(О роману Олге Токарчук, У потрази за књигом)
Свако од нас има своје
потраге и путовања. На нека крећемо нежељено, као што је путовање живота, па се
успутно, клацкајући се по разним калдрмама и друмовима, уклапамо у стазе и булеваре, док на друга
полазимо свесно. Шта је најбитније у тим потрагама? Наравно, циљ.
У своју списатељску
потрагу Олга Токарчук кренула је романом „Потрага за књигом“ 1993. године.
„Својим дебитантским остварењем наговештава још једно значајно име у ризници
пољске књижевности. Придобивши наклоност књижевне критике али и признање
читалаца, овај роман учинио jе да ауторка већ буде сврстана у ред
најпопуларнијих књижевница деведесетих година.“[1]
Потрага у роману Олге
Токарчук за циљ има проналажење Књиге. Књига са великим К? Космички квалитет
Књиге калкулише конкретно кључ кристалног крста и каризме, кретања и
комплетности карактера. Књигу је људима, дакле, оставио Свевишњи. Сва мудрост
скупљена на одређени број страница сакривена је у XIV веку у манастиру
уклесаном у далеким стенама шпанских планина. Као љубав, као морал, као смисао.
Као тајна живота која све претвара у злато. Дружина људи који верују у Књигу и
њено физичко постојање, као и у алхемијску тајну и метафизичку страну природе,
отиснула се од париских тргова до далеких шпанских планина, једног седамнаестог
века. У време покрштавања хугенота на тим просторима, питање религије није било
толико отвореног и произвољног типа, али они који су продрли у саму срж значаја
божије тајне, актери поменутог романа, називали су себе и посвећенима. Мало,
одабрано друштво од десетак посвећених идеји Књиге, своје представништво од
неколико мушкараца који кренуше на путовање, проширило је свој састав за једну куртизану,
Веронику и, сасвим, сасвим неважног, немог Гоша.
У потрагу за Књигом,
Олга Токарчук шаље своје књижевне јунаке од нулте тачке. Почевши свој роман поглављем
означеним нулом, ауторка нам показује, пре свега, утемељеност смисла у почетку
и крају. Нула, као таква, свакако описује
кружну путању, која ће, видећемо, обухватити и читав роман, како
поетски, тако и формално. Тај апсолут, као прапочетак и круг – савршени облик –
јесте све или ништа, јесте сам циљ њиховог путовања, сама Књига. Нула, као
ништа, своју елипсу описује око лика Гоша, немог младића који се дружини прикључио
у улози кочијаша, младића који је одувек желео да каже само „Ја сам Гош“ и за
кога је реч значила управо душу ствари: „ преко тих душа ствари контактирају са
нама. Познајући реч – познаје се ствар. Изговарајући реч – има се власт над
ствари. Када се реч састави и веже с другим речима – стварају се нови пореци
ствари, ствара се свет. Када се речи обликују – када их бојите осећањем, обећавате
бојама расположења, придајете им значење, звук, музику – обликује се све што
постоји.“[2]
Нескроман број дидактичних мисли прожима читав роман Олге Токарчук, која нам,
кроз призме ликова, приказује управо смисао свега. Можда је баш њен роман Књига
са великим К?
Универзитетски
образована психолошкиња своје професионалне вештине користи у грађењу ликова и
дела. Писохолшка потка у овом роману је повезана са филозофском. Те две потке
заједно чине круг питања на које одговоре сазнајемо управо ишчитавајући
психолошке профиле ликова. Трагајући за Књигом, свако је из путујуће дружине,
сам за себе имао дефиницију смисла и онога шта ће му Књига донети. “Маркиз је
сматрао да су начини спознаје значења Магија и Посвећеност. Био је близу.
Вероника је сматрала да су значења која свему дају смисао Љубав и Снови. Била
је близу. Гош је веровао у Реч, коју никада није успео да изговори, а такође је
био близу. Де Берл је пак слутио да се значење састоји у самој суштини ствари,
да ствари значе тачно оно што јесу. Не превише компликована филозофија, али и
он је био близу.“[3]
Трагајући за смислом
романа, односно путујући кроз странице књиге Олге Токарчук, читалац наилази на
мноштво дидактичних сентенци, магијских ритуала и филозофских премиса. Међутим,
оно што читаоца води јесте управо невидљива паралела емпатије којом он иде у
своју потрагу, читајући о потрази актера романа. Свака књига је, видећемо у
роману, одраз Књиге са великим К, јер све је настало из ње, па тако и сам роман
пољске ауторке. Актери овог романа имали су мапу која им је одала тајну доласка
до котлине под називом Uterus mundi – до материце света. Ако је у материци
света сакривена књига, значи ли да ће се њеним проналаском родити тајна света?
