(Бошко
Токин, Велики планови, приредила
Ивана Миљак, Банатски културни центар, 2015)
Бошко Токин је једна од малених личности у контексту канонизоване историје књижевности,
али са књигом сабране прозе под називом Велики
планови почиње поновно откривање значаја његовог присуства на пољу
књижевности почетком XX века. Иако обимом невелика књига, њена појава представља прво издање
сабране прозе овог писца и њен значај се, поред ове чињенице, огледа и у самој
садржини, првенствено због тога што својом појавом истиче основну одлику личности
овог аутора. Она се огледа у његовој активној борби да авангарда као правац
добије своје место и да егзистира заједно са другим канонским епохама и
правцима, али на начин који је својствен само њој: кроз динамизам, негирање
традиције и преиспитивање и пародирање канонских књижевних форми.
У књизи сабране прозе Велики планови присутан
је изузетно широк спектар елемената и појава посредством којих се улази у
полемику са бројним другим епохама које једном речју можемо означити традицијом.
Изузетно је занимљива присутност хронолошког система који се огледа у самом
начину на који је ова књига конципирана, због тога што на тај начин може
поступно и најбоље да се прати и детектује појава и развијање одређених идеја,
што је за овог аутора веома битно. Стога, уколико ову књигу посматрамо као
хронолошко низање идеја и појава јавља се утисак једне целовитости и
свеобухватне заокружености. Просто речено, идеје које су се на самом почетку
појавиле, клице су које су времоном ојалаче и наставиле да се развијају у
складу са друштвеним појавама и променама. Са друге стране, у конципирању ове
књиге поред хронолошког система који се аутоматски доводи у везу са појмом
континуитета и развоја, јавља се и фрагментарност, појава изузетно значајна за
авангардну уметност на свим пољима. Овај концепт заснован је на комбинацији
континуитета и фрагментарности, а може се упоредити и са мозаиком који је
састављен од ситних фрагмената који се по унутрашњој логици слажу у целовито и
заокружено дело. Такође, све претходно речено може се довести и у тесну везу са
техником монтаже, која је посредством филмске уметности продрла у књижевност у
двадесетим и тридесетим годинама XX века. Читава књига представља чудесан склоп изузетно
различитих елемената који савршено функционишу заједно. Тај велики број
елемената огледа се на првом месту у присуству бројних различитих форми на
којима је аутор експериментисао. Тако се на првом месту у збирци налази прича
под називом Царство духова коју је
аутор жанровски одредио као ,,роман у писмима и у филмовимаˮ. Затим је присутан
жанр научно-фантастичне приче у диптиху Велики
планови – Обруч око Земље и Канонизација Земље. Прича под називом Сирена жанровски је окарактерисана као
,,кинематографска трагикомедијаˮ, а Аласка
је ,, дијалог, филм, песмаˮ. Из овога што је наведено да се наслутити да је
у потпуности промењен однос према жанру, то више није категорија које је
грађена по одређеним узусима, већ жанровска одредница постаје смерница која
читаоцу указује на начин на који је текст организован или на који оређено дело
треба да се чита, што се може довести у везу са постмодернистичким схватањем
појма жанра. У свим причама заступљена је фрагментарност и оне су замишљене као
филм, односно, ти фрагменти у причи се смењују као слике на платну, посредством
технике монтаже. Све ово указује и на динамизам који представља једну од
основних одлика авангардне уметности. Инспирацију за тематику Токин је црпео из
свакодневице и позоришног живота, с тим да је показао изузетно интересовање за
свакодневне тривијалне теме које само додатно појачавају ефекат хуморног и
гротескног. Ликови у овим причама су веома често уметници или псеудоуметници,
занесењаци без конкретног утемељења у стварности, они који лелујају без неког
правца и циља, или је тај циљ, уколико га поседују, у потпуности обесмишљен.
Тако се често читалац сусреће са глумцима, режисерима, изумитељима,
књижевницима, музичарима, којима је обесмишљен смисао живота. Битно је истаћи
да у причама Бошка Токина нема психологизације и детаљне профилизације ликова,
па се занимање лика у овом случају може тумачити у својству карактеризације.
Рецимо, уколико је неко уметник − постоје особине које су утемељене у сваком
уметнику, тј. оно што тог човека детерминише у односу на друге који то нису.
Али, код Токина је изузетно занимљиво то што је систем књивжевних вредности на
који смо навикли, у који између осталог спада и карактеризација лика, бива
изневерен, што је у складу са авангардном поетиком. Тако настају чудни склопови
личности у којима су спојени неспојиви елементи, што даље производи ефекат
парадоксалног и гротескног. Такође, једна од опсесивних тема овог аутора, као и
бројних његових савременика, јесте сукоб између старих и нових, који се
препознаје на више различитих места, што је условило и образлагање ставова
нових, па није ретка појава да су приче у овој књизи изузетно вредне и важне
зато што се у њима налази читав каталог одлика авангардне поетике и њихово
тумачење. У складу са тим, намеће се закључак да се вредност ових прича заснива
и на манифестном карактеру.
Прича под називом Велики планови, која
се састоји из два фрагмента, захваљујући истоветном називу књиге већ се на први
поглед издваја и захтева подробније проучавање. У овој причи присутна је једна
парадоксална ситуација која се огледа у намери два занесењака да патентирају
своје изуме и тако заувек промене човечанство, док је реалност потпуно
другачија, и њихови изуми у таквом контексту постају сасвим ништавни. Ова прича
представља један микрокосмос чији се механизам функционисања може пресликати на
сам положај и тумачење авангарде. Бошко Токин је имао замисао да својим делом
афирмише авангарду и постави је раме уз раме са другим епохама и правцима али,
с обзиром на чињеницу да је авангарда продукт бунта, неслагања, тежње и потраге
за новинама, парадоксално је то што ће она својом афирмацијом престати да буде
нешто одликовано бунтом. То је проблем свих Токинових савременика, али он са
ове временске перспективе може бити решив зато што се авангарда сада схвата у
складу са својим особинама, без потребе за насилном канонизацијом. Напросто,
авангарди и авангардним уметницима, било онима који су сматрани великим, тачније
признатим од стране својих савременика, или пак оним малим који су били на
друштвеној маргини, треба приступати пажљиво и са настојањем да се њихово
деловање инкорпорира у велики мозаик под називом српска авангарда, како
бисмо добили преглед појава и деловања у њиховом тоталитету.
РЕЗ, Број 4, 2016.