На обзору
непрегледне пустиње (чије сунце изазива грозницу,као што месечина изазива
дрхтавицу) видеше како се примичу три наизглед веома високе прилике. Све три су
биле људска створења, с том разликом што је човек у средини имао главу бика.
Када су се приближили, видеше да тај средњи носи маску а да су друга двојица
слепи.
Хорхе Луис Борхес
„Маскирани бојаџија Хаким из Мерва“
Сабастијан Соса се изненада, готово без даха,
тргао из сна. Гласно будећи своју партнерку, Маризу Лопез, са којом је већ
готово три године складно живео. Најпре се није могао сетити где се налази а
онда и ко је он уопште. Кошмар је трајао још који тренутак након буђења.
- Lo que era? Упитала га
је нежно Мариза.
Mal sueño,incubus? Наставила је она гладећи му
врат и груди.
Испричао јој је да је сањао да је дете и да му
је хладно. Да по оштрој зими и мрклом мраку бауља, налазећи шталу а у њој
једног расног коња. Пастув је мрк као и ноћ,као и сан уосталом. Осећа само
свежу балегу поред тог мирног пастува,у коју леже, покривајући се њом. У тој и
таквој топлој балези и заспи. Међутим, пре сна а испод јаве, чује шкрипу чизама по дубоком снегу,
пијане познате псовке и песму. Његове комшије а сада непријатељски војници
претражују кућу и пре него што ће ући у шталу, он се буди.У свом кревету у
соби,поред наге и вреле Маризе. Овде је топло али њему је и даље хладно.
То
није онај сан који он често сања.
Он стоји пред огледалом, глатког, избријаног
лица, иако већ више од деценије има густу браду и примећује како нема уста. Чак
ни усне, никакве рупе или прореза. Тај кошмар га често прати и, када је кренуо
да се понавља изнова и изнова и да га буди у зноју, испричао је једног јутра
Маризи. Она му је само казала да је то нормалан incubus за једног „porteñosа“
какав је већ он.
Узимајући у обзир да је
већ осам година у овом прелепом граду и да би требало да се навикне на тако
нешто. Додала је да је њен отац, војно лице, често имао сличне снове.
Оно што она и Сaбастијан још увек не знају те веома топле јануарске ноћи је да ће му се у понедељак, након чаја са Маризом, док се
буде кретао парком Лезама, учинити да на
једној од клупа види Исидора Блајстена.
Док
се буде освртао, прићиће му пар полицијских службеника у цивилу и на елегантан,
тих начин, повешће га са собом.
Увече,
док га буде чекала да вечерају, Мариза упалиће, више из навике, најпре радио, а
онда и телевизор.,Сазнаће најпре она а онда Буенос Ајрес, Аргентина, Северна
Америка, касније вероватно Европа и васцели свет да је професор хиспаноамеричке књижевности и културологије
Сабастијан Соса извесни Милош Стефановић.
Ћутљивo,
у пратњи адвоката са челичним лисицама у крупном кадру, биће његово избријано,
готово младолико лице. Спикерка ће пребрзо говорити о некој далекој земљи у
Европи, рату и злочинима. Помињаће њега, његовог оца, браћу, комшије.
Међутим,
пре свега тога, у суботу док га онако из кошмара буде чешкала, Мариза говориће
му да настави да спава, да је све то само добар ваздух.
Трећа смрт Рамона Меркадера
Циљеви могу оправдати средство све док постоји нешто
што оправдава циљеве.
- Лав
Троцки
Требало
је готово две и нешто више деценије да прође да бих се поново обрео у Ciudad de
México а и тад не знам шта ми би да се одлучим на тај потез. Наиме,одувек сам мрзео све врсте путовања. Једноставно, рођен сам био у
Паризу, био сам Парижанин, оно што би Арагон казао прави “Le Paysan de Paris“.
Међутим, позив сењорите Силвије Агелоф из Којоакан либроса једноставно било је
немогуће одбити. Најпре што је она била превише навалентна, што је мени увек
било одвратно, а онда и то што сам некако из притаје своје маште, или и јаве ‒
свеједно, желео да још једном видим
Мексико Сити и прошетам се тим латинским Бабилоном.
За
тих двадесетак година и није се нешто много изменио осим што се мој омиљени
део, Хочимилко, негде у току моје
последње посете нашао на оној фамозној Унесковој листи светских баштина. По
којој сте одмах знали да ће то убрзо и пропасти или да барем неће остати исто. Тако је и Хочимилко сада била тобож
заштићена четврт, али од кога? Вероватно од правих житеља и туриста, јер је
била препуна разних вуцибатина, битанги, наркомана, превараната, стециште свих
могућих дангуба прекривених смогом, четврт која се, попут патине, запатила на
њиховим лицима.
