- Даме
и господо,
Време
је да устанемо! Драго ми је што сте се одазвали и што смо се окупили овде, да
заједно начинимо успон и подигнемо вео анонимности. Не желим да стекнете утисак
да вас предводим попут каквог туристичког водича или домаћина емисије, моје су
боли присутне попут ваших. Позвала сам вас јер верујем да са овим састанцима
анонимних заиста можемо да с(В)е променимо! Ах, не, немојте ми аплаудирати.
Овај увод није инспиративан говор. У реду, могу почети прва.
Иако
ме неки већ познају, није згорег представити се. Ја сам Лупа адвоката Д. Знате,
огледајући се у стакленом раму за слике који можете видети пред собом, у чијем
је телу фотографија ове дивне црнокосе жене, примећујем из дана у дан све више
бора на мојој дршци. Знам да су то неминовни исходи година коришћења и драго ми
је што су се урезали у моје дрво. То ми је канда потврда да сам живела. Но, све
више пецкавих жмараца ми пролази кроз те усекотине. До јуче сам лежала на
адвокатовом радном столу међу хрпом непрегледаних случајева. Заборављена. Још
увек се сећам дана кад се забављао посматрајући кроз мене бројне недокучиве
дубине уцртане на једној мапи. Није био свестан да сам ја проникла у дубине
уцртане у његовим очима. Не знам зашто људи мисле да само они могу кроз нас да
гледају. Тако је и адвокат Д. заборавио да моје стакло, у дружби са његовим
оком, рефлектује одразе његовог ума. За сада у својој архиви имам похрањено чак
две хиљаде пет стотина деведесет и четири одраза. Нисам ни ја више тако млада, ех. Децо моја. Међутим, цењени власник
одбацио ме је због раздеротина које ми је сам направио. Нашао је млађу и лепшу
лупу. Модерну. Светли у мраку. Да вас питам: шта ће му лупа која светли у
мраку? Колика је то сензација када има светлосне базе свуда око себе? Заборавио
је да сам проникла у његов ум, у његову унутрашњост, у душу, у погледе. Сећам
се сјаја који је тако природно клизио из његових очију, а који ми је избледео
ивице оквира. Тим је сјајeм употпуњавао
призоре разбашкарене преко мапа читавог света. А сад, ни пар потеза четкицом
умоченом у лак није могао да ме удостоји. Судбина, шта ли је. Сви некако
завршимо међу хрпом непрегледаних случајева. А тамо, да видите само чега има!
Чезнем за дубинама океана и бојама сунчаних тела која нико не види, до моје
жиже. Али, драги моји, мој је порок био жеља за проницањем у све. Можда је ово
напуштање мене само казна. Хвала вам на датој речи. Ко је следећи?
-
Ја ћу јер не могу више да га трпим! Што ме ћушкаш само? На сваки блажи потрес
стола ти се примакнеш к мени и жуљаш ме.
Господо,
извините, али, моји су живци истањени баш попут десне ивице о коју се уважени
господин Чаша Б наслања, успут ми цвилећи своје јадиковке тик поред врха моје
главе, тако да ми цела увалина одзвања! Наравно, до нетпрељивости тако
драстичних размера не би ни дошло да је наш (да ли да кажем УВАЖЕНИ?) власник
адвокат Д. мало мање опсесивно-компулсиван. Свима је већ знано како у овој
канцеларији све ствари увек морају бити на свом месту. Те је тако мој пријатељ
Чаша Б увек са моје десне стране и увек иде у руке господина адвоката Д. Док
ја, Чаша А по устаљеном следу, увек идем у руке дотичне даме са фотографије.
Смејем се често господину адвокату. Знате, он ни не слути да га супруга вара са
мном, са сваким гутљајем вина, пред његовим очима! Можда није ни она тога
свесна, то ћу тебе Лупо да замолим да испиташ, али, њене опијене усне и даље
жуде за мојим ивицама, стакленим, провидним и глатким, те слаткасто лепљивим.
То је посебна страст. Пријатељу Б, разумем ја да си ти љубоморан на силне сочне
пољупце мене и заносне црнке, али, опрости, да ли сам томе крив ја? И да,
одакле људима идеја да су све чаше женског рода? Бар да нас има више, ето мој
пријатељ жуди за пољупцима! Та ја морам да изађем из ових окова анонимности.
