(Ликови уметника у романима Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице и Нови Јеруслаим Борислава Пекића)
У
почетку уметности, док је ова још нешто значила, приче су умели и смели
приповедати пророци и свештеници Храмова. Оне су тада потицале од богова. Биле
су поруке у реч уклесане. Вечне, непроменљиве, одређивале су живот људи. Кад
богови заћуташе, пророци и свештеници су још неко време у њихово име зборили.
Али, приче више нису имале силу судбине. Постале су лажне, премда су извесне
чари, од лажи која се задржала, начинили уметност приповедања. [1]
Борислав Пекић,
приповедач или – у случају приче „Мегалос масторас и његово дело“ – биограф,
овако коментарише настанак приче о Кир Ангелосу, какву је ми данас читамо. Од лажи
која се задржала настала је уметност приповедања. Пекић у овом цитираном
одломку, у самој причи датом у загради, сугерише читаоцу да је пред њим једна
уметност – уметност приповедања. Приповедање о уметнику. Дакле, у самој причи
имамо два уметника: самог приповедача, и лика о којем он приповеда – Кир Ангелоса.
Ваљало би поставити питање: каква је перцепција појмова уметник и уметност
приповедања, када говоримо о данашњем читаоцу? Прво, користимо се изразом перцепција
у значењу у којем га објашњава Сава Дамјанов, говорећи о Цинку Давида Албахарија: „ (...) овде се
намерно избегава појам рецепција,
који подразумева саму праксу читања, насупрот појму перцепција, за који се везује опажање
и доживљај у ширем смислу“[2]. Да ли више као уметника доживљавамо Кир Ангелоса или
Ивана Галеба? И ко је kalitehnis а ко tehnites?
За Ивана Галеба је
писање било вид ослобађања и вид забаве, као што је то било и свирање виолине.
Константно забављање („Кад ме забавља, нека ми буде!“)[3] и покушаји
ослобађања од смрти, која га је, парадоксално, чекала на сваком кораку. Али,
зар уметност то и није? Бег од смрти и коначног нестанка, страшног заборава.
Борислав Пекић је
понудио другачији одговор који би данaшњег, скепитчног читаоца, можда више задовољио. Пролећа
су лепа, али и смрт је вид уметности. Кир Ангелос ће до краја свог живота остати
у својој уметности, умираће буквално у свом последњем делу, у столици намњеној Црном господину.
Галебово константно бежање и мајсторово константно седење. Ипак, да ли је Иван
Галеб заиста био само tehnites? Погледајмо његов разговор са фра Анђелом који му говори:
„Кажем ти, ти си
мислио осјећајем, ти си мислио сензибилношћу, ти си мислио ћутилима, ухом,
ноктом, кожом – свиме, само не мозгом, само не мишљу. И то како на подручју
умјетности, у твојим умјетничким стварима, тако, на жалост, и у практичном
животу. Велим, на жалост, јер би иначе, у то ни часка не сумњам, био далеко
допро, много постигао (...)“,
на шта Иван Галеб
помисли:
„ А што то значи, далеко
допријети, што то значи, много постићи?“[4]
Није наглас поставио
питање фра Анђелу, али одговор може бити овај – прославити се, постати светски
познат, зарадити много новца. Зарадити много новца. Уметност претворити у добро
савладану технику за прављење новца. Не можемо олако рећи да је Галеб пуки tehnites. Ипак, далеко је и он од Астапова, умире далеко од
Астапова. Ево ко је у Прољећима Ивана Галеба kalitehnis:
„Ипак, чисто да
човек позавиди оном старом лудоњи! (...) Надрасти сам себе, своју умјетност,
умјетника у себи, надрасти то па макар с било како наивном мишљу или обманом,
то је ипак нешто! (...) То значи бити жив све до смрти! (...) И, видите, можда
је апсурдно то што ћу рећи, али тиме он у мојим очима пораста не само као
човјек већ и као умјетник (...) “[5].