Рекох,
да удовољим себи и својој бурној прошлости, купих тек један сувенирчић. Беше то
чашица за текилу, боје ћилибара, са грбом. Златни орао на кактусу држао је
змију у кљуну. Помислих, змију и текилу ћу свакако касније пронаћи. Реших да се
вратим у хотел и јавим се мом издавачу и домаћину. Готово да сам се успут
смејао због забринутости гђе Агелоф о мојој безбедности. Рекла ми је да је
помало брину моји политички ставови и да Мексиком више није тако безбедно
шетати као некад, посебно не ноћу. Посебно не сам.
А
да ли је било икад. Преслишавао сам се. Ратови картела на овај или онај начин
водили су се и раније. Одсецања глава, прљавих, наручених убиства политичара,
тајкуна, судија, адвоката, полицајских главешина, генерала било је и онда. У
моје неко време. Отмице, бомбе, претње, протести, затварање штампе, прогон
интелигенције. Свега тога било је и раније. Уосталом, мене је могао једино неко
да опљачка на улици. А и онда, шта би ми узео. Једино сат и нешто ситно
готовине, пошто новац углавном носим на картици. Можда овај мој штап, који је
помало егзотичан и за који мислим да јe са Кубе.
Болно
руменило латинског сунца је тињало још увек када сам прошао поред једне
књижаре. Беше то књижара баш Којоакан либроса, власнице и уреднице Силвије
Агелоф. Рекох, да застанем мало да разгледам књиге или да одем у хотел,
истуширам се и јавим, па касније да дођем. Али онда ћу, размишљао сам,
вероватно и вечерати, задржати се у разговору, можда ће гђа Агелоф доћи одмах
као што је изразила жељу, иако сам јој ја изричито рекао да сам један уморни
старац који воли да легне на време. Шта год то значило. Односно, мени је
значило ‒ да ми треба одмора и простора након пута, а следећих дана може све
друго по реду и договору. Међутим, видех у шареном али укусном излогу, између
осталих мексичких, аргентинских, чилеанских, шпанских, руских сабрана дела, мог
бившег пријатеља из Париза, из давнашњих дана, Хорхеа Семпруна, те реших да
уђем. Није било много купаца, те одох право до књига. Узео сам једну из
комплета, потражио кутак где сам могао мало да седнем и разгледам. Биле су ту
готово све његове књиге, чак и оне које је писао на француском, преведене на
шпански, и оне које је писао у коауторству, као што је књига „Европски човек“,
коју је написао заједно са Домиником Вилпеном. Књига коју сам случајно покупио
из великог опуса беше „Двадесет година и један дан“. Иако ми то није била
његова омиљена књига,већ она за коју је добио награду „Фемина“, волео сам тај
роман. Као уосталом и све његове књиге. На баш јарко црвеним корицама видела се
богата кућа која из тог угла како је сликана, подсећа на позорницу каквог
скривеног театра где би та кућа била само застор, испред које су помало немарно
у углу паркирана запрежна кола са сеном у ком, ако се добро загледате, можете
видети нешто за шта бих ја рекао да личи на крв.
Све
остале књиге су биле у истим бојама, осим што су имале другачију фотографију
или догађај на себи. Разгледао сам још неке његове књиге, бацио поглед на
остале и видео да је ту заиста било доста занимљивих аутора. Испричаћу већ
преко телефона гђи Агелоф да сам свратио у једну њену књижару близу хотела, и
похвалићу њен рад. Такође, намеравао сам да купим овај комплет Семпруна, иако
сам имао готово све његове књиге. Овај ми се баш свиђао.Уосталом, мој шпански,
осетих то већ током лета, још увек није зарибао. Али то ћу обавити сутра, јер
су књиге доста кабасте и тешке, а и није их баш мали број. Мораће да ми их
пошаљу у хотел али верујем да неће бити проблема. Проблем ће настати када будем
полазио. Када ћу морати њих и, познајући мексичку, која ме помало подсећа на
јужнословенску, односно, највише српску гострпримљивост, ко зна шта све још да
носим. Срећа што пртљаг у авиону не сме бити тежи од дванаест килограма, иначе
ко зна шта би ми све моји мексички пријатељи увалили да понесем. Наравно, све
из најбољих и често само њима разумљивих разлога. Била је то она љубав које сам
се увек клонио, она која гуши. Због таквих и сличних домаћина сам готво увек и
купавао ситне сувенире. Највише луле, статуeте, понеку занимљиву шољу или маску
за зид. Вина која још нисам пробао а којих је данас био мали број. Књиге да, а
ређе слике и какве дрангулије од накита. То бих обично поклањао другима.
Видех
да се књижара затвара у 22:00, а пошто је било већ близу девет, реших да купим
једну књигу и понесем је у хотел. Беше то баш она за коју је 1969. године, ако
се добро сећам, Семпрун добио награду „Фемина“.
Укратко,
то је све чега се сећам до пре него што сам ушао у хотел који се налазио преко
пута улице, на неких 200 метара. Односно, сећам се да је на рачвању за паркинг
и стазу за пешаке искочио неки младић са цепином у рукама, узвикујући: “Ово је
твоја смрт, Жак Молнару!“
Да,
сећам се крви на књизи коју сам држао у рукама.
РЕЗ, Број 5, 2017.
