РЕЗ: Миљан Живаљевић: „Blackstar”: Постмодернистичка чорба Дејвида Боувија

Сваки мушкарац и свака жена је звезда

Алистер Кроули, „Liber AL vel Legis“

1904. година. Краљева одаја Кеопсове пирамиде. Liber AL vel Legis. Надахнуто стварање и транс. Почетак Еона Хоруса.

8. Јануар 2015. године. Дејвид Боуви објављује своју лабудову песму – албум Blackstar, којим завршава своју каријеру. Два дана касније умире. Надахнуто стварање и комуникација са оностраним или пак одличан маркетиншки потез?

Писање интерпретације дела врло лако може да постане пут који води директно у Црвено море, само без Мојсија да га разгрне. Ваш аутор ће у овом тексту пробати да се позабави философијом која се крије иза албума Blackstar, тачније иза две одређене песме које носе целу идеју албума. Ради се о песмама Blackstar[1] и Lazarus[2], које ће овде бити разматране заједно са њиховим спотовима.

Кад се нађемо пред оваквим делом, интернет претрага је прво што нам пада на памет. Нажалост (или на срећу), интернет нуди прегршт интерпретација које су исто што и овај текст – само мишљење појединца. Боуви нам није дао конкретне смернице за разрешавање ове енигме. Ипак, постоји једна изјава коју ћемо искористити као одскочну даску. У интервјуу за Rolingstone, Боувијев саксофониста, Дони Мекеслин (Donny МcCаslin), каже за песму:

He told me it was about ISIS.[3]

У даљем тексту, пробаћемо да пратимо ову изјаву како бисмо видели колико је то Боуви био инспирисан Исламском Државом. Да би се то извело, потребно је копати по несвесном, потребно је извлачити демоне на сцену и испитивати их, потребно је потписати пакт са њима и онда их насамарити ... Или ништа од тога.

From Kether to Malkuth

Кренимо право у месо: Дејвид Боуви се напајао езотеријом. То је чињеница коју нико не може да оповргне, али ви сте је вероватно и знали. Но, шта радити са том изјавом? Боувијево интересовање за езотерију нас враћа на почетак двадесетог века и на рад Алистера Кроулија. Телемска опатија из Раблеовог ремек-дела „Гаргантуа и Пантагруел“ постаје реалност под руководством “најозлоглашенијег” човека на свету – Алистерa Кроулија. Читаво Кроулијево учење базира се на две једноставне максиме:

Чини што ти је Воља нека буде сав закон.

Љубав је закон, љубав под Вољом.

На први поглед горња реченица звучи као инвокација хаоса и анархије (отуд и Кроулијев надимак). Одмах се сетимо Ивана Карамазова који тврди да је све дозвољено у одсуству Бога; али је ипак дубље од тога. Кроулијев телемитски систем посматра Вољу као индивидуалну суштину човека, те он не може бити потпуно срећан и продуктиван по себе и околину уколико не сазна шта је његова права Воља. Ерго, чињење по Вољи је најбоље могуће чињење пошто човек испуњава своју земаљску улогу. Питате се, где ту упада Боуви? Дејвид Боуви је, као велики познавалац езотерије, био инспирисан радом Алистера Кроулија (уз Џими Пејџа, Кенет Енгера и Дејвид Тибета). Први корак ка размршењу мистерије Blackstar-а је свакако поглед на његову окултну позадину.

Боувијево интересовање за ову мистичну дисциплину можемо најбоље видети ако посматрамо његова конкретна дела. Први случај је буклет албума Station to Station из 1976. На фотографији видимо младог Боувија који на поду исцртава Дрво Живота, што је кључни кабалистички и магичарски симбол. У истоименој песми, стихови сведоче сами:

