1.0. Тамнице
Судбина руског песника јеврејског порекла, Јосифа
Бродског, представља еклатантан пример како идеолошки пројектовано друштво
утиче и меша се са једним књижевним проседеом. Бродски се пројавио као песник
културе, poeta doctus, који је препознат као најважнија карика у кругу
младих песника које је око себе окупила руска песникиња Ана Ахматова, и као
такав, од књижевних цензора, у младићству стигматизиран као „анахрон“, „апстрактан“
и „неподобан за младу публику“. (Бродски 1971:7)
Рођен у освит Другог светског рата, у Лењинграду,
данашњем Санкт-Петербургу, којег је он целог свог скудоумног живота звао
Питером, пред собом је од најранијих дана сведочио часу историје, јер се
недалеко од Дома Мурузи у којем је становао са породицом и у којем су на
почетку XX века
стварали Мерешковски, Блок и Зинаида Хипијус, налазио Литејни проспект, једна
од жила куцавица града, у близини Летњег парка, Ермитажа и
Марсовог поља. У Дому Мурузи на иницијативу Николаја Гумиљова 1920. године је
отворени Песнички дом. Бродски се рано пројавио као песник, припадао је
„Волшебном хору“ у којем су сем Бродског још били Рејн, Најман и Бобишев.
Називали су их још и „Ахматовини сирочићи“, а подсећали суна Пушкинову
„Плејаду“. Након извесног времена кругу су, захваљујући Бродском,
постали блиски и Шмаков, Гордин, Јефимов, Петров, Беломлински и Довлатов, који
ће се са Бродским дружити и доцније у егзилу. (в. Николић 1990:11)
Кључна
ствар која се догодила Бродском и која му је теже пала и од бомби којима је
Лењинград био засут у рату, догодила се шездесетих година, и имала политичку
позадину. Могла би се назвати књижевном перестројком, јер је издвојила и
означила Бродског као „дангубу“ и „паразита“, као и то да су му песме „антисовјетске“
и „порнографске“. У пољуљаном озрачју Хрушчовљеве ере, лењинградски књижевни
цензори, Лернер, Јонин и Медведев у тексту „Трут из књижевних кулоара“, који је
објављен у Лењинградском вечерњаку,
29. новембра 1963. године жестоко нападају Бродског, занемарујући притом
чињеницу да је тај исти Бродски, у годинама које су претходиле путовао на вишемесечне
геолошке експедиције у сибирске тајге, јакутске тундре и казахстанске степе и
да се бавио друштвено-корисним радом. (Бродски 1990: 15) Будући да је важио за
најбољег младог песника, у Лењинградској „Габријели“, како су у то време звали
КГБ, означен је као жртвено јагње и судском пресудом која је последовала овој
књижевној срамоти прогнан на север у Архангелску област, у село Норинск, у
Коношкој регији, у којем данас егзистира Бродскијев музеј, а који су Петербуршки
трговци платили четири милиона рубаља. Његовом прогону су се успротивили Шостакович,
Јевтушенко, Ахматова, Жан-Пол Сартр и многи други. Многи би се тада мењали са
Бродским, јер је репресија била јака у градовима, али је то Бродском тешко
пало.
На намештеном суђењу са два рочишта од 18. фебруара и
13. марта 1964. године Бродски се сократовски бранио. Оригинали на руском
језику су доступни на интернету под називом „А вы учились этому?” Стенограмма
суда над Иосифом Бродским[1].
Стенограм са првог суђења Бродском је и предмет представе једне мале Петербуршке позоришне трупе под називом
„Суђење паразиту Бродском“, која је приказана у Музеју Достојевског 5. и 6.
јануара 2015. године и приказује како се то један будући нобеловац слао на
преваспитавање.[2]
Стенограм са првог суђења Бродском
Седница суда Ђержинског подручја
града Лењинграда
Улица Устаничка 36, Судиница —
Савељева, 18. 2. 1964. год.
Први суд над Јосифом Бродским.
Судиница: Шта радите?
Бродски: Пишем стихове. Преводим.
Претпостављам...
Судиница: Нема „претпостављам“.
Стојте како доликује! Не прислањајте се на зидове! Гледајте у судију!