А оно што се роди, једном умире. Неминовно се поставља питање - треба ли та
тајна да се роди? Има ли човечанство снагу за дочек таквог новорођенчета које
би, због одсуства оца којем би се цепала мајица, било свачије и, сходно томе,
развлачило на све стране света? А онда, развучених рукава и ногавица, исцепаних
колена и продувано од свих ветрова, остало би то смисаоно дете тужно,
недоречено, непотпуно, ничије, загледано у гужву око себе која саму себе и
убија, док оно стоји по страни, несхваћено и заборављено. Има ли ово себично
човечанство снагу за усвајање једног смисаоног детета, поставља питање и Олга
Токарчук. Пошавши за Књигом, пут дружине испресецале су недаће или, одговори на
питања има ли чуда, шта љубав значи, постоји ли алхемија, колика је моћ човечанства,
да ли Бог крши законе природе коју је сам створио и, најзад, где је Књига, где
је конкретизована каризма.
Успутне недаће нису
само шумски потоци, ветрови и снег. Нису само одумирање природе, но и одумирање
људи. Апсолут живота или једно велико ништа, нула која је у свој почетак
ставила Гоша, споредног и неважног, послала га је на путовање уз људе који су
трагали за нечим. Неки за Књигом, неки за смислом живота, неки за љубављу. А
он, Гош, једини не трагавши ни за чим, остао је једини жив и на циљу који није
ни био његов. Видимо га самог на крају романа у цркви међу стенама далеких
шпанских планина, где у бунару проналази Књигу. Будући неписмен, не могавши да
разазна те велике тајне које су прашњаве странице Божије промисли скривале,
испушта значајан, дубок, гласан крик. Одувек се питао шта се то дешава док људи
читају, зашто им се лица мењају. Изашашвши из бунара, изговорио је судбоносно:
„Ја сам Гош“. Акустика цркве, као и самог романа је одлична, те фреквенција
Гошовог крика и самоодређујуће реченице кристално јасно допире до прстију онога
ко држи роман Олге Токарчук у рукама, а потом, крвотоком до средњег уха и
центра за равнотежу, који, том фреквенцијом продрман, шаље повратну
самоодређујућу информацију читавом организму читаоца. Са Гошом ми постајемо ми.
Ту се, на самом крају романа, скупљају у жижу све оне поменуте дидактичке
реченице и питања која поставља ауторка кроз психолошку призму својих ликова.
Жижа трепери питањем филозофије путовања и циља, ванвременске теме која свој
почетак и крај има у самој себи, баш попут путовања као таквог, ствари као
такве, речи као такве и човека као човека. Филозофија путовања и препрека које
се нижу на путовању увлаче сваког читаоца те филозофије у бескрајни изазов
проналажења самог себе. Тим поступком, Олга Токарчук допушта читаоцу да
превазиђе схватање Књиге као скупа божије промисли и да се устреми ка спознаји
самог себе, попут Гоша, али истовремено, неодбацујући религијску ноту јер је и
човек сам део божијег света и његових природних закона. Дакле, једно ништа
којим је ауторка започела своје приповедање, своју пуноћу и пун круг добија на
крају спознавши себе, а не откривши своју тајну другима и предефинише се у
апсолут, у душу ствари, у човека као таквог.
У роману Олге Токарчук, потрага за Књигом је, дакле, потрага за
смислом. На први поглед учини се читаоцу да само прати јунаке у њиховом
путовању, али, паралелно се креће кроз ауторкин роман у потрази за оним што
њему самом представља смисао. У тренутку када се миноран лик са почетка романа
отелотворује помоћу речи, схватамо да је и овај роман управо та Књига, управо
та реч и апсолутна нула, почетак и крај, кружна путања савршеног облика која се
крије у нама и чини душу наше твари. Тиме је ауторка, чини се, подигла на
пиједестал саму реч, саму књижевност, пре свега светску, а онда и пољску, јер
је овим романом повела читаоце у ванвременско путовање и филозофију смисла циља
и човека као таквог, у филозофију смисла света, па и књижевности.
У складу са филозофијом
кружне путање нуле и такве форме романа, форма овог есеја завршиће се
ишчитавањем пролога у којем ауторка напомиње да је ову књигу писала са вером
детета да шта год се људима дешавало –
има свој смисао. Овај је роман безвремена прича о путовању као истини која сама
у себи садржи циљ и подстиче читаоца да сам пронађе своју Књигу, али и подсећа
човечанство да је Књига све оно што садржи своју реч, своју душу ствари, свој
смисао. Човек, дакако, упознаје свој смисао читајући. За неке је то Љубав, за
неке Моћ, за неке Природа. За неке је књига и Љубав и Човек.
Читамо ли се?
ЛИТЕРАТУРА
· Маркић, Милица. „Поговор“. У потрази за Књигом. Београд: Нолит,
2002.
[1]Маркић, Милица. „Поговор“. У
потрази за Књигом. Београд: Нолит, 2002. стр.197.
[2]Токарчук, Олга. У потрази за
Књигом. Београд: Нолит, 2002. стр.10.
[3]Токарчук, Олга. У потрази за
Књигом. Београд: Нолит, 2002. Стр. 49.
РЕЗ, Број 6, 2018.