Here are we, one magical moment from Kether to Malkuth

Кетер и Малкут представљају прву и последњу сефиру на Дрвету Живота. Кетер је Круна, најскривеније од скривеног, нешто што људски ум не може да појми али ипак трага за тим. Малкут представља задњу, девету сефиру и обележава људски, физички свет. Пут од Кетера до Малкута је пут којим се креће божанска или космичка промисао пре него се отелотвори у физичком свету. Знајући ово, не можемо да избегнемо чувену магичарску максиму и, како Елфијас Леви тврди, једину магичарску догму:

Kako gore, tako i dole[4]

Ову идеју коју налазимо у Смарагдним таблицама Тота Атлантиђанина, а које се приписују Хермесу Трисмегистосу, описују принцип и суштину магије – човек својим умом, мислима, и трудом може да мења свет око себе. Савршена романтичарска мисао са које се Боуви напајао. Но, времена је мало а материјала много, тако да – вратимо се на конкретна дела.

Тешко је говорити о најбољем албуму, а још теже издвојити један и прогласити га за то, али сигурно један од најистакнутијих Боувијевих пројеката јесте The Rise and Fall of Ziggy Stardust and Spiders From Mars. Песме попут Five Years, Ziggy Stardust или Starman су хитови који ће се још дуго вртети по светским радио-станицама. О чему је овдереч? Албум нам представља још један Боувијев алтер-его (на Statioin to Station смо имали Белог Војводу) – Зиги Стардаста (Ziggy Stardust), рок звезду која постаје месијанска фигура да би на крају албума доживела дионизијску смрт. Цео концепт је већ стара прича, можемо чак рећи и фаустовска. Зиги доживљава вртоглав успон. Он живи пуним плућима и комуницира са оностраним. Онострано је у овом случају ванземаљска цивилизација, али суштина остаје иста. У већ поменутој песми Starman добијамо информације о тим бићима са којима Зиги комуницира. Рефрен нам каже:

There's a starman waiting in the sky
He'd like to come and meet us
But he thinks he'd blow our minds
There's a starman waiting in the sky
He's told us not to blow it
'Cause he knows it's all worthwhile
He told me
Let the children lose it
Let the children use it
Let all the children boogie

Зиги у овом случају има пророчку улогу пошто преноси човечанству упутства са оног света. Starman, ванземаљско створење, не може да ступи у директан контакт са људском расом пошто мисли да људска раса није спремна за то. Човек не може да чује глас бога нити да га спозна чулима и разумом (термин Бог посматрамо у најширем могућем смислу). Пророци су, дакле, медијуми који преносе божанске речи човечанству. У песми имамо и мотив плеса који је битан за телемитску Боувијеву позадину као и за анализу Blackstar-а, те ћемо му се касније вратити.

Свакако, најконкретнија веза између Телеме и Дејвида Боувија налази се у песми Quicksand са албума Hunky Dory из 1971:

I'm closer to the Golden Dawn[5]
Immersed in Crowley's uniform

У читавој песми се, поред Кроулија, Боуви позива и на друге личности попут Химлера, Грете Гарбо и Черчила, правећи тако једну укусну постмодернистичку чорбу. У следећој строфи чујемо:

I'm not a prophet or a stone-age man
Just a mortal with the potential of a superman

Несумњиво, ово је веза са Ничеовом философијом Надчовека. Из „Тако је говорио Заратустра“ можемо да прочитамо управо Кроулијеву идеју да је свако људско биће звезда, односно, да у себи носи потенцијал да постане Надчовек и тако превазиђе овај свет. Опште је познато да је Ниче утицао на Кроулијеве идеје. Боуви даље пева:

If I don't explain what you ought to know
You can tell me all about it on the next Bardo

Кључни термин овде јесте Бардо. Шта је Бардо? Ова реч долази из тибетанске традиције и налазимо је у Тибетанској књизи мртвих (која се у оригиналу и зове Bardo Thodol) где подразумева транзиционо стање између два живота. Стога могуће тумачење читаве песме јесте у кључу трагања, трагања за знањем, трагања за скривеним (окултним). Сличну потрагу имамо и у Station to Station. Рембо је рекао: „Ја, то је неко други“, и Боуви преузима ту идеју за свој колаж. Он узима од Кроулија, Химлера, распет је, пита се, али закључак остаје исти:

Don't believe in yourself, don't deceive with belief
Knowledge comes with death's release

Дакле, видели смо кроз овај скромни приказ да је утицај езотерије на Боувијево стваралаштво велик. Наравно, постоје још бројне песме, још бројни детаљи које нисмо успели да покријемо јер време је новац, али успели смо ипак да се уверимо како на различитим албумима Боуви обрађује сличне теме и мотиве.