Одговорите суду како приличи! (Фриди Вигдоровој.) Сада престани да бележиш! А
онда — избацићу Вас из публике. (Бродском): Имате ли сталан посао?
Бродски: Ја сам мислио да је то
стални посао.
Судиница: Одговорите презицно!
Бродски: Ја сам писао песме.
Мислио сам да ће бити штампане. Претпостављам...
Судиница: Нас не интересује
"претпостављам". Одговорите, зашто нисте запослени?
Бродски: Радио сам. Ја сам писао
песме.
Судиница: То нас не интересује.
Нас интересује са којом институцијом сте били у вези.
Бродски: Имао сам уговор са
издавачком кућом.
Судиница: Имате уговор довољан да
Вас прехрани? Наведите: шта, од ког датума, на који износ?
Бродски: Тачно се не сећам. Сви
уговори су код мог адвоката.
Судиница: Ја вас питам.
Бродски: У Москви су изашле две
књиге са мојим преводима... (наводи које).
Судиница: Дужина Вашег радног
стажа?
Бродски: Око...
Судиница: Нас не интересује
"око"!
Бродски: Пет година.
Судиница: Где сте радили?
Бродски: У фабрици. На геолошким
експедицијама...
Судиница: Колико сте радили у
фабрици?
Бродски: Годину.
Судиница: Као?
Бродски: Машинској, као глодач.
Судиница: А уопште шта је Ваша
специјалност?
Бродски: Песник.
Песник-преводилац.
Судиница: А ко је то утврдио, да
ли сте песник? Ко Вас је класификовао као песника?
Бродски: Нико. (Без позива). А ко
ме класификовао у роду људском?
Судиница: А да ли сте студирали
ово?
Бродски: Шта?
Судиница: Да постанете песник?
Нисте покушали завршити школу за то, где се учи...
Бродски: Нисам мислио да се то
постиже образовањем.
Судиница: А шта је то?
Бродски: Ја мислим да је то...
(збуњен)... од Бога...
Судиница: Имате ли приговор на
суђење?
Бродски: Ја бих волео да знам за
шта су ме ухапсили.
Судиница: То је питање, а не
приговор.
Бродски: Онда имам питање, немам
приговор.
Судиница: Да ли имате питања око заштите?
Бранилац: Да. Грађанине Бродски, донели
сте неку зараду у породицу?
Бродски: Да.
Бранилац: Ваши родитељи такође
зарађују?
Бродски: Они су пензионери.
Бранилац: Ви живите као једна
породица?
Бродски: Да.
Бранилац: Дакле, Ваша средства су
депозит у породичном буџету?
Судиница: Не одговарајте, него
питајте. Можете му помоћи да одговори.
Бранилац: Ви сте регистровани на
психијатријском диспанзеру?
Бродски: Да.
Бранилац: Да ли сте стационарно
лечени?
Бродски: Да, од краја децембра `63.
године до 5. јануара ове године у болници у болници Кашенко.
Бранилац: Не мислите ли да Вас је
Ваша болест спречила да будете на једном месту?
Бродски: Може бити. Вероватно.
Међутим, не знам. Не, не знам.
Бранилац: Да ли сте превели песме
за збирку кубанских песника?
Бродски: Да.
Бранилац: Да ли сте превели шпански
Романсеро?
Бродски: Да.
Бранилац: Да ли сте повезани са
преводилачким одељењем Савеза писаца?
Бродски: Да.
Бранилац:
Молим суд да уврсти у судски спис
карактеристику бироа одељења преводилаца... Списак објављених песама... Копију
уговора... Телеграм: "Тражимо да се убрза потписивање уговора".
(Наводи.) И молим да се упути грађанин Бродски на медицинско вештачење ради закључка
о здравственом стању и да ли је спречен да то редовно ради. Поред тога, молим
да се одмах ослободи грађанин Бродски из притвора. Верујем да он није починио
никакве преступе и да је његов притвор — незаконит. Он има стално место боравка
и у било које време може да се појави на позив суда.