Тако пријатељ Ивана
Галеба, глумац, говори о Толстоју, о оном који није успевао да се ослободи умјетника у себи док га све то
није потерало у смрт, у каквом Астапову! Дакле, поред Ивана Галеба и његовог
пријатеља глумца, у роману Прољећа Ивана
Галеба постоји још један лик уметника, о којем се не приповеда као код
Пекића, али фигура kalitehnis-а је дата у лику Толстоја. И даље остаје да одговоримо на
питање: да ли је онда Иван Галеб само занатлија? Морамо узети у обзир и године
настанака романа Владана Деснице и приче Борисава Пекића. Године 1957. излази
коначна верзија Прољећа Ивана Галеба
у облику романа, а приче сакупљене у збирци Нови
Јерусалим 1988. године. У међувремену, могћно је, човечанство се прозлило. И не треба му фабулирати. Више ни смрт није табу тема
( можда су сада новац, зарада, разни
бодови и слично постали највеће табу теме). И човечанство, рећи ћемо – читаоци
− постали су алави, често нервозни полуинтелектуалци жељни онеобичавања по
сваку цену, готских мистификација, можда сити интелектуалистичке прозе и
контемплирања остарелог уметника у болници далеко од Астапова. Можда ће наше
симпатије, односно моју симпатију − ако сам ја тај читалац на којем се од
Хазарског речника па на овамо стално инсистира – више привући лик уметника у
причи Борислава Пекића. Ипак, никако не бих смела да занемарим квалитете прозе
Владана Деснице, и то не само да бих се оправдала због претходно изречених
ставова о одређеном типу читаоца који
жуди за новим, а не препознаје вредност „старог“. Но, касније о Десници, а сада
о лику уметника у Пекићевој причи (уметник је и сам Црни господин). О таквој
смрти као да је певао и Растко Петровић − досегнути до онога што потиче од богова и по цену самог
престанка живота:
„То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада –
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
Тешко крило!. ..
Никада више не живети, никада“[6]
Широм отворених
очију гледати у лице смрти ( наравно, и даље као читалац који ужива уметност приповедања ), осећати се живим
пред Црним господином, умирати за највеће лепоте овога света које јасно могу да
се доживе, проживе уз најуспелије ликове српске књижевности. Иако ме нико није
ни питао за кога од ова два лика „навијам“, јасно је да је мој фаворит свакако Кир
Ангелос, и то се тиче мог читалачког доживљаја, али, ипак...
Ипак, није Иван
Галеб био занатлија. Владан Десница је и тада знао да уметност не може да буде
оно што је некада била, да фабула више није довољна. Дуге, лепе, стилски
савршене реченице у себи морају да садрже и констатну дезинтеграцију сваке
вредности. Нема више морализаторских порука, а ту је и растакање фабуле, удаљавање
од појма уметности као лепе, уметности као забаве, као лека од смрти. Она -
прича, проза, више не преза ни пред чим, уметник више није бог, свештеник, ни
пророк, он свој идентитет мора поново да изгради, као и своју причу. По мишљењу
Драгана Бошковића, у Прољећима Ивана
Галеба сам роман је носилац идентитета. Где је онда уметник, где је Иван
Галеб, где је приповедач, или, на крају крајева, где је Владан Десница? Од
1957. године и овог Десничиног романа, смрт постаје саставни део сваке приче.