In the Villa of Ormen

This melancholic state is so powerful
that, according to scientists and doctors,
it can attract demons to the body,
even to such an extent
that one can get into mental confusion or get visions.

Хајнрих Корнелијус Агрипа

Пошто смо претресли Боувијеве раније радове и стекли утисак о његовом интересовању за окултно, ред је да пређемо на ствар и видимо како је то Исламска Држава инпсирисала овог ствараоца.

Песма Blackstar, како текстуално,тако и визуелно, одише архетипском симболиком. Све што видимо ту, преузето је из различитих традиција и онда склепано изнова у један нови хармонични хаос. Дејвид Боуви је био поборник такозване Cut-up технике који је популаризовао Вилијем Бероуз. Ипак, тај постмодернистички поступак не односи се само на писање стихова већ на целокупно Боувијево стваралаштво. Његова промена идентитета, његов музички развој, различите приче у које упада и различите философије којима се бави говоре нам да је модерни човек под константним утицајем различитих садржаја и да он, као мислеће и емотивно биће, те садржаје прима, вари, и бљује назад као нешто потпуно ново.

Већ сам музички аранжман песме нам говори да ту нешто није како треба и како смо навикли да буде. Неконвенцијонални ритам песме који флертује са џезом и drum’n’bass-ом прати једноставна оријентална и упечатљива мелодија. Боувијево певање је право изненађење пошто не личи ни на шта што је радио до сад. Више је појање но певање. Све то чини једну веома интересантну композицију која сигурно привлачи пажњу иако је далеко од класичног поп хита.

Наравно, као и свако дело, песми и споту Blackstar можемо прићи са различитих страна. Можда најпопуларнија интерпретација јесте везана за предвиђање смрти и помирење са њом. Мотив мртвог астронаута је сасвим логичан, пошто са Боувијем умире и његов најзначајнији лик – Мајоr Том. Тома смо срели још у песмама Space Oddity, Ashes to Ashes и Hello Spaceboy и он представља један део Боувијеве личности (напокон, као Војвода и Зиги). Том је астронаут који се губи у бесконачности космоса. Овде је опет актуелан мотив мешања светова само што, док Зиги комуницира са ванземаљцима или оностраним бићима, Том се усуђује да начини тај судбоносни корак to the other side.

У Blackstar-у, Мајоr Том је умро. Његова лобања је опточена златом и драгуљима и постаје сакрални предмет култа који се састоји само од жена. На челу тог култа се налази мистична фигура жене са репом која и налази Томово тело и узима лобању. Ово, наравно, можемо да тумачимо као обожавање које је Боуви уживао за живота и које ће се наставити после смрти. Сличан начин обожавања сакралних предмета је познат још од раније[6]. Но, можда је читава мистификација овог дела ипак само начин да се тај култ Боувија продужи. Хај'мо дубље у зечију рупу.

Почетни стихови нам говоре:

In the villa of Ormen
Stands a solitary candle
In the center of it all
Your eyes

Као што смо поменули, термин Villa of Ormen не постоји ван ове песме. Штавише, дуго су људи лупали главе око тога шта Ormen уопште значи да би дошли до тога да је то реч из норвешког језика и да означава – змију. Како бисмо лакше причали о овим стиховима, најбоље је да наведемо све значајне симболе као и њихово (потенцијално) значење:

Змија – Кундалини

Свећа – Унутрашње светло (замена за право светло Сунца)

Очи - ...

