(Виктор
Шкорић: Магле, ноћи и жице: есеји о
Душану Васиљеву, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2016)
Текућа
и претходна година показале су се од изузетног значаја када је посреди
изучавање и вредновање стваралаштва српског међуратног песника Душана Васиљева
(1900 – 1924), који је сврстан међу наше најзначајније песнике експресионизма: најпре
је 2015. године изашао зборник радова о овом аутору под називом Душан Васиљев, песник рата (ДКВ, Нови
Сад), а 2016. године светлост дана угледала је и збирка есеја младог прозаисте
и истраживача Виктора Шкорића (1991), Магле,
ноћи и жице. Ова књига есеја представља резултат вишегодишњег истраживања
оквира јужнословенске и европске експресионистичке поезије, са примарним
фокусом на нашем песнику, те његовој поетској и прозној пракси која је, иако
временски кратког даха, оставила трајан траг у домаћем књижевном миљеу.
Мистичан, поетски
наслов ове књиге сугерише читаоцима неке од најфреквентнијих (лајт)мотива који
су обележили песништво Душана Васиљева, али и саму природу студије која је пред
нама, те постаје јасно да у питању није класична монографија. Шкорићев
методолошки приступ варира од аналитичко-интерпретативних огледа о појединим,
често компаративним аспектима стваралаштва Душана Васиљева (Душан Васиљев и Милош Црњански, О једном мотиву код Васиљева и Ремарка),
до лично интонираних текстова у којима доминира ауторов поетски приступ,
односно његов доживљај живота и дела овог песника (На гробу Душана Васиљева). О овом феномену аутор и сам проговара у
уводном тексту књиге, у којем образлаже емотивне, рационалне и каузалне
околности у којима је књига настајала. Овде сазнајемо да је Шкорићу подстицај била, пре свега, очекивана
фасцинираност снагом и експресивношћу ове поезије с којом се поближе сусрео
током факултетских дана, али исто тако и низ интимних подударности између њега
и банатског песника. Најпре је то простор Кикинде, који је вишеструко
семантизован чињеницом да је то родни град Душана Васиљева, али и град у којем
је наш аутор провео средњошколске дане, похађајући гимназију која носи назив
управо овог песника.
Књиге оваквог
типа својом логиком и структуром означавају покушај фиксирања, те препознавања
доминантних особености књижевног опуса одређеног ствараоца унутар именованих и
дефинисаних координата српске и светске књижевности, што се, у случају Душана
Васиљева, намеће у виду недвосмисленог закључивања да су послератна стварност и
европско експресионистичко наслеђе константе и „срце“ његове поезије. Још се
један од наших најзначајнијих међуратних књижевних критичара, Милан Богдановић,
афирмативно изразио о Васиљеву као о експресионисти и аутору који је на
сугестиван начин изразио колективно, али и, подједнако важно, лично искуство
човека после Првог светског рата.[1] Виктор
Шкорић, будући свестан ових фактора, отпочиње у књизи свој истраживачки рад
мапирањем песничке фигуре Душана Васиљева у политички, историјски и идеолошки контекст
Првог светског рата, те показавши изузетну информисаност када су посреди круцијални
историјски догађаји који су претходили овом рату. Све ово је предочено у есеју
који отвара ову књигу, Опште, историјско
и лично – Душан Васиљев, и у коме аутор, полемишући и оспоравајући
једнообразно читање поезије кикиндског песника, посредством примера доказује да
је Васиљев неправедно у школским читанкама окарактерисан као родољубиви песник.
Други есеј, Послератни стварни еп у поезији Душана
Васиљева, који сматрам најуспелијим у књизи (а потврда томе је и Бранкова
награда коју је Шкорић 2013. године примио за овај рад), тематизује Душана
Васиљева као производ његовог времена, те његову песничку делатност која је за
основу имала обиман и комплексно испеван топос рата, који је, међутим, имао и
своје наличје, а то је стварност повратника из рата. Шкорић акрибично анализира
исходиште и развојну нит ове поезије, која своје утемељење свакако има у
експресионизму (пре свега у песништву неколицине немачких експресионистичких
песника, па и мађарског аутора Ендре Адија итд.), али препознаје и ничеанску,
нихилистичку димензију јунакове визије стварности, чиме профилише и психолошку
раван Васиљевљевог стваралаштва.