Ако адвокату исклизнем из руку, можда ће увидети своје себичности? КО је он да
се тако поиграва са нама? Пријатељу,Чашо Б, шта још могу учинити за тебе? Не
упири своју мржњу према мени. Ни мени није драго што се борим са тобом при
свакој здравици, скелет нам већ полако губи сјај. Беше им десета годишњица пре
недељу дана, зар не? И зашто нас увек ударају толико јако? Близу смо
распрснућа.
-
Знам да је у току састанак, али, морам сада да трчим по овом папиру.
Опростићете ми јер, с обзиром на моје радно време, ово је једини слободан
тренутак под светлом. Моја животна прича је мало другачија од ваших. Нити сам
толико стара попут Вас, госпођо Лупа, нити сам адолесцент понет само љубавним
нагонима попут вас, момци Чаше. Ја, госпођица Паркер, сам у својим тридесетима.
Искуство ме одликује. Адвокату Д. ме је уручио као свечан и вредан поклон његов
отац пре првог изсласка на рочиште. Прековремени рад из дана у дан. Подносим
све врсте временских (не)прилика, задахе сваког доба дана: јутарње, после
ручка, вечерње. Подносим све врсте отисака: оне масне после пљескавице или
бурека, оне топле уз јутарњу кафу, оне
слатке после пите са вишњама и оне киселе воћне. Била сам по рововима
великих закона, докумената, потврда, чекова, честитки, љубавних писама. Ех,
љубавна писма, мало их ко пише. Мени лично пријају, некако се папир и ја тада
слатко смејемо. Знате ли чиме сам плаћена за све то? Ох, мноштвом! Уважени
адвокат Д. је мој мукотрпан рад наградио отказом, и уз то, нешто ме жуља испод
руке. Отказ није био формалан попут разних уговора које господин склапа. Чак ни
то достојанство нисам добила. О отпремнини да не пишем. Опростите ми уколико се
не изражавам тоном и умереношћу која приличи мом имену и мојој личности. Тон ми
понестаје, а умереност је надмашена револтом који буја у мени. Јер ничега више
нема. Изнемоглу и сасушену од рада адвокат Д. ме је одбацио и заменио неком
плавушом пуном пластике. Заиста велики крах за мене. И објасните ми, како сам
ја крива што сам изнемогла? Његова маленкост (дословно маленкост) се није
удостојила да ме нахрани новом порцијом мастила. Па не покрећу мене само
идеали. О љубавним заносима да не пишем, писма су се проредила. Жарко ћу
утрошити преосталост снаге за протест. За само секунд ме извините, господо.
Драга Лупа, молим те погледај шта ме жуља испод руке, док ја свој револт
довршим. Не пристајем на отказ! Остало ми је мастила толико да завршим поруку
коју пишем адвокату: „ НАХРАНИ М
-
Нема потребе да се госпођа Лупа напреже. Можда ме не видите, али свакако ћу се
представити. Ја сам Храстово Семе. Жао ми је што слушам колико сте повређени!
Ваше речи се дубоко усецају у моје поре. Међутим, задовољством сам испуњен јер
пронађох овако вредну скупину врста. Баш попут вас, мене тишти нешто. Уз
надсеменске напоре доспео сам овде. Тог топлог дана сам на мишиће узлетео до
подручја госпођице Паркер, јер је ветар сматрао за сувишно да нам помогне. Ћуд
је то. Опростите, госпођице Паркер, што вас жуљам, ви сте ми били шанса да
спасим своју породицу! Наиме, ја сам један од последњих потомака Храста и
изузетно је важно да се лоза настави. Помислио сам да ћу успети да привучем
пажњу чувеног адвоката који, својим знањем и утицајима, може да помогне.
Адвокати су ваљда школовани за добро. Ви сте ми, Паркерова, одскочна даска.
Опростите још једном. Међутим, увидео сам да се наде полако гасе као и моја
тежина. Казаљке брзају а ја се сушим без земље и воде. Примате ли ме у своје
друштво Анонимних? Мора постојати начин да утичемо на господина адвоката. Још
само једно. Где се налази лупа за људе? Морамо је пронаћи, да проникне у
човека. Уверен сам да се испод шареноликих и маркираних кравата крије неко коме
сам још увек потребан. Па, господо, где се налази лупа за људе?
РЕЗ, Број 5, 2017.