У свету езотерије, змија је симбол за Кундалини енергију која се налази у људској кичми. Буђењем ове енергије путем медитације и других техника, појединац може достићи просветљење и коначно ослобођење од Самсаре и закона овог света. Очи су референца на Треће око, односно Ајна чакру. Ова чакра је повезана са интуицијом. Кундалини змија полази из доњег дела леђа, пење се до чела и омогућује поглед у онострано.

Паралелно са култом и девојком која узима лобању, видимо и самог Боувија како пева/проповеда на неком тавану, праћен махнитим плесом троје младих. Боуви носи повез на коме се налазе дугмад уместо очију и као такав, појавиће се и у споту за песму Lazarus. Очи јесу кључни мотив како за Боувија тако и за езотеричну традицију. Прекидом очињег вида јачају се друга чула, то је научно потврђено. Могуће да је ово још једна пророчка одлика те у неку руку и наставак приче о Зигију. Такође ову дугмад можемо видети као дукате који плаћају превоз преко реке Стикс. Свакако, идеја уметника као пророка који прима поруке оностраног и дарује их људима датира далеко пре Боувија.

Трећи део песме доноси преокрет. Ритам прелази у класичне 4/4 док музика постаје ведрија. Одједном, Боуви нема повез преко очију. Он стоји у пољу озарен Сунцем и маше књигом на којој је црна звезда. Религијска конотација је очигледна, али такође и бинарност између ове слике и претходне. Прва је обележена дионизијским трансом док се друга утапа у аполонијској хармонији. У првој слици, издваја се мотив плеса. Три фигуре које стоје уз Боувија плешу на тавану. Жене које обожавају лобању такође плешу. Сви актери су у некаквом трансу што само потврђује дионизијску природу ове слике. То нас враћа на поруку коју ванземаљци (или ко већ) шаљу Зигију:

Let the children lose it
Let the children use it
Let all the children boogie

Боуви пева:

Something happened on the day he died
Spirit rose a metre and stepped aside
Somebody else took his place and bravely cried

Овим стиховима почиње смиренији део песме. Могли бисмо закључити да је овде реч о реинкарнацији, али ипак то преузимање туђег места постаје проблем. Напуштање тела је познато у многим традицијама, али је такође познато и уступање свог тела другим силама. То се зове поседнутост и само је питање какве су природе те силе којима се место уступа. Но, ова прича се ипак надовезује на идеју да је уметник медијум који преноси поруке непознатих сила. Те силе дозвољавају појединцу да ствара и да тиме буде налик богу. То је наставак и Зигијеве приче. Занимљив је стих који долази нешто касније:

I am the Great I am

Никако не можемо заобићи библијску референцу на речи које је Јахве рекао Мојсију:

Ја сам Онај што јесте

Зашто Боуви пореди себе са божанством? Наравно, могуће је да је то игра ега и славе, али ако посматрамо у кључу целе песме, ова површност остаје иза нас. Поново се враћамо на цитат са почетка текста. У многим традиционалним културама (укључујући и словенску), звезде су посматране као душе умрлих које су прешле у неку другу сферу постојања. Кроули се креће у том правцу а за њим и Боуви. Употреба библијског цитата поткрепљује идеју обожења или деификације обичног човека. Хришћанство се експлицитно изјашњава по овом питању – човек је човек и никако не може бити више од тога. Енохова прича не говори у корист ове тврдње али зато и није уврштена у библијски канон. Боуви се противи овој мисли и наставља у слободнијем правцу где остаје Just a mortal with a potential of a superman.

