Има
једна сјајна мисао Душана Матића коју ми читање Нерава призива у памћење: Од
истог материјала и истих зачина прави се и добро и рђаво јело. У питању је дозирање[1].
Највећи
квалитет ове књиге поезије господина Лончара јесте управо у дозирању, односно,
мери.Каквој и којој? Правој – оној, коју је најтеже достићи у било чему, а
нарочито у поезији.
Главни
разлог томе је што ову поезију пише зрео стваралачки ум, излаган вишегодишњем
искушавању литературе чије дејство функционише као отров или лек у зависности опет
од те мере коју свако од нас[2]
налази за себе провлачећи искуство читања кроз призму искуства живљења. Процес
је прилично личан и болан. Резултат тог процеса код Растка Лончара у Нервима од волфрама састоји се и у томе
да је у потпуности ирелевантна чињеница што му је ово прва објављена збирка у
животу. Просто је ирелевантна за њено тумачење и вредновање (колико год ми овај
појам вредновања био парадоксалан и немогућ, опет је исто толико привлачан због
свог „пророчкогˮ потенцијала).
У
питању је, дакле, зрео стваралачки ум који твори чист језички и стилски израз,
јаку и оштру мисао. Збирка има пет насловљених целина изузев прве, уводне, која
условно речено има „нулту вредностˮ. У првој песми, „Уводˮ, Растко се иронично
обрачунава са самом поезијом, односно, каноном из кога је испаљује:
...
Бонтон?
Да
некада најавите посету?
Шта
ако су ми руке у неглижеу?
Зашто
изнебухнете
када
сам најискренији
дакле
најодвратнији?
Зар
Вам не стаје
да
се обоје негде
удогмимо?“[3]
Лирски субјекат изражава једну ироничну дистанцу између
себе и Поезије персирајући јој, тобож јој замерајући што долази изнебуха. Између
редова се чита да његов однос са Поезијом није ни близу тако формалан и хладан,
већ све насупрот томе, а да је овакав (ироничан) тон намењен другима који
поезију пишу и перципирају на такав начин. У овој песми Лончар одређује поетски
тоналитет целе збирке, а он је антидогматски и антиканонски. Овакав поступак
потврђује мисао Станислава Винавера:
Када се песник потчини моралишућем утицају помодне
догме до краја, он врши самоубиство. Он стоји високо на таблици признатих
вредности партије и струје – али најниже на таблици песничкој.Он је изневерио
поезију која није тако проста и једноставна као страначки законик.[4]
Већ
у овој првој песми нам се ставља до знања да неће бити компромиса када је у
питању искреност. Песник је онакав каквог га је Поезија затекла (најискренији, дакле, најодвратнији, са
рукама у неглижеу), а Поезија је онаква какву је песник у том моменту дочекује
– Пандорина музичка кутија, дување трубе у вакууму, Дебела Берта која стење у
посту... Заједно су „сјајна поразијаˮ како то аутоиронично закључује песник,
односно, лирски субјекат.
Уметник
је човек који има способност да обликује своја сазнања[5]
у зависности од врсте уметности којом се бави. То „обликовањеˮ подразумева и
велики отпор „материјалаˮ који се обликује (овај исказ највише призива вајање
или клесање, које доиста у најбољој мери употпуњују ову аналогију, али јесте
примењива и на остале материјале као што су: реч, слика, покрет, музички
инструмент).
У
Лончаревој
поезији се тај отпор осећа у наслову, у самој структури збирке, као и језику,
стилу, идеји и мотивима збирке. Сматрам да се у том отпору може препознати
особен квалитет ове поезије која се као таква може узимати као мера за модерно
у нашој сувременој поезији.
Наслов
је прилично интересантан зато што у себи носи могућност различитих приступа
тумачењу. Волфрам је врста метала, а управо је метал у Пекићевом Новом Јерусалиму последњи елемент (после
ватре, воде, земље и ваздуха) – онај који у Пекићевој реинтерпретацији овог
античког приступа елементима мења етар, најфинији елемент који се повезује са
душом. Лончар се такође одлучује за метал, али још конкретније, за волфрам који
је у нашим свакодневним животима најприсутнији у сијалици, и то у оном делу што
даје светлост. Овим се указује на симболичко присуство поезије у модерном
друштву као (електричној) светлости. Указује се на њено свеопште присуство, на
њену неопходност у свету као и на свест о потреби поезије (сијалице) тек ако
(када) је нестане. Категорија вредности поезије се овом аналогијом позиционира
као амбивалентна.
Као
што је већ поменуто, структуру збирке чине након уводне, још четири насловљене
целине: „Свето растројствоˮ , „Кључно питањеˮ , „Транзицијаˮ и „Воштана фигураˮ
.
Песме које тематски
одговарају и сачињавају ове целине без обзира на то што граде посебан, лични
свет ствараоца – што донекле одговара романтичарском поетском обрасцу, од тог истог
обрасца одступају утолико што су за стварни свет везане попут чамца за
спасавање на прекоокеанском броду. По димензијама, материјалу и сврси другачије
од стварности, али свесни свог значаја у
њој.
