(Милан Кундера, Празник безначајности, Лагуна, Београд,
2016)
Кундера већ насловом
свог последњег романа успева да заинтригира читаоца. „Празник безначајности“
наслов је из којег исијава контрадикторност. Ако узмемо да је „празник“ реч за означавање нечега
што нуди топлину, радост и шаренило, али, надасве, вредност ономе што се слави, лако упада у очи контраст са речју „безначајност“.
Дакле, сам наслов обећава нешто чудесно, шарено и духовито. То није духовитост
обичног карактера, за коју је потребна потпуна безбрижност (као што и сâм Кундера
напомиње кроз једног од својих ликова), него је ближа иронији која, пошто није
свима доступна за разумевање, појачава значај наслова и самог романа. Обећање
које на корицама свог романа аутор даје, испуњено је у потпуности. Читаоца већ
од првих редова чека низ безначајних размишљања и ситуација, почевши од пупка
као центра женске привлачности. Међутим, Кундера као вешт писац успева да
помоћу наизглед досадних, неважних израза и дешавања, открије оно дубље
значење, као и да подстакне читаоца на продубљивање мисли. Тако у поменутом примеру
о женском пупку упућује да се у човековом начину схватања заводљивости огледа
ум, култура и средина у којој је човек одгојен. Читав роман карактерише низ опсервација
човека, наизглед обичних и свакодневних, да би се бегом из музеја у парк
схватило да је уметност у самим људима. Посматрање човека не иде увек у равни
од једног ка другоме, но и ка унутрашњости. Показује аутор колико обична,
минорна лаж може утицати на грађење слике о некој персони, али не изоставља се
ни повод за лаж – да би онај који је изговори осетио емпатичност другог лица на
својој кожи. Кроз мисли својих ликова Кундера је изнео своје ставове о
безначајности, рекавши да она ослобађа, елиминише очекивања и омогућава
саговорнику да без осећаја обавезе буде увучен у ток дешавања. Наизглед
једноставном формом са необавезним збивањима у животима ликова, он обмањује
читаоце пружајући им привид уобичајеног. Иза копрене, пак, врви оно што је
битно и значајно. Читајући овај роман, човек се подсећа да од обичне промене у
посматрању зависи начин живота.
Постоји још једна
ствар на коју нас Милан Кундера подсећа – здрав смех. Духовитост се јасно види
у редовима, посебно у целокупности ироније коју писац исказује. Пажљив читалац
се заједно са аутором смеје нестанку хумора у сивој данашњици. Најизразитији
пример којим је аутор настојао да ослика иронију данашњице, јесте лик Стаљина,
који сав трепери од духовитости и шала. Међутим, због копрене моћи и
диктаторства која га окружује, скоро нико не разуме његове шале и због тога смех
изостаје. Читаоци се лако могу приближити ликовима романа и из тих блискости
схватити настојање Милана Кундере да извргне руглу недостатак хумора, односно
његовом узроку.
Ликови овог романа
задржавају се на истицању тога шта значи бити човек. С обзиром да нико није
овде својом вољом, поставља се питање о томе шта су у ствари људска права, као
и шта то остаје након живота. Банализовањем животног века Кундера подсећа на
важност посматрања човека као таквог. У току животног века сви желимо мир и
склад, међутим, то зависи од бројности извинитеља и оптужитеља. Веома
интересантан део овог романа је управо тај када се у жижу ставља начин понашања
човека у пролазу. Оно што је пролазно је, рекло би се, банално и неважно. Или –
безначајно. Али аутор нас поставља на осматрачницу са које се види шта остаје
када прођемо и како то утиче на онога кога смо срели.
Кроз крајње једноставан
израз и лако проходне редове Милан Кундера напомиње да једини начин да се
промени овај свет лежи у томе што не треба да га узимамо за
озбиљно. Иронија или не? Ипак гласам за иронију, јер ово је постшаљиво доба у
коме један велики писац покушава да нас научи да заволимо безначајност, као
кључ мудрости и доброг расположења, стварајући од баналних ситуација празнике
живота и човека.
РЕЗ, Број 4, 2016.
РЕЗ, Број 4, 2016.