Овај део спота где Боуви држи књигу као да је чланска карта СКЈ-а нам доноси мир и склад. Ипак, она се завршава сабласном сценом трију распетих страшила. Они се гибају, вриште, и сваки од њих носи исти повез као и Боуви. Референца на хришћанство је јасна. Но, како тумачити овај проблематични мотив? Зашто учинити хришћански мотив толико страшним? Како смо дошли до тих слепих страшила? У хришћанству не постоји дуалност каква постоји у неким другим религијским системима. Кроулијева Телема има за идеју да помири супротности и да свет и живот стави у баланс. Кроз спајање бинарности долази се до савршенства. Лоше је убити, али ако одређена особа улети у вашу спаваћу собу витлајући моторном тестером и певајући бугарске турбо фолк хитове, сигурно не бисте размишљали о моралу. Као за Ничеа, и за Кроулиjа су добро и зло флуидни елементи. Са друге стране, хришћанство ће увек одбацити гнев, мрак, страст, и све друге ствари које могу да потресу човека (или поредак). Ограничавајући се само на једно, хришћанство одлази у екстрем, потпуно негирајући људску анималну страну. Средство којим се ово постиже је, ни мање ни више него страх, страх од загробних патњи.На крају крајева, зар није сам Мефисто рекао: „Део сам оне силе која вечито стреми злу, а вечито твори добро“?

На крају крајева, ако већ говоримо о овоме, никако не треба заобићи само име песме и албума. Термин Црне Звезде или Црног Сунца (Sol Niger) је веома битан у алхемији и у процесу стварања Камена мудрости. Sol Niger је симбол који представља први од четири процеса трансмутације (нигредо) при коме се врши декомпозиција и сви састојци се стапају у једно. Стварање Камена мудрости је својеврсна трансцеденција где од обичног смртника постаје Надчовек (употребимо тај Ничеов термин). Овај процес је немогућ без учешћа мрака. Човек мора да спозна своју мрачну страну, своју Сенку коју је потребно прихватити и тиме победити. Наново долазимо до идеје да се стапањем супротности достиже мир. Још један симбол овог процеса јесте глава вране, што нам још више разјашњава три страшила хришћанства – Боуви их изгледа доживљава као препреку на алхемијском путу самоспознаје.

Прва степеница на путу самоспознаје је рушење илузија и старих убеђења која нам сметају али за које смо се везали. Ово је веома болан процес при коме адепт преживљава своје страхове и мора са њима да се избори како би окончао процес. Пандан овом процесу је такозвана Црна ноћ душе која означава невероватну спиритуалну кризу на путу ка трансцеденцији. Та криза се управо дешава кад појединац мора да се одрекне свега познатог зарад универзалног знања. То је криза где се Боуви пита да ли је ишта што је радио вредно и да ли уопште постоји то дугоочекивано ослобођење. Прихватањем ове црне ноћи, он налази светлост која води даље. Где даље? To je добро питање …

Free like that bluebird

Друга песма која се на експлицитнији начин позабавила смртношћу и пролазношћу је Lazarus. Њој недостаје сликовитост какву Blackstar нуди, али је свакако и даље битна за разумевање Боувијеве визије.

У споту се мотиви понављају. Слепи пророк кога Боуви игра је ту, овог пута везан за болнички кревет из ког безуспешно покушава да устане. Из ормана јавља се још један Боуви, овог пута обучен у исти костим какав смо видели на омоту за албум Station to Station. Док први Боуви покушава да се ослободи болничких стега, други Боуви игра, пише, и најзад се повлачи у орман. Врло једноставних пар сцена које су могле бити снимљене за једно поподне. Хајде да видимо шта би оне могле да значе.

Боуви почиње песму стиховима:

Look up here, I’m in heaven
I’ve got scars that can’t be seen

Очигледно је да је пророк на самрти или да је чак и умро. Из ормана излази унезверена жена која се потом крије испод кревет, покушавајући да шчепа Боувија. Ови призори нас враћају у детињство и подсећају на тада актуелне страхове. Сви смо ми мислили да у орману или испод кревета вреба неко страшно биће. Светска митологија је пуна оваквих створења и свакако прво које нам пада на памет јесте Бабарога. Бабарога у овом случају представља људске страхове који су често ирационални. Они спутавају човека да испуни своје жеље, а често и своју истинску Вољу. Испод Боувијевог кревета видећемо и ципелу што нас враћа на стихове из Blackstar-а који гласе:

