака из филма Сало.
Сало, Пјер Паоло Пазолини
Батајев књижевни опус утемељује његове теоретске поставке: основа еротизма
јесте преступ, правила постоје да би се кршила, еротизам је нужно повезан са
насиљем и еротизам је потврђивање живота чак и у смрти.
У једној од његових најпознатијих прича, „Плаветнило неба“, главни јунак је некрофил који ни сам
не зна шта жели од свог живота. Иако ожењен, има љубавницу и потајно је заљубљен у Лазарику која
својом појавом подсећа на саму смрт. Као и у осталим причама, јунаци се нон-стоп напијају и више наличе на животиње него на људе.
Својим поступцима теже ка томе да убију и последњу искру људскости у себи.
Утонули у свет нерада и раскалашности лебде у простору између сна и јаве, у
простору море. Пијани, не либе се да мокре једни пред другима и да у томе
проналазе узбуђење. У тим тренуцима више подсећају на свиње него на људе:
„Пренеражени, филтбој и собарица угледаше како се танак млаз течности слива низ
столицу и ноге лепе саговорнице: мокраћа начини барицу на тепиху. И док се
барица ширила, шум растерећених црева разлегао се испод хаљине младе девојке,
искошене, зарумењене и усукане на столици попут свиње док је кољу(...)“[1]
Ова сцена описује сусрет између јунака приче и његове жене Доре у хотелској
соби. У њиховом сусрету нема ничег романтичног, префињеног ни нежног. Све што
видимо јесу две животиње којима једино полази за руком да се смуче једно
другом. Он не успева да доживи сексуално задовољство са њом
јер је Дора огавна, и у неким тренуцима подсећа на Рембрантовог Закланог вола.
Заклани во, Рембрант
Али главни проблем лежи у томе што је жива. Сходно томе, ни не чуди нас његова опчињеност Лазариком, чији задах подсећа на задах гроба. Он осећа на тренутке
одвратност према самом себи, пати због онога што јесте и опседају га мисли о
самоубиству, али наставља да тоне све дубље у грех. У тренуцима бунила сања лешеве
у виду плавичастих обриса са коњском главом, који се преображавају у
горостасну, ратоборну Минерву. Витез оличен у Минерви заправо је лик његове
жене која очајнички жели да га уништи. Но, на јави она то не чини. Иако јој
наноси бол, она ужива у њему и изнова му се враћа проналазећи задовољство у
патњи. Њихов однос могао би се описати као однос између жртве и мучитеља, где
жртва увек налази оправдање за онога ко је мучи. Тренутак страсти овај пар доживљава
водећи љубав на гробљу; то је уједно најромантичнији тренутак у њиховом односу.
Батај на сликовит начин описује овај тренутак страсти, у коме његови јунаци
уживају у преступу. Еротизам се у овој слици показује као страст оваплоћена у
смрти, јер све док смрт лебди изнад нас можемо се осећати живима. „Пали смо на
растреситу земљу и ја сам се зарио у њено влажно тело као што се плуг у рукама
доброг орача зарива у њиву. Земља је под њом била отворена као гроб, а њен ми
се голи трбух отварао као свеже ископан гроб. Били смо избезумљени и
пренеражени што водимо љубав изнад једног звезданог гробља. Свака светлост је
била весник једног костура у гробу, а све заједно су сачињавале трепераво небо,
нејасно и узбуђено као покрети наших испреплетаних тела.“[2]
Овај призор може се сместити у свет Гојиних утвара. Гоја је један од
уметника чије стваралаштво Батај врло цени. Опседнутост смрћу и болом која се
јавља на његовим гравирама, цртежима, сликама, грчевито се приближава еротизму
творећи свет најпотпуније настраности. Једно од Гојиних дела у коме се
манифестује Батајево поимање еротизма јесте оно на коме Сатурн прождире свог
сина. На њему видимо разјареног Сатурна који у тренутку док прождире свог сина,
доживљава ерекцију. Овом гротескном сликом, на којој Сатурн у исто време коље и
једе свог сина, Гоја осликава испреплетаност између насиља и еротизма.
Сатурн прождире свог сина, Франциско
Гоја
„Плаветнило неба“ није једина прича у којој тријумфују смрт, некрофилија и
бласфемија. Са мотивом блуда скопчаним са смрћу сусрећемо се и у причи
„Мртвац“. Марија, девојка која присуствује смрти свог љубавника, у кишној ноћи,
у крчми, пијана, подаје се свакоме ко то зажели. Са ужасом који је владао у
њој, као што убица влада у мрклој ноћи, гола, покисла, тумарала је шумом.
