Бисерка Рајчић (1940, Јелашница код Зајечара). Студије славистике (група за источне и западне словенске језике и књижевности) завршила је на Филолошком факултету Београдског универзитета. Живи у Београду. После завршетка студија радила је две године као предавач будућим војним дипломатама, а тридесет и три године бавила се библиотекарством, радећи у научним библиотекама (Народна библиотека Србије, Институт за историју САНУ и Институт за српски језик САНУ). За значајан допринос развоју библиотекарства је награђена Плакетом Народне библиотеке Србије (1978). Писањем и превођењем бави се од последњих година студија славистике, тј. од 1962. године до данас. Поред књижевности (сви жанрови) бави се позориштем, ликовном уметношћу, филмом, филозофијом, естетиком, политикологијом, историографијом, питањима вере и цркве словенских народа, највише Пољском, којој је посветила научнопопуларну књигу Пољска цивилизација.
Досад је објавила 5 властитих књига и 105 преведених (поезија,
проза, драме, есејистика, театрологија, филозофија, естетика, теорија
књижевности и уметности, историографија, политикологија и сл.), као и бројне
текстове из поменутих области у књижевним, културним и друштвено-филозофским
часописима Србије и бивше Југославије (око 1600 библиографских јединица) о
ауторима (око 400), којима се бавила и које је преводила, као и о културном
животу словенских земаља. Превела је око 250 пољских, руских, чешких и
словачких песника (антологије, појединачне збирке, већи блокови у књижевним
часописима). Посебну пажњу посветила је пољском есеју, поред појединачних књига
објавивши и Антологију пољског есеја. Најдуже
се бавила пољском међуратном авангардом (1917-1939), стваралаштвом седамдесетак
песника, прозних и драмских писаца, истовремено аутора програма и манифеста. Од
90-их година интензивно се бави тзв. младом пољском поезијом, посветивши јој
антологију насловљену Речник младе пољске
поезије. Поводом педесетогодишњице свога рада објавила је антологију
насловљену са Мој пољски песнички
20. век, која садржи 115 песника.
Разговор са њом водила је Исидора Бобић.
Исидора Бобић: Могло би се рећи да сте наследница и ученица нашег
великог преводиоца Петра Вујичића. Како је започела ваша сарадња, сећате ли се
својих најранијих преводилачких искустава? Које су сличности, а које разлике у
вашем и Вујичићевом приступу књижевном превођењу?
Бисерка Рајчић: Петра Вујичића
сам упознала на трећој години својих студија, 1962. године, у редакцији
часописа Дело. При првом разговору у
његовом стану у Земуну, рекао ми је да се у животу ништа не добија бесплатно,
тј. да ће ми давати своје преводе под условом да о њима пишем у Књижевним новинама. Како дотле нисам
објављивала своје текстове, укратко ми је изложио како се пише приказ књиге на
страници и по до две.
Пољска књижевност,
захваљујући Вујичићевим преводима 60-их година, била је популарна, и Књижевне новине су ми предложиле да у
сваком броју пишем и о једном броју неког пољског часописа. Писала сам све до
1971. године, када је престала културна сарадња између Пољске и Југославије.
Исто ми се догодило и са Делом, у
коме сам такође писала о више најновијих часописа.
Што се тиче
превођења, почела сам од кратких прича које сам објављивала у београдским
дневним новинама десетак година. Пошто ме је од средњошколских дана
интересовала поезија, почела сам да читам преводе светске поезије у
најзначајнијим књижевним часописима, међу њима Вујичићеве преводе, а пред крај
60-их година и да објављујем своје.
Прве књиге
преведене поезије од краја 60-их објављивала сам у Багдали, а касније и код других издавача.
Сваки преводилац
има свој приступ превођењу и своје ауторе. Вујичић је пре свега преводио
песнике своје генерације, тј. рођене 20-их година ХХ века, али и прозне
старијих и млађих генерација. Ја сам се определила за песнике и прозне писце
рођене од 40-их до 90-их година, а после његове смрти наставила сам превођење
његових аутора, које сам и лично познавала.
Поред поезије, као и
Петар Вујичић, преводила сам прозу, драме, филозофију, текстове из теорије књижевности
и уметности, посебно из театрологије.
И.Б: Најчешћи је случај да су књижевни преводиоци уједно и
ствараоци. Од свих жанрова највише сте преводили поезију, а иза себе немате ни
једну ауторску књигу песама. Како бисте нам објаснили тај феномен?
Б.Р: Ретки су случајеви да су
преводиоци песници, прозни или драмски писци и да те жанрове с неког језика адекватно
преводе. У такве спада само Коља Мићевић. Јер, да бисте преводили поезију неког
песника морате да искључите свој начин писања поезије. Веома рано сам схватила
да је мој начин изражавања есеј и негујем га већ нешто више од пола века.