У наредном
есеју, назива Постојање у рату (рат у
поезији Душана Васиљева), Шкорић умногоме рекапитулира већ изречене ставове
и открића са којима смо се сусрели у претходном есеју, потенцирајући на
експресионистичким мотивима рата који се, у свакој песми, испостављају као
неизбежни. Међутим, он осветљава и астралну димензију, која се у овим песмама
исказује у виду мотива ноћи, космоса или звезда, подвлачећи тезу мр Драгане
Вујаковић (Од крика до тишине: песништво
Душана Васиљева између активистичког и апстрактног експресионизма, 2009) да
Васиљевљев песнички пројекат представља, заправо, синтетички облик
експресионизма. Отворивши питање о метафизичким и астралним слојевима у делу
нашег песника, Шкорић укључује и елементе опуса Милоша Црњанског, сматрајући да
је Васиљев својом чувеном песмом Човек пева после рата и етеричним мотивима снега, млека, зрака и
беле јутарње росе на трагу Црњансковог суматраизма.
Ова веза
послужила је као одличан линк ка следећем есеју, Душан Васиљев и Милош Црњански, у којем Шкорић одбацује
претпоставку о евентуалном епигонству код Васиљева, а опет побраја неке од тема
и мотива који се јављају код обојице: Банат и Војводина као простор бујне
равничарске природе, који се у рату гротескно изобличују; затим изругивање и
деконструисање националних митова, те прибегавање карневализацији као погледу
на живот; даље, осећање поноса и пркоса и моћна дијалектика Ероса и Танатоса.
Вежу их још, тврди Шкорић, интимистичка лирика, мотив старости и, напослетку,
суматраизам. Али, као битна разлика намеће се управо диксурс којим су се
песници служили, а то је, превасходно, иронијски дискурс који се јавља као
примаран у поезији Милоша Црњанског, а који обезбеђује већу пријемчивост текста
код публике; док код Васиљева он претежно изостаје, што је, по ауторовом
мишљењу, један од разлога слабије рецепције песништва потоњег песника у време
након Великог рата.
Једну другу
страну Васиљева као књижевника сагледавамо у есеју који следи, једноставног и
концизног наслова Васиљев, приповедач,
у којем Виктор Шкорић тумачи дело Васиљева у прозном кључу, односно кроз кратку
анализу неколико приповедака. Указано је, тиме, најпре на основне стилске и
идејне претпоставке ових кратких прозних комада, које би могле да представљају
рецидиве ранковићевских јунака с краја 19. века (Светолик Ранковић, Сеоска учитељица, 1898). Међутим, ови
јунаци свакако да у себи носе и егзистенцијалистички немир експресионизма, што
аутор књиге и показује на примерима. Исто тако, указане су и све мањкавости
ових приповедака, што сведочи о објективном истраживачком приступу.
У есеју О једном мотиву код Васиљева и Ремарка аутор
још једном компаративистички приступа двама ауторима, изнашавши заједнички
мотив (својеврсну типолошку аналогију) у приповеци Испред прага Душана Васиљева и у Ремарковом роману На западу ништа ново (1929): то је мотив
књига, и Шкорић показује на који начин књиге имају удела у читалачком
препознавању психичког стања јунака. Право освежење представља покушај
изналажења паралеле са кинематографским остварењима немачких експресионистичких
редитеља, у првом реду Западни фронт 1918
који је потписао Георг Вилхелм Пабст (1930).
Један од
закључних текстова, такође лирског наслова, Светлост
свеће на радном столу, последњи пут, доноси сумирање утисака и, местимично,
понављање већ констатованог у неким од ранијих есеја: Шкорић се наново осврће
на целокупну књижевно-политичку сцену која је припремила терен за појаву
песника слабог здравља а снажног темперамента, те утврђује стилске и мотивске
константе његовог песништва. Присутна је извесна спекулативност при сликању
фантазма о хипотетичкој књижевној каријери Васиљевљевој (шта би било да је иоле
дуже живео), као и елементи импресионистичке критике, нарочито присутни у већ
споменутом тексту На гробу Душана
Васиљева који, уз дирљиве исказе, затвара ову студију, попут опела.
Тренутак у ком
се ова збирка есеја појављује, обележава, заједно са зборником из претходне
године, талас нове, снажне рецепције песништва Душана Васиљева и њеног актуелног
тумачења у српској књижевности, чиме се аспирација нашег аутора остварује: Васиљев
није заборављен. Виктор Шкорић је дао систематичан и интерпретативно успели
преглед стваралаштва нашег песника, изоставивши, нажалост, једино драмски опус
Васиљевa, који је својевремено био окарактерисан као значајан и солидан. Остаје
нам да се надамо још једној његовој будућој студији, или књизи, што Васиљев
свакако заслужује.
[1]Милан Богдановић, Песник Душан Васиљев, СК Гласник,
Београд, 1929, књ.XXVI, бр.8, стр. 580-583.
РЕЗ, Број 4, 2016.
РЕЗ, Број 4, 2016.