Анималност је завладала њеним бићем. „У шумској мекоти Марија се опружи по
земљи. Дуго је пишала, мокраћа се сливала између њених ногу. Лежећи на земљи, она
запевуши промуклим гласом:
То
је нагота
И
грозота.“[3]
Посматрајући ову сцену у свести нам искрсава Ларс фон Триров Антихрист.
Једна од основних идеја које он заступа у овом свом остварењу, јесте да је
природа зла, да је жена природа и да је самим тим жена зла. Главна јунакиња,
водећи љубав са својим мужем, у шуми, далеко од цивилизације, добија жељу да га убије. Сцена у којој она крвава и
распомамљена јури шумом тражећи свог мужа да га убије уклапа се у атмосферу
Батајеве приче.
Антихрист, Ларс фон Трир
Ван себе, у лудилу, Марија долази до крчме у којој блудничи. Гнусне сцене
сексуалног општења искрсавају пред очима читалаца. Своје лепо, младо тело подаје пијаним гостима. У овој
причи Батај нам сликовито описује свој став да је смисао лепоте у скрнављењу.
Што је лепота већа, њено скрнављење је гнусније и у исти мах узвишеније. У
разврату Марија проналази сласт и смрт. „Сироти гуз и го трбух: мирис гуза и
пљувачком умазаног трбуха био је управо мирис смрти. Пијана од алкохола и
јецаја, али не плачући, она је удисала некакав гробни задах: привлачила је уста
власнице, чијој је снетљивој гњилежи отварала бездан својих усана.“[4]
У току блуда привиђа јој се утвара мртвог љубавника и њена лудост помера
све границе. Сексуално општи са наказом у виду патуљка који је слика и прилика
Сотоне. Ови призори могу се упоредити са клањем свиња или са спуштањем бога у
гроб. Еротско сједињење са Сотоном завршава се њеном смрћу. Оно што на крају
остаје јесте ништавило и празнина, бог који је мртав.
Пишући ову, као и остале своје приче, Батај се служи надреалистичким поступком приповедања. Иако је одбијао да себе уврсти
у круг надреалиста, с намером или без ње – он иступа као надреалиста.
Сцене блуда и разврата помешане са сновиђењима и морама дочаравају унутрашње
стање бића његових јунака. У њима влада мрак и безнађе. Силину живота они су
способни да осете само уколико је доведу у везу са смрћу. Тешко је, у његовим
причама, повући границу између сна и јаве, између живота и смрти. Уколико нам
се на тренутак учини да је хармонија успостављена, она убрзо бива разорена
сликама лешева и људских утвара. Његова књижевност је као мора из које узалуд
покушавамо да се искобељамо, она нас све више и више увлачи у мрачне поноре
нашег бића.
Инферно, Франц фон Штук
Батај ће нам без имало околишања показати да бог може бити проститутка, као
и свиња. У причи „Госпођа Едварда“ он смело износи следећу мисао: „Бог би, кад
би 'знао', био свиња. То јест, онај који би (замишљам га у овом
трену прљавог и 'рашчупаног')
докучио идеју до краја, али шта би још људско остало у њему? С оне стране, и од
свега... даље, и још даље? . . . ОН САМ, у екстази над безданом празнине . . .
А сад? ДРХТИМ“.[5]
У предговору за „Госпођу Едварду“ Батај се обраћа читаоцу појашњавајући му
везу између гађења и жеље. По њему пут ка екстази јесте пут ка ужасу. Само нас
туђи или сопствени бол могу довести у стање радости које се преображава у
махнитост, јер нема те врсте гађења у којој не откривамо сродност са жељом.
Ужас је тај који појачава привлачност. Екстазу можемо постићи само у
перспективи смрти. Пут спознаје и крајњег уживања јесте пут бола.
Оно што треба да имамо на уму јесте да он сматра да сладострашће није
најбитнија ствар на свету и да човек није ограничен само на сексуално уживање.
Но, једна од највећих истина јесте да еротски доживљај узноси биће до крајњих
граница. „Биће само себе позива на страхотни плес чији је плесни ритам синкопа
коју морамо прихватити онакву каква јесте, али спознавши ужас са којим се она
усаглашава. Ако нам срце замире, ништа није заморније од тога.“[6]
Биће које је отворено смрти, радости, мучењу, без остатка, оно које је
спремно да сагори и иде до краја, јесте оно које је обасјано божанском
светлошћу. Крик који изопачује то биће је једно огромно Алелуја.