И.Б: Као ауторка остварили сте се на пољу ликовне
уметности, правећи колаже. Иза себе имате неколико изложби, а неки од ваших
колажа су сјајна ликовна решења за корице књига које као преводилац
приређујете. Одакле интересовање за колаж?
Б.Р: Због полувековног бављења
пољском међуратном авангардом у целини, тј. интересовањем и за ликовну
уметност, посебно у време Прве и Друге авангарде, када је са кубизмом настао
колаж, када су многи писци били и сликари и илустровали своје кнјиге, као нпр. Стањислав
Игнаци Виткјевич.
И.Б: Познато је да сте са многим
пољским ауторима, свакако и оним највећима, били у присним пријатељским
односима. Да ли бисте са нама поделили неколико речи о њиховим особинама,
навикама, ћудима?
Б.Р: Лично сам познавала пољске
писце свих генерација. Са многима сам била на ти, што је у Пољској реткост.
Између осталих с нобеловком Виславом Шимборском. Била је веома духовита, међутим,
ниједан преводилац није смео да је пита шта пише, хоће ли објавити нову књигу,
а Нобелову награду називала је “штокхолмска трагедија”, јер је сматрала да јој
је нарушила лични живот. У сјајним сам односима с писцима рођеним 40-их година,
које сам највише преводила, пре свега Еву Липску и Адама Загајевског. Ништа мање
с писцима, нарочито песницима младе генерације, које преводим од 80-их година и
којима сам поред појединачних збирки посветила антологију “Речник младе поезије”,
која садржи 70 песника, иако сам се бојала да ће међу нама постојати
генерацијски јаз.
На додели Вукове нагдаре за уметност Бисерки
Рајчић
И.Б: Ваш колега Марко Чудић једном приликом
говорио је за наш часопис о “формалној непреводивости” са мађарског језика на
српски. Шта би се о овом феномену могло рећи у случају превођења са пољског на
српски, с обзиром на бројне језичке категорије на свим језичким нивоима које се
у овим двама језицима не подударају?
Б.Р: То је проблем са сваким језиком. Теоретичари
сматрају да је 30-40% текста непреводиво или делимично преводиво. То
се пре свега односи на звуковну страну поезије, а и на авангардну прозу. Превођење
прозе Стањислава Игнација Виткјевича и Витолда Гомбровича пало ми је теже него
превођење многих авангардних песника.
И.Б: За преводе неких језички
сложених текстова позивате у помоћ светске лингвисте и теоретичаре. Ко вам је
до сада помагао и на који начин?
Б.Р: За скоро 55 година превођења највише проблема
сам имала с превођењем авангардне поезије, посебно футуристичке, а од прозних и
драмских писаца с Виткјевичем и Гомбровичем, због веома посебних експеримената
с језиком. С обзиром да је Виткјевичев роман “Незаситост” био незамисливо тежак,
помогли су ми неки виткацолози, посебно професор Јануш Деглер, указујући ми на
могуће језичко решење, с обзиром да нису знали српски.
И.Б: Недавно је Прометеј издао ваш превод
Гомбровичевог “Космоса”. Зашто треба читати Гомбровича?
Б.Р: Гомбрович ме је посебно заинтересовао средином
70-их година, захваљујући докторској дисертацији загребачког професора Здравка
Малића, који је превео на хрватски и његов бескрајно сложен роман “Фердидурке”. На српски га је превео Угљеша Радовић.
Касније је његов роман “Порнографија,
Дневник” и драме “Лудак и калуђерица” и “Мајка” превео Петар Вујичић. Како Петар није
волео авангарду, тачније, сматрао ју је “пролазном”, ја сам се осмелила да
преведем роман “Транс-Атлантик”, а
недавно “Космос”. Бавећи се пола века
пољском међуратном авангардом, са седамдесетак песника, прозних и драмских
писаца, који су писали на пољском и јидишу, прво место сам по општем значају,
посебно језику, дала Гомбровичу. Није припадао ниједном авангардном правцу ни
групи. Сам себе је назвао “првим структуралистом”, што у новијој терминологији
одговара термину постмодерниста.
Посебно када су у питању његове драме, које се темеље на Мицкјевичу,
Шекспиру... Иако тобож не воли поезију, његова проза је на веома посебан начин
поетична. И, ако се не обрати пажња на ритам текста, превод је неуспео. Што се
догодило с тзв. генерацијским превођењем, на које се позива млађа преводитељка
Милица Маркић, која је “редиговала” Вујичићев превод “Порнографије” и мој “Транс-Атлантика”. Рецимо,
уносећи друге речи од оних које смо ми користили, посебно мењајући ред речи и
нарушавајући ритам Гомбровичевог текста, који је критичар Константи Јелењски у
једном свом критичком осврту назвао “поемом”. Тако да сам прву верзију превода одбацила, а другу, коју сам
објавила, превела као “поему”, писану у духу gawęde, специфичног пољског жанра, који се одликује специјалном
врстом конверзације.