Чудновато
и само на први поглед парадоксално, код песника који држи до константне
самосвести која се опире догми и канону, чини нам се присуство песама са
религиозним, конкретно, библијским мотивима. Оне су некако и привлачније од
осталих на један посебан начин. Корен песникове искрености и бескомпромисности
и јесте у суптилним контемплативним честицама које сачињавају његов ум. Мисли о
апстрактним појмовима као што су љубав, бол, смисао, Бог – аутор најбоље решава
посуђујући из ризнице библијских мотива. Религиозност исказује само онда када
самог себе сведе на једно, голо и недељиво биће. Ту нема никаквог простора за догме
и каноне, па самим тим ни за парадоксалност која је поменута. У том погледу се
издвајају песме: „Књига постањаˮ, „Молбаˮ, „Распећаˮ, „Од ребраˮ ...
Лончарев
однос према религиозној, библијској и најуже старозаветној матрици је однос
реинтерпретације. И то оне која у себи носи
извесну дозу превредновања, дакле, њеног прилагођавања себи и свету у
ком постоји и себе доживљава. Мада, та реинтерпретација ни у ком случају није
лишена иновативног. То се најбоље види у стиховима песме „Књига постања“[6]:
У почетку беше Реч:
Бол.
Бог осети Бол
и страх од самоће
Бог сачини Човека;
И он осети Бол
и страх од самоће
Бог сачини Жену:
И она осети Бол
и Страх од самоће
јер човек је пре ње имао Бога
Сви су осећали Страх
од Бола живота у Самоћи
и то су назвали Љубав.
Ова
песма је специфична по томе што представља једну веома интересантну
лексичко-семантичко-ритмичку игру са својим подтекстом која пружа широк дијапазон
тумачења и доживљавања.У овој реинтерпретацији нема никакве бласфемије, само
веома занимљиве деконструкције елемената задатих примарним текстом. У овом
поступку се виде дар и занат песника у 'правом
дозирању', које
помиње Душан Матић.
Песма
на коју ваља скренути посебну пажњу јесте „Смотана сенка“[7].Иако
је по квалитету, изразу, суптилности вештином доброг занатлије истесана и
избрушена да буде део целине зване Нерви
од волфрама,она у себи носи једну опасну езотеричну енергију језгра која
целу књигу држи на окупу – која од нерава чини нервни систем. То није песма о
којој се говори, већ она која сама говори тачно оно што треба:
.................
И пре него сенку умотам под руку,
угушим крике сувог равнодушја.
У сну ми се смилују најаве,
у сну се ваплоте утисци.
У сну се ослободе страхови,
у сновима заробљавам жеље.
Са сунцем извучем сенку под руком,
па је прострем да скупља прашину.
Једини знак је да ипак постојим,
да неком већем од мене сметам,
и да сам макар светлости препрека.
Оно
чиме могу, условно речено, закључити овај приказ Нерава Растка Лончара јесте да читање ове збирке утиче на нерве. Дакле,
изнервираће вас. Истренираће вас. Померити с места. Избацити из зоне конфора. Углавном,
све оно што једно модерно, луцидно и квалитетно књижевно дело треба да вам
уради ових дана (година, деценија, векова).
Чим
јој приступите, поезија Растка Лончара ући ће у живу комуникацију с вама хтели
ви то или не, што сведочи о томе да (по речима Ивана В. Лалића) није
мртворођена. Толико о волфраму, на ову тему гасимо лампу и чекамо следећу
збирку Песника.
ЛИТЕРАТУРА
·
Винавер, Станислав. „Морална поезија и њени
вероучитељи“. Зли волшебници:
полемике и памфлети у српској књижевности: 1917-1943. Књ.
1. Нови Сад:
Матица Српска, 1983.
·
Лончар, Растко. Нерви
од волфрама. Сремски Карловци:
Бранково коло, 2017.
·
Матић, Душан.
Анина балска хаљина. Београд: НОЛИТ, 1974.
[1] Матић, Душан. Анина балска хаљина. Београд: НОЛИТ,
1974.
[2] који
покушавамо да се бавимо писањем
[3] Лончар, Растко.
„Увод“. Нерви од волфрама.
Сремски Карловци: Бранково
коло, 2017. стр. 5-6.
[4] Винавер,
Станислав. „Морална поезија и њени вероучитељи“. Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности:
1917-1943. Књ. 1. Нови Сад: Матица Српска, 1983.
[5] Постоји
разлика између информација, знања и сазнања.Информације су најримитивнији
степен и често заслепљују, знања нам практично помажу, али ако не пређу у
сазнања не воде даље од тога да постанемо прилично досадан саговорник, ако не
нешто горе од тога.
[6] Лончар, Растко. „Књига постања“. Нерви од волфрама. Сремски Карловци: Бранково коло, 2017. стр. 11.
[7] Лончар, Растко. „Смотана сенка“. Нерви од волфрама.
Сремски Карловци: Бранково
коло, 2017. стр. 25.
РЕЗ, Број 6, 2018.
