Дуго
сам трагао за почетком ове приче: водио сам се мишљу да би требало да убијем
неког наивка који се осилио да присуствује овом сакралном обреду испредања моје
– а не његове – творевине маште, али убрзо бих схватио да смо већ имали кустоса
који је на почетку бежао пред зомбијским ходом убице. Потом сам се намерачио на
неку цветну девојку – прелепу, наравно – и очајнички покушавао од ње да
искамчим жалопојке, љубавне јадиковке, или барем одступно, помирљиво повлачење
из живота: услед боли, за момком који ју је оставио. Цедио сам и цедио сузе из
ње, али ни кап! Она би само значајно извила једну обрву, гледајући и видећи у
мени једну ћорнуту будалу. А да ли си ти заиста писац, још ме пита. Тој Госпи
од Јошја сам морао да докажем да ће бити по моме, ма колико се ликови одупирали
немилом уобличењу; узвратио сам јој животописавши је у Кулу Међ Облаке. Без
врата. Без змаја – да се случајно принц не би повео неким глупим идејама видећи
змаја, и све.
Остадох,
тако, сам, у својој Мансарди. Сат и седамнаест до њеног доласка, а потребна ми
је прича. (Зове се Лаура. У стварности је познатија под неким другим именом.
Јелена? Јевросима? Јевдокија? Тако нешто...) Погледах своју лампу од абажура:
ваља се од нечега кренути; кад већ ликови типски издају, а у себи не налазиш
другог до бездана.
Док
ходам Београдским кејом, газим по сувом лишћу невидљива корена, опалог са непостојаних
– и непостојећих – дрвећа. Отресем сребрни прах кишне јесени с њих да бих имао
чисту светлу страну, боје сушене наранџине коре; мрка страна је боје Лаурине
зимске јакне. Попреко кад се гледа – јер сваки лист има четири стране – доле је
река, а са горње је стране тврђава; обрне ли се листак, град потоне у реку, а
таласи се крећу небом, одлазећи са кишним облацима.
Враћам
се са лишћем у Мансарду и причвршћујем га за абажур. Утом ето Лауре, али она је
пркосно огорчена, каже да сам неодговоран („То је ЈЕДНА ОБИЧНА ПРИЧА“), каже да
не умем да се посветим („Кад си ти ишта лепо урадио за мене“), на кауч неће ни
да седне; у овом тренутку веће су шансе да ће Одисеј стићи до Итаке неголи она
до мог кревета. Не вреди ми бити Петрарка сад. Расправа од два сата. Цензурисано.
Зовем
Филипа да дође до мене. Као и сваком правом пријатељу, треба му 43 минута више
од предвиђеног. Треснувши вратима он, након громогласног entrance-a, открива, озарена лица, лишће на абажуру. Окреће лампу,
испитује, процењује, ludens-ује. Зове
ме Пикасом. Потом исправља своју пикасовску погрешку и каже да сам Шагал. Или
Кле. Уметност, пријатељу мој, каже, достојна алтамирског човека...
Не
знам када је отишао, само знам да је било касно. О њој уопште нисмо говорили.
Лежим на кревету, готово у гладном мраку, а светлосне сенке лишћа лелујајући
плешу на зиду. А ја им се тужним осмехом смешим и размишљам о невидљивој
светлости и видљивом лишћу; о непостојећој девојци и постојаном другу; о
скривеном мотиву и... откривеној причи. Или, је, можда, све обрнуто.
РЕЗ, Број 4, 2016.
РЕЗ, Број 4, 2016.