И.Б: Непрестано откривате нова имена пољске
књижевности. Преводите и изузетно младе ауторе који тек крче свој стваралачки
пут. Да ли је теже преводити песнике од којих сте генерацијски далеко, и по
чему се то искуство разликује од искуства превођења својих сувременика?
Б.Р: Иако историје књижевности писце сврставају у
генерације, правце, групе, то није најважније. Најважније је поимање датог
песника као појединца. После песника шездесетосмаша или Новог таласа, тешко су
ми пали песници који су дебитовали почетком 90-их година, с девизом: Крај
служења књижевности ослобађању Пољака од непријатеља и поновном уједињењу
Пољске, главној теми писаца од светски великих романтичара до соцреалиста. Тај
“крај” је значио увођење нових тема и новог језика, повезивање поезије и
музике, увођење сленга. Како сам генерација Битлса, и то сам савладала, и данас
без проблема пратим песнике рођене 90-их година.
И.Б: Како процењујете стање рецепције пољске
књижевности у Србији? Колико читамо пољску књижевност у поређењу са другим
књижевностима ствараним на великим светским језицима?
Б.Р: Пољска књижевност се још увек чита код нас,
нарочито поезија. Што се тиче прозе и драме, све мање је у њој светских писаца
као што су били Анджејевски, Ивашкјевич, Бреза, Мрожек, Ружевич и сл.
И.Б: Да ли Србија има релевантних књижевних
преводилаца са пољског и које издавачке куће су најзаслужније за то што читамо
пољску литературу?
Б.Р: Има, али нема више издавачких кућа попут
Просвете, Нолита, Матице српске и сл. са специјалним едицијама. Осим тога,
последњих деценија преводе се и друге, вредне, нама мање познате књижевности,
као кинеска, јапанска, афричка, шведска, норвешка и сл.
И.Б: Ауторка сте неких књига у
којима пишете о Пољској и са становишта њене историје и културе. Свакако да
првенствено мислим на књигу “Пољска цивилизација”, у којој можемо наћи поглавља
насловљена Народни обичаји, Култура живљења, Пољска кухиња, Школство и
просвета, Спорт и физичка култура,
Наука, и друга. С обзиром да сте
завршили славистику, где сте и како стекли овако широко знање о овој земљи и
њеном народу? Да ли је неопходно да га и данас поседује добар преводилац са
пољског?
Б.Р: Спадам у ретке преводиоце
који поред књижевности коју преводе проучавају
и њену културу и цивилизацију, којима сам посветила књигу Пољска цивилизација. Поред личног интересовања, захвална сам Петру
Вујичићу који ми је, на почетку мог бављења превођењем, у три маха састављао
спискове од по 100 књига које морам да прочитам да бих се бавила превођењем,
јер су се студије славистике и полонистике завршавале почетком ХХ века, а због
југословенских односа током студија ниједном нисам била у Пољској. Први пут сам
била када ме је Петар Вујичић 1965. препоручио Ауторској агенцији у Варшави као
представника Србије на Конгресу преводилаца пољске књижевности.
И.Б: Какво је стање са рецепцијом српске
књижевности у Пољској? Ко је од наших писаца посебно цењен међу савременим
пољским ауторима?
Б.Р: У последње време српска
књижевност се знатно мање преводи, на шта су утицали распад Југославије и
увођење на катедрама за славистику свих варијанти српскохрватског, као и укидање
цензуре која је забрањивала превођење тзв. западне и совјетске књижевности,
које се данас веома много преводе. И даље су највише еењени Андрић, Булатовић и
Киш, а од песника Васко Попа. Последњих пар година дошло је до контакта наших
песника најмлађе генерације с пољским, чему је веома допринела издавачка кућа Трећи Трг и њен фестивал “Тргни се,
поезија”.
И.Б: Да ли је живот преданог
књижевног преводиоца нужно осуђен на многа одрицања?
Б.Р: Озбиљна преданост било чему захтева и одрицање
од многих животних задовољстава. Мада, преводиоца и обогаћује једном културом,
која није доступна свима.
И.Б: Како бисте довршили реченицу “Добар књижевни
превод...”?
Б.Р: Добар књижевни превод се чита као да је написан на властитом језику!
РЕЗ, Број 6, 2018.