Суд је уклоњен на састанак. А затим се враћа, да судиница
прочита пресуду:
Усмерити Бродског на судско-психијатријску експертизу, пре
него што се постави питање болује ли Бродски од неких менталних болести и
спречава ли га та болест за рад у удаљеним подручјима на принудном раду. С
обзиром на то да се из историје болести види да се Бродски удаљио са хоспитализације,
предлажем одељењу станице милиције број 18 да га одавде упути на
судско-психијатријске експертизе.
Судиница: Да ли имате питања?
Бродски: Имам, молим вас за папир
и оловку да ми се дозволе у ћелији.
Судиница: То можете питати шефа полиције.
Бродски: Ја сам питао, он је
одбио. Ја питам за папир и оловку.
Судиница (попуштајући): Добро.
Бродски: Хвала.
Када
су сви изашли из суднице, у ходницима и на степеницама видео се велики број
људи, посебно младих.
Судиница: Колико је народа! Нисам
мислила да ће се окупити толико људи!
Из гомиле: Није сваки дан суђење
песнику!
Судиница: А ми и даље — песник
или није!
По
мишљењу браниоца Топорове 3. Н, судиница Савељева је требало да ослободи
Бродског из притвора, да други дан он сам оде у наведену психијатријску болницу
на испитивање, али га је судиница Савељева оставила у притвору, па је на
клинику био послат под пратњом.[3]
Пред
њега су стављени услови на које песник није пристао, а то је да похађа неку
школу или да прихвати неки посао и напусти писање. Такође су га приморавали да
посети здравствену установу и испита своје ментално здравље. Суђење је било
фарса и више је наликовало на сатиру него на право суђење. Открива се дискурс
моћника над песником који је свестан пролазности тренутка, у једној
кафкијанској атмосфери, где је Бродски на жртвенику идеологија које га
прецртавају из јавног живота. На сцени су нови-стари инквизитори. У књизи
разговора коју је са Бродским водио Соломон Волков, присећаће се како је у
ствари желео да побегне што даље на Камчатку, у већ познате крајеве са
геолошких експедиција, али су га послали на Бело море, на Север:
Волков:
Куда сте отпутовали?
Бродски:
Ту је испала мала грешка. Мислио сам да ћемо кренути на Камчатку. И томе сам се
страшно обрадовао, колико се сећам. А испало је нешто сасвим друго: Уместо на
Камчатку, отишли смо на Бело Море. (Волков 2014: 16)
Иманентно
и поетичко у случају Бродског није устукнуло пред политичким, јер је песник све
време свог првог изгона писао стихове и већ тада приграбио светску славу. Наиме,
песме су му изашле у емигрантским часописима (попут Граница и Ваздушног Алманаха),
иако држава није требала његово песниковање. Изречена казна од 5 година
прогонства на Северу, у међувремену је смањена на годину и по, те се Бродски
1965. године обрео поново у Лењинграду, међу пријатељима, али са болним
искуством. Излази му прва књига поезије „Песме и Поеме“ у Вашингтону, у Америци, у издању Међујезичког књижевног друштва. Бродски
је већ од првих својих дела сврстан у постмодерне песнике, у оном смислу како
Линда Хачион дефинише постмодернизам да „он не сугерише трагање за
трансценденталним ванвременским значењем, већ пре поновно вредновање прошлости
и дијалог са њом у светлу садашњости“. (Хачион
1996:43)
Ово је дакако применљиво на Бродскијеву поетику од раног доба песниковог писања.