I can’t answer why
Just go with me
I’m-a take you home
Take your passport and shoes

Одузимањем пасоша и ципела, човеку се одузима и могућност кретања. Страх дакле, држи све у својим рукама. Могућност комуникације је такође прекинута те стихови говоре:

Dropped my cellphone down below

Овде је још један детаљ битан, а то је кадар где је Боувијев кревет окренут наглавачке. Као што знамо, у многим светским традицијама оностраност није ништа друго до само наличје овог света. Но, Боуви није на оном свету, он је између. Bardo Thodol говори о прелазима из живота у живот али такође и о ономе што се дешава између. Човекова душа пролази разне тестове где се сукобљава са својим страховима. Ти страхови морају бити превазиђени како би се спречила нова реинкарнација и разбила Самсара.

Са друге стране, разиграна фигура Боувија који носи одело из младости нам доноси нову слику. Некако је немогуће заобићи везу са албумом Station to Station где уметник исцртава Дрво Живота носећи исти костим. У истоименој песми имамо стихове који обухватају кретање од Кетера до Малкута али овде то кретање иде супротном путањом. Пут трансцеденције је од Малкута ка Кетеру, то је оно што разиграни Боуви поручује. Лобања Мајоr Тома која се налази на његовом столу само потврђује чињеницу да је разиграни уметник победио смрт. Махнито писање и играње су такође магијски чинови стварања, јер уметник јесте мали бог који ствара своје светове. На крају спота, Боуви завршава песму стиховима:

This way or no way
You know, I’ll be free
Just like that bluebird
Now, ain’t that just like me?

Песма о ослобођењу се завршава овом храбром изјавом. Изгледа да се Боуви потајно слаже са Буковским који каже:

There’s a bluebird in my heart that
wants to get out ...

Islamic State of Iraq and the Levant

Видели смо дакле како се развија Боувија езотерична прича и како се завршава. Али, једно питање остаје неразрешено, питање везано за тврдњу са почетка текста: какве везе има Боувијево ремек-дело са Исламском Државом? Одговор је врло једноставан – никакве. Појава Исламске Државе је, сем страха и насиља донела и лингвистичку забуну. Често заборављамо да ISIS, како гласи скраћеница, значи и многе друге ствари те је тако чувени амерички бенд ISIS имао проблема пре пар година пошто су их мешали са терористичком организацијом. У случају Blackstar-а, изјаву да је песма о ISIS-у треба окренути на трећу страну. Isis је Изида, египатска богиња која представља женски део светог тројства. Прича о Blackstar-у је прича о њој.

Изида, богиња мајка, заштитница уметника и магичара, доживела је да њеног мужа и брата, Озириса, убије Сет. Сет је свог брата намамио у ковчег, затворио га и пустио низ Нил. Нешто касније, Изида налази његово тело. Уз помоћ магије успева да га оживи како би са њим зачела дете. То дете биће Хорус. Након тога, Сет распарчава Озирисово тело те Изида мора да прикупља комаде да би их прописно сахранила. Тада настаје Озирис као зеленопути бог подземног света. Додаћемо и да се за Изиду везивала звезда Сиријус, што даје још једну димензију наслову.

Blackstar је, дакле, песма посвећена Изиди. Жена која налази тело Мајоr Тома и оснива његов култ може се тумачити као антропоморфизација ове богиње. Постоје случајеви где Изида и јесте приказивана са змијским репом што је опет везује за Кундалини енергију (иако су то две различите традиције). Она је мајка и даривалац живота која узима главу Мајоr Тома баш као што је скупљала делове Озирисовог тела. Кроз уништење физичког тела долази се до нечег вишег, баш као што је Боуви и рекао –Knowledge comes with death’s release.

Да ли то значи да је Мајоr Том Озирис? У неку руку – да.

