Срђан Видрић – Твитер приче

*
Немојте ништа рећи мојој ћерки. У осмом је месецу. Не бих да се узрујава. Иначе, и мојој жени су прогнозирали годину дана. Отишла је раније.[1]

*
Јутрос сам на бувљаку купио књигу коју сам јој поклонио пре више од 20 година. Препознао сам је по својој посвети на трећој страни.

*
На броду, који је тихим ходом грабио према Крфу, остао сам заувек ухваћен у објективу младог Скандинавца иако је овај сликао живе душе.

*
- Ту кућу сам направио са ових десет прстију!
- Жао ми је, господине. Требало је мало боље да размислите пре него што је ставите под хипотеку.

*
- Не могу да верујем да си пса који је ушао у наше двориште гађала каменом који сам донео са Кајмакчалана.
- Шта фали, видиш да је побегао.

*
Одувек се плашио да ће умрети бизарном смрћу. А онда се једног дана отворила страница камионске приколице баш кад га је обилазила на путу.

*
Ви сте прва линија и ви треба највише да повучете! Од вашег напредовања зависи напредак осталих линија! Ви сте понос ове фабрике!

*
Написала сам јој, за паре, мастер рад за који је награђена престижном књижевном наградом. Сад ме кучка зове да јој напишем говор.

*
Није то била љубав. Пре би се могло назвати пропуштеном приликом. Сада и дефинитивно. Такву је и памтим, као са те умрлице.

*
Ја већ годинама свој оптимизам градим на забораву. Тако ћеш и ти временом, видећеш. Тако све избеглице.

*
Последња реченица коју је хроничар свог села написао била је: "Умирем."


[1] Аутор објављује своје Tвитер приче на свом твитер налогу @sortsortstori. Свака прича има до 40 словних знакова, како правила твитера налажу.


РЕЗ, Број 5, 2017.