Сходно томе да су блуд и ужас божанска творевина, не чуди нас што једна
проститука себе може назвати богом и то у тренутку разврата. Спознавши најдубље
поноре људског бића, једино што јој је преостало јесте смрт саздана од
бесмисла. У тренуцима док се подаје мушкарцима њено тело подсећа на леш. У
њеним очима назирала се само смрт, љубав је у њима умрла. „Увијала се као
раскомадани црв, због грчења при дисању. Нагох се на њу, из уста јој ишчупах
чипку образине, коју је гутала и кидала зубима. Разулареност њених покрета
разголити је до руна: сада је њена голотиња била лишена смисла, а истовремено
је имала наглашен смисао мртвачке одоре. Најчудније – и најмучније – било је
ћутање у које се госпођа Едварда затворила: са том патњом више се није могла
успоставити веза, и ја уроних у ту безизлазност – у ту ноћ осећања која није
била ни мање пуста ни мање непријатељска од празног неба.“[7]
Поставља се питање: ако је Едварда проститутка-бог, а суштину
њеног бића чинe бесмисао и разврат, да ли је онда и свет који је саздао такав
бог свет бесмисла? Можемо донети закључак, у Батајевом маниру, да живот има
смисла само ако је тог смисла лишен. Наше биће дрхти од стида и страха пред
безданом и оно што нас чини људима јесте управо то незнање, те жеља да докучимо смисао.
Јунаци Батајевих остварења смисао покушавају да докуче кроз бесмисао. Луди,
махнити, они раскидају везе са светом и све ка чему теже јесте да себе што
страсније укаљају и унизе, не би ли кроз бол и разврат доживели откровење.
Млада Симона и њен партнер, у једној од најконтроверзнијих Батајевих прича, у „Причи о оку“, користе сваку прилику да се одају
неуобичајеним радњама. Изнова и изнова, безочно пркосећи стиду, они не презају
ни од чега. Њихова перверзија ће отићи толико далеко да ће укаљати и
обешчастити своју пријатељицу Марселу, коју ће то одвести у лудило, а потом и у смрт.
Маркиз де Сад, Х. Биберштајн
Ова два чудовишта покушаће да уведу у свет оргије своју младу пријатељицу,
но њено крхко биће то неће моћи да поднесе. Сцене оргије по својој безочности и
раскалашности подсећају на оне из дела Маркиза де Сада. Као у Садовом роману
„Философија у будоару“, тако се и овде испољава жеља да се оно
најчистије, младост и лепота, укаљају и оскрнаве. „У току оргије, парчићи стакла су
дубоко посекли и раскрварили двоје међу нама; једна девојка је повраћала, а
поврх свега, неколико пута нас је спопадао тако лудачки смех да смо уквасили
одела, фотеље, паркет. Све је заударало на крв, сперму, мокраћу и бљувотине, и
тај мирис ме је већ нагнао да устукнем од грозе, али је нељудски крик из Марселиног
грла био још ужаснији.“[8]
Након овог догађаја Марсела бива затворена у психијатријску установу. Но, они је и даље не остављају на миру. Једне ноћи
одлазе до ње, траже је и проналазе на прозору, фантазирају о новим огријама.
Марсела, заоденута у беле чаршаве на прозору, подсећа на утвару. Та слика ће предсказати њену смрт
вешањем, која ће уследити након тога. Не остављају је на миру ни мртву. Леш
младе девојке буди у њима жељу да га оскрнаве. Без трунке поштовања Симона
мокри по лешу. „Симона је заиста била неспособна да појми шта је то смрт, онако
како се на њу обично гледа, била је престрављена и разјарена, али без трунке
поштовања.“
Један од кључних мотива, поред бласфемије и некрофилије, који се протеже кроз ову
причу, јесте мотив ока, по коме ова прича и носи назив. Посебан ужитак за
Симону представљало је гурање јаја у сексуалне органе и мокрење по њима.
Мокрење ју је подсећало на бушење очију бријачем, на нешто црвено и крваво, а
јаје на око краве. Раскопати око и разбити јаје за њу је било исто.
Мотив ока је један од најчешћих мотива у симболизму и надреализму, како у
књижевности, поезији, тако и у сликарству и на филму. У шестоминутном филмском
остварењу Салвадора Далија и Луиса Буњуела, у Андалузијском псу, чувена је сцена расецања ока бријачем, где
око, када се расече, подсећа на јаје. Сликар Одилон Редон, творац ноћних мора
и фантазија на платну, на својим делима приказивао је очи пуне патње и ужаса. Својим пауковима
са људским ликом и упечатљивим избезумљеним очима, као да је насликао унутрашња
превирања бића Батајевих јунака.
Андалузијски пас , Луис Буњуел
За разумевање ове приче од великог је значаја Батајева повест о настанку овог дела. Он нам
казује да је на почетку писања сматрао да личност која говори у првом лицу нема
никакве везе са њим. Но, сцене које се нижу у причи, произашле су из његовог личног
искуства. Слика Марселе увијене у беле чаршаве на прозору болнице настала је на
основу једног чудноватог догађаја. Наиме, Батај се присећа шетње са својом
мајком и њеним пријатељицама и беле сабласти која им је препречила пут. Та
сабласт беше његов брат, али је на њега оставила упечатљив утисак и преточила
се у сцену из његовог дела.