Његови
песнички узори су енглески метафизички песници, које је спознао преко Елиота,
рана фаза његове поетике открива тај утицај, присуство објективног корелатива,
апстракција, деперсонализација и одсуство дескрипције су њене одлике. У
годинама након прогонства упознаје највећу љубав свог живота, сликарку Марину
Басманову, пише стихове који су прожети љубавним заносом а које ће доцније
објавити у „Новим Станцама у Августу“. Блиски су му у то време пољски и
литвански песници, понајвише Венцлова и Милош
и усрдно их преводи на руски језик. У годинама које следе, покушава у
„Совјетском писцу“ да објави књигу, али демонстративно повлачи рукопис, после
трогодишње апатије необјављивања, јер су књижевни рецензенти одобрили само
један део. Прати случај Чехословачке из тог времена, а није му дозвољено да
посети песнички фестивал у Лондону. Солжењицин 1970. године добија Нобелову
награду, а исте године му њујоршки издавач „Чехов“ објављује „Станицу у
пустињи“, показаће се касније, његову најпопуларнију књигу. Све утиче на то да
почне размишљати о бекству. Тих година, нерадо, раскида са Басмановом, када се
у растројству налази и на ивици
самоубиства. (в. Јовановић 1990:16-18)
2.0. Друго и коначно изгнање
Историји књижевности није страна појава бездомника,
какав је и сам Бродски постао, односно како му је у ондашњој Русији, ускраћено
право на певање и мишљење и објаву истог. Као да је семантика песниковог
презимена његовој животној судбини додала тај злуради призвук – уместо homoaviator постаје бродоломник, Јеврејин луталица. Томе су
претходиле последње репресалије од стране ОВИР-а[4], одузимање руског држављанства и муке са руским
пасошем који је Бродски претходно предао у милицију, као и догађај са
прокаженим Јевтушенком који га је у Москви наговарао да одустане од путовања.
И кад је преко Беча и Енглеске 1972. године стигао у
Америку, осетио је олакшање, накратко, јер се окреће професури на америчким
универзитетима. Све време свог потоњег, америчког живота, као и до тада,
објављује поезију на руском језику, код америчких и понеког европског издавача.
Идентитет је кључна Бродскијева именица, јер није напустио матерњи језик, иако
је био мало руско острво у непрегледном енглеском океану. У једном тренутку,
амерички песници су уплашени Бродскијевом позицијом у систему америчке
књижевности, јер га виде као њеног примарног ствараоца.
Најјасније ставове о идентитету према руској култури
и руском језику, којег се никад није одрекао, проналазимо у његовом писму
Леониду Брежњеву које има за наслов „Ја припадам Руском језику“, а које је
написано рано ујутру 4. јуна 1972. године на аеродрому Пулково, пре него што ће
поћи за Америку, и где на једном месту каже:
„Припадам руској књижевности, сматрам себе њеним
делом, неодвојивим, и никаква промена места на коначни исход утицати неће.
Језик – то је ствар много старија, и много важнија него што је и сама држава.
Ја припадам руском језику, а што се тиче државе, с моје тачке гледишта, мера патриотизма једног писца
управо је то како он пише на језику народа с којим живи, а не његове заклетве и
бусања на наступима“ . (Вигдорова 2015:106)
Сличне ставове носи и његова песма „Мој народ“ коју
је написао у изгнанству у селу Норинск, у којој Бродски пева о руском народу,
као једином његовом ослонцу. (Вигдорова 2015:103)
Повремено, како је репресија јењавала, почеле су да
му излазе књиге и у Санкт Петербургу. У егзилу стално борави у клубу „Руски
Самовар“, на Бродвеју, где са пријатељима, емигрантима ламентира о отаџбини.
Свој душевни мир налази у Венецији, која га подсећа на Питер. Своју песничку
сабраћу коју је оставио у Петербургу, налази у егзилантима, понајпре у Одну
којег назива својим песничким учитељем, а који је написао предговор за његову
другу књигу „Станица у пустињи“. У Нобеловој беседи, спомиње пет својих узора:
Мандељштама, Цветајеву, Ахматову, Одна и Фроста. И даље је у фокусу КГБ-а, који
не дозвољава песнику да присуствује сахрани родитеља.
3.0.
Закључак
Бродскијева идеолошка позиција представља културног
прегаоца који је постао апатрид само и искључиво захваљујући доминантном
тоталитаризму владајуће марксистичке касте, која је ту идеолошку парадигму
застрашивања, забране друштвеног ангажмана, и на крају прогона, потврдила
претходно у случају Јевгенија Замјатина, и његовог романа „Ми“. Али за разлику
од Замјатина који у једном делу критикује власт, Бродскијево дело на светској
књижевној сцени осликава јединствену казну за литерарно безочинство, чекајући
неку нову етику и историографију која ће песника ослободити терета под којим је
умро од срчаног удара 1996. године и сместити га тамо где припада, а где већ
обделава песников дух и његово бесмртно дело. Таквих примера има још у
социјално-репресивном систему, сетимо се „Прича са Колиме“ Варлама Шаламова,
Гулага и сибирских казни.