Као што смо рекли на почетку текста, посматраћемо Blackstar и Lazarus као два дела исте целине. Познато нам је из Новог Завета, Исус је дигао Лазара из мртвих. Лазар тако, у милости бога, постаје симбол победе живота над смрти. Он дели улогу са Озирисом. Свакако, у случају Lazarus-а не можемо рећи да је божанство антропоморфизовано пошто аргумената за то нема, али читава песма се креће у том кључу. Већ смо објаснили како је пут од Малкута до Кетера победа над смрти и како Томова лобања потврђује то. То је староегипатска прича испричана поново само са обогаћеном симболиком. Тиме Lazarus постаје ода Озирису који покорава смрт и постаје њен господар.

Изида, Озирис и Хорус представљају свету породицу у египатској старој религији баш као Свето Тројство у хришћанству. Да ли то Боуви није стигао да испева песму Хорусу? Не баш. Хорус је итекако обухваћен овим албумом као и ранијим Боувијевим стваралаштвом. Хорус, бог неба, заузима значајно место у египатској митологији пошто је поразио Сета и тиме био изабран за врховног владара. У борби са Сетом, Хорус губи лево око које у египатској традицији постаје општеприхваћен симбол здравља, заштите и среће. Отуд се слепи Боувијев пророк може поистоветити са ослепелим Хорусом, а симболика ока овде нам постаје још јаснија.

У телемитском систему Алистера Кроулија Хорус такође заузима значајно место. Телемити посматрају време подељено на Еоне. Прво се памти Еон Изиде где матријархат бива истакнут као врховни принцип. Затим долази Еон Озириса који је обележан мушким принципом и смрћу бога (Озирис, Дионис, Исус ...). Почетком двадесетог века, улази се у Еон Хоруса. Овај Еон је Еон детета. Како дете још није научено друштвеним нормама и поделама те ради само по својој вољи (или Вољи), Еон Хоруса доноси управо то – брисање граница, стапање супротности, тријумф интуиције, љубави и спиритуалности. Претходна прича о постмодерни се такође може уклопити овде. Преплетањем разних утицаја, постмодернистичко дело руши како просторне тако и временске границе, претварајући уметност у дечију игру која је налик склапању коцака разних боја. Сам Алистер Кроули се сигурно при стварању свог система ослањао на причу коју су пре њега почели аутори попут Ничеа и Рембоа. Код обојице можемо да приметимо специфичну верзију Еона Хоруса где некакав нови човек брише границе и успоставља мир. То не значи да је Кроули плагијатор већ само настављач ове врло важне приче.

Ваш аутор лично не верује да је Боуви остао недоречен. Да, он јесте планирао још један албум[7] који би био печат његовом стваралаштву али, звезде врло често наместе ситуацију другачију но што ми желимо. Можемо ли ипак тврдити да је све што је овде речено истина? Наравно да не можемо јер ипак:

Nothing is real and everything is permited

како нам кроз речи Вилијема Бероуза поручује Хасан Сабах. Једино што можемо да тврдимо јесте чињеница да је Дејвид Боуви био обичан човек од крви и меса који се, упркос читавој слави и даље рвао са питањима смисла и вечности. Он би свакако желео да ова дела остану споменици тим питањима и да их свако тумачи сходно својој Вољи.

[1] https://www.youtube.com/watch?v=kszLwBaC4Sw

[2] https://www.youtube.com/watch?v=y-JqH1M4Ya8

[3]http://www.rollingstone.com/music/features/the-inside-story-of-david-bowies-stunning-new-album-blackstar-20151123

[4]That which is above is the same as that which is below.

[5]Златна Зора је утицајно магичарско друштво из кога је и сам Кроули потекао.Чланови ове организације су били и други значајни људи тог времена и свакако је Вилијем Батлер Јејтс прво име које нам пада на памет.

[6] http://www.dailymail.co.uk/news/article-2413688/Incredible-skeletal-remains-Catholic-saints-dripping-gems-jewellery-dug-Indiana-Bones-explorer.html

[7]http://www.rollingstone.com/music/news/david-bowie-planned-post-blackstar-album-thought-he-had-few-more-months-20160113

РЕЗ, Број 4, 2016.