Смрт аутора, смрт ликова, смрт као лик, смрт приче, губљење тла,
обескорењеност, ништа за шта се може јасно ухватити и узвикнути – ја сам ТО,
као што то оно беше узвикнуо Ћамил. „Зато пред нама остаје питање: да ли ми
уопште поседујемо идентитет, да ли је могућа персонална (само)идентификација,
да ли је могуће да га произведемо, досегнемо и њиме овладамо, а да не будемо
произведени, да ли у прерасподели друштвених дискурзивних пракси наше 'ја'
уопште може да претендује да буде протумачено, и коју то маску морамо навући на
лице да би она постала знак наше трајне другости, наше слободе или само знак
наше крајње утамничености?“[7]
Звучи застрашујуће,
али горко и истинито. Ко је, на крају крајева, Иван Галеб? Као птица која кружи
над пучином сакупљајући отпатке из мора не би ли имала снаге за даљим кружењем
изнад можда неког другог мора, али изнад исте пучине. А ту је и делта могућности. Без идентитета који се
одбацује (јер је тежак?), ниједан рукавац није наш. Кренути свим путевима
истовремено, а никада не стићи у своје Астапово. Без идентитета који нам
одузимају (јер је манипулација лакша), куда отићи по своју смрт? Резбарење,
приповедање, или сам живот, све мора имати свој завршетак. Нажалост, завршетак
није исто што и циљ. Да ли би Кир Ангелос био једнако велики уметник да није
успео да заврши своје уметничко дело, и да ли је Иван Галеб уметник иако свира
по забаченим кабареима у којима среће своје пропале пријатеље глумце? Да, они
јесу уметници. Оно фра Анђелово „далеко допро, много постигао“ и даље не објашњава циљ и не улива наду
да је то некакав велики живот, већи од оног који се завршава у прољеће. Далеко допрети може само да
значи, у случају Десничиног романа, допрети до некаквог рукавца, престати
плутати. Ако је свеједно да ли је то оженити се, пронаћи љубав, остварити се
као мајстор свог заната, као мајстор-уметник, ако је свеједно – онда то никада
није ни био циљ за једно јединствено ја. Иван Галеб је све то урадио. Да, драги
Иване, живот се на тако мало свео:
„Ведар сунчани дан,
и кора хљеба, и крпа неба са шаком звијезда над главом“[8]. И у тој реченици је присутна смрт као и у овој: „Мегалос
масторас Думетриус Кир Ангелос био је
мртав“ [9].
Оба уметника умиру
(иако до краја романа не умире дословно, смрт Десничиног јунака је свакако
извесна). Један сагори као ватра, а други полако нестаје. Ипак, Црни господин
је величанствен и ниједном уметнику неће одузети ту част суочавања са њим лицем
у лице. Делта могућности није била предвиђена за Галеба и Кир Ангелоса. Иако
Десница и Пекић постављају јасно питање идентитета уметника и идентитета уопште,
они су своје ликове представили тако – као уметнике, можда последње ј е д и
н к е т е в р с т е
, који су умрли онако како су
живели – стварајући уметност, живећи уметност, контемплацијом или акцијом,
суочивши се са последњом ставком своје уметности
живљења, а то је – уметност умирања.
Литература:
Бошковић, Драган,
Заблуде модернизма, Службени гласник,
Београд, 2010.
Дамјанов, Сава, Шта
то беше „ млада српска проза“?,
Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1990.
Десница, Владан, Прољећа Ивана Галеба, Завод за уџбенике
и наставна средства, Београд, 2005.
Пекић, Борислав, Нови Јерусалим, Соларис, Нови Сад, 2001.
Петровић, Растко,
http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/rpetrovic/poezija/rpetrovic-poezija4.html
[1] Пекић, Борислав, Нови Јерусалим, Соларис, Нови Сад, 2001, стр. 11.
[2] Дамјанов, Сава, Шта то беше „ млада српска проза“?, Књижевна заједница Новог Сада,
Нови Сад, 1990, стр. 43.
[3] Десница, Владан, Прољећа Ивана Галеба, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 2005, стр. 151.
[4] Исто, стр. 168
[5] Исто, стр. 223.
[7] Бошковић, Драган, Заблуде модернизма, Службени гласник, Београд, 2010, стр.34
[8] Десница, Владан, Прољећа Ивана Галеба, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 2005, стр.342.