Иако одсутан из Петрограда, помно прати догађаје,
ослушкује зов отаџбине, пише есеје и аутобиографије где се рецентно појављује
његов непатворени и лирски дискурс завичаја, сећања на његову породицу описану
у књизи „Соба и по“ коју је екранизовао Андреј Хржановски у филму Полторы комнаты (Poltorykomnaty, ili sentimentalnoe puteshestvie narodinu)[5] 2008. године. Израња битинијски опис Петербурга:
„У то време град постаје волшебан, јер у два ујутру можете да читате
или да пишете без лампе, а зграде, од којих су побегле сенке, и њихови кровови,
оивичени златним рамовима, личе на крхки порцелан“ . (Бродски 2010:15)
Као да је живео по оној максими Чеслава Милоша „мора бити
богобојазан, волети своју земљу и матерњи језик, ослањати се само на своју савест,
избегавати савезе са злом и не прекидати с традицијом". (Баздуљ: 2015)[6] Бродски је био такав. У већ поменутој књизи
разговора Соломона Волкова наићи ћемо на реминисценције из поезије о Питеру и на стих у којем слави Бога иако га
је овај оставио без дома на земљи:
Волков:
Мислите на стих: „Хвала Богу што на земљи без отаџбине остах“?
Бродски:
Па, да… (Волков 2014:10)
У једном тренутку, с почетка деведесетих година
прошлог века, постојао је позив градоначелника Санкт Петербурга, Анатолија
Собчака који је намеравао да рехабилитује песника, тражећи га чак и на
америчком тлу. Бродски се снебивао и на крају послао поруку да тада томе није
било време. У Музеј Ане Ахматове, у посебан део који је намењен за Бродскијеву
заоставштину, 24. маја 2015. године, на песников рођендан, стиже бродом 700
килограма личних ствари, које је послала Бродскијева удовица Марија Соцани
Бродска, сакупљених брижљиво из последњег подстанарског стана Јосифа Бродског у
којем је живео од 1993. до 1996. године када је умро као амерички грађанин (од
1980. године) и као члан Америчке Академије Наука и Уметности, а ипак
унамуновски, у трагичном осећању живота. Сахрањен је у Венецији, на гробљу Сан
Микеле.
Литература:
Николић 1971: M. Nikolić, Predgovor, u: J. Brodski, Stanica u pustinji, Beograd: Nolit.
Јовановић 1990: Миливоје
Јовановић, Предговор, у: Ј. Бродски, Изабране песме, Београд: Српска Књижевна
Задруга.
Вигдорова 2015: F. Vigdorova,
Suđenje Josifu Brodskom, Novi Sad:Akademska knjiga
Бродски 2010: J. Brodski,
Soba i po : izabrani eseji, Beograd: Rusika.
Волков 2014: S. Volkov,
Razgovori sa Josifom Brodskim, Beograd: Rusika.
Хачн 1996: L. Hačion, Poetika
postmodernizma, Novi Sad: Svetovi.
Интернет извори:
Баздуљ 2015: М. Баздуљ,
Свет
у мањини, Време бр. 1257, 2015
Хржановски 2008: А. Хржановски,
Полторы
комнаты (Poltorykomnaty, ilisentimentalnoeputeshestvienarodinu)
[1]https://tvrain.ru/teleshow/archive/a_vy_uchilis_etomu_stenogramma_suda_nad_iosifom_brodskim-378906/
[2]Видео доступан на: http://www.svoboda.org/a/26833728.html
[3] Превео аутор рада. Комплетно суђење Бродском проичитајте у књизи Вигдорова 2015: F. Vigdorova, Suđenje Josifu Brodskom, Novi Sad: Akademska knjiga, у којој је преведен и чланак из Вечерњег Лењинграда. Фрида је присуствовала суђењу.
[4]ОВИР – Одељење за визе Лењинградске милиције
[5]Опис филма доступан на: http://www.kinoglaz.fr/u_fiche_film.php?num=4604
[6]Доступно на:http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1267941
РЕЗ, Број 4, 2016.