Симболика ока повезана је са стварним слепилом његовог оца, који га је
зачео када је већ био слеп. За разлику од већине деце која су била заљубљена у
мајку, он је био заљубљен у свог оца. Присећа се да је његов отац, који је
боловао од парализе, често мокрио пред њим. Највећи утисак на њега су оставиле
веома крупне, широм отворене, беле очи његовог оца, којима је гледао увис док
је мокрио. „У сваком случају, слика беоњача тих очију, у таквим тренуцима, за
мене је непосредно повезана са сликом јаја, што објашњава скоро редовно
појављивање мокраће сваки пут кад се у причи јављају очи или јаја.“[9]
Лик Марселе створио је по девојци која је петнаестак минута седела преко пута њега у
кафани „Две наказе“. Такође, у лик ове девојке унео је и лик своје мајке. Она је боловала од маничне
депресије и покушала је да се обеси, као и Марсела у његовој причи.
Болест и лудост својих родитеља приписао је својим јунацима. Успомене, које
су за њега изгубиле емоционално значење, могао је да поврати у живот тек када
их је у толикој мери преобразио, да су у његовим очима постале непрепознатљиве
и зато што су у том изопачавању попримиле најскареднији смисао.
У већини Батајевих прича наилазимо на поремећене породичне односе. Сазнали
смо да корен тога лежи у његовом личном искуству које је доживео са својим
родитељима. Једна од прича која на најбољи начин дочарава такав однос јесте Моја мајка. Главни јунак Пјер одрастао
је мрзећи оца и дивећи се мајци до крајњих граница. Дивио се њеној демонској
лепоти и презирао свог пијаног оца који му је представљао сметњу. У тренутку
када му отац умире дешава се обрт. Мајка му признаје да је она та која је
уништила живот његовом оцу својим разваратом оличеним у сексуалној похлепи. Но,
он не престаје да је воли. У њему се дешава лом и он почиње да гаји неприродна
осећања према својој мајци. Корак по корак, она га увлачи у свет
сексуалних игара и фантазија.
Предах, Егон Шиле
Од самог почетка читања, иако то директно не говори, Батај нам наговештава
развој сексуалног емоционалног односа између сина и мајке. Оно што чини чар
његовог писања јесте што је све ту, а опет није. Све време, док ишчитавамо
страницу по страницу, он нас увлачи у свет у коме је све дозвољено, али увек
нам остављајући наду да ће се његови јунаци излечити. То се не дешава, њихов
крај готово увек је кобан и фаталан и оно ка чему нас води јесте смрт.
Све време док Пјер, јунак приче Моја
мајка, тоне у разврат у који га мајка уводи, надамо се да ће на крају
спасити своју душу. Но, он тоне у ништавило. Гадећи се самог себе
самозадовољава се гледајући фотографије мајчиних и очевих сексуалних игара.
„Осећао сам се изгубљеним. Прљао сам се тим свињаријама где су се мој отац – а
можда и моја мати – ваљали у сопственом калу. Све је то погодовало покварењаку
какав је било суђено да постанем, гаду који се родио из спаривања прасца и
крмаче.“[10]
Мајка се не труди да му помогне, да га извуче из блата. Иако је то изједа,
она му се све време нуди и доводи му своје пријатељице да га уведу у свет
сексуалности. Дајући му друге жене на поклон, она се труди да потисне жељу која
је вуче ка свом сину. Сексуално општећи са другим женама, он замишља своју
мајку и прижељкује да се нађе у њеном загрљају. Ова жеља ће његову мајку
одвести у смрт. Колико год апсурдно звучало, она се убија из љубави према њему,
да не би направили још већи преступ у коме би и једно и друго били уништени.
И у овој причи бог се јавља као грешница. Својим гресима мајка је за Пјера
била ближа богу од свега онога чему га је црква учила. Сматрао је да грех и
злочин уздижу мајку до бога. Још једном, Батај нам бога осликава као оног ко
показује своје лице кроз насиље и неморал. У свету без бога једино што има
смисла јесте тежња да се живот што више укаља и оскрнави, јер све што остаје на
крају јесте тишина.
Екстаза Свете Терезе, Бернини
Колико год неморални и нечисти били, не можемо да се не дивимо одлучности
Батајевих јунака да се посвете греху. Као мистик који целог живота бди у
мрачној ћелији не би ли спознао бога, тако они свој пут ка богу, небеским
пространствима и мрачним понорима траже кроз преступ...
