Серен Кјеркегор је био велики поштовалац тиховања. Ово
делује некако иронично за тако плодног писца: за писца чију је изузетну продуктивност
један биограф, Јоаким Гериф, протумачио његовом „графоманијом“. Ипак,
Кјеркегеров рад истражује различите облике и значења тиховања, некад
протумачено „демонским“ некад „божанским“, и један од његових најпознатијих
текстова, Страх и дрхтање, написан је
под псеудонимом чије је само име – Јохан de
silentio – тиховање. Али, на шта желим овде да реферишем јесте тиховање које
се јавља као тема у неколико кјеркегоријанских „конструктивних“ или „поучних“
наратива: религиозно-рефлексивних текстова објављених – под његовим личним
именом – уз познатије и читаније радове под псеудонимом, какви су Или Или или Страх и дрхтање. Тиховање које ови текстови хвале тако да тежи да
буде оно које изражава поверљиву, пријемчиву отвореност за све што може бити
дар у животу, пре него разочарање због неостварених жеља: оно што је Григори
Бибот означио као врлину „активног рецептивитета“. Сугеришем да је један такав вид
тиховања значајан јер храни наду, и да кјеркегеријанска нада толико наликује
ономе што је Жонатан Лир маркирао „радикалном“ надом.
„Уколико тиховање може да подстакне наду, на који начин ова нада може
бити радикална?“
Неколико Кјеркегорових дневничких записа приговорају
„просечном човечјем“ говору дајући предност „божанском“ тиховању. Један не
треба да „брбља другоме“ о сопственом односу према божанском. „Говорити о
сопственом односу према Богу је исповедање које слаби.“ (У другом дневничком
запису Кјеркегор бележи древни црквени поглед о једном који признаје Христа
остајући у тиховању.) Део његовог приговора, како овде, тако и на другим
местима, јесте забринутост због тенденције говора да се изроди у оно што он
назива „ћаскање“. У Два доба
инсистира да „једино онај ко остаје суштински у тиховању може да говори
есенцијално, да дела есенцијално. Тиховање је суштина (...) Окрет ка унутрашњости
је услов за еманципован разговор“. У неким од његових невероватно маштовитих
рифова на тему о ономе што можемо научити од љиљана на путу и птица у ваздуху –
поменуто у Јеванђељу по Матеји 6: 24-34, библијски текст коме се враћа у не
мање од четрнаест одвојених текстова – њихово тиховање је центар догађања, и
третира се као пут ка искуству радосне наде која може да умири наше стрепње о
будућности.
Уколико тиховање може хранити наду, у ком правцу ова
нада може бити „радикална“? У својој књизи Радикална
Нада рефлектује случај Плентија Купса, последњег великог поглавице америчке
домородачке породице Врана индијанаца, и његове потребе да се суочи са
потенцијалним колапсом живота какав су он и његови људи знали, у коме је
нормама и вредностима које су конституисале угодан живот претило обесмишљавање
територијалним прогресом белих досељеника. Средишњи фокус лежи у начину
Плентија Купса да задржи наду у овим потенцијално очајним условима. Његова нада
јесте радикална у смислу да подразумева посвећеност доброти која трансцендира
његово постојеће, ограничено схватање доброг. Полазећи од његовог основног
примера, Лир сугерише да је таква нада пресудна у „моралном преиспитивању
живота на хоризонту разумевања Свевишњег“. Управо зато што је наше садашње разумевање
доброг живота у немогућности да добаци до наде за добрим, таква нада изискује неку
врсту тиховања. У неупоредиво већој мери Кјеркегорова нада је баш оваква и
говорио сам на другом месту[2] да
је таква нада важан, али занемарен аспект Кјеркегорове вере.
„Управо зато што је наше садашње разумевање доброг живота у немогућности
да добаци до наде за добрим, таква нада изискује неку врсту тиховања.“
Културна катастрофа која је погодила Вране била је екстремна, али да ли она има свој савремени еквивалент? Сугерирано ми је – и филозоф Бајрон Вилистон реаговао је литерарно [3]
- да подразумевајући климатске промене, Вране смо ми. Баш као што је, притом
пратећи Лирове речи, Пленти Купс дошао до наде да ће његов народ „преживети (до
каквог год то значења дошло) и задржати своју земљу (до каквог год то значења
дошло)“, тако да имајући у виду климатске промене, закаснело признање нужности
– као и захтеване промене образаца људских активности које она захтева - може
значити да и даље има наде за свет у којем људска бића могу да опстану и
напредују, иако под могуће веома различитим околностима (шта год то значило). Предмет
наше наде је неодређен, надамо се да ћемо у таквом свету моћи да наставимо да
цветамо, задржавајући наше моралне агенде нетакнутима, али да препознамо, како
Вилистон каже, да „можемо рећи скоро ништа о томе шта ће светови културе оваквог
капацитета помоћи да буде изграђено“. Што је други начин да се каже да – што се
тиче садржаја такве радикалне наде – можемо понудити само тиховање.
[1] Џон Липит је професор етике и филозофије религије на
Универзитету Хертфордшајра и почасни је професор филозофије на Универзитету
Дикен. Његове књиге укључују The
Routledge Guidebook to Kierkegaard’s Fear and Trembling (second edition,
2016), Kierkegaard and the Problem of
Self-Love (2013) и Humour and Irony in Kierkegaard’s Thought (2000). Тренутно пише о етици и моралној психологоји
у односу на понизност, наду и љубав.
[2] See my ‘Learning to hope: the role of hope in Fear and Trembling’, in Daniel Conway (ed.), Kierkegaard’s Fear and Trembling: a critical guide (Cambridge: Cambridge University Press, 2015) or my Routledge Guidebook to Kierkegaard’s Fear and Trembling (London: Routledge, 2016, second edition), pp. 175-196.
[3] Byron Williston, ‘Climate Change and Radical Hope’, Ethics and the Environment vol. 17 no. 2 (2012), pp. 165-186.
[2] See my ‘Learning to hope: the role of hope in Fear and Trembling’, in Daniel Conway (ed.), Kierkegaard’s Fear and Trembling: a critical guide (Cambridge: Cambridge University Press, 2015) or my Routledge Guidebook to Kierkegaard’s Fear and Trembling (London: Routledge, 2016, second edition), pp. 175-196.
[3] Byron Williston, ‘Climate Change and Radical Hope’, Ethics and the Environment vol. 17 no. 2 (2012), pp. 165-186.
РЕЗ, Број 5, 2017.
