Тема сна, као и
разграната мрежа мотива који происходе из ње, присутна је у књижевности од
самих њених почетака. Као реплика стварности или много фантастичнија и
невероватнија верзија исте, сан не престаје да опседа ствараоце на свим пољима
уметности. Веома захвална за импровизацију, ова тема допушта писцу/ствараоцу да
се размаше и досегне неслућене кутке људске маште. Премда исприповедани догађаји понекад могу да наликују на оне стварносне, амбијент, атмосфера,
ликови и дијалози врло често одају просторе сна. И, ако се већ у тексту не
сусрећемо са оном врстом фантастике, која у свету данас ужива тако велику
популарност, а која се именује као жанровска
– епска или научна фантастика, врло је могуће да имамо
посла са ониричком. Са таквом врстом
текстова суочавамо се и у најновијој књизи Срђана Вучинића
– збирком
прича Музеј
„Хаваји“.
Збирку чине два дела од
којих први садржи осам, а други пет прича. Одабиром цитата, који је искоришћен
као мото читаве збирке, Вучинић је донекле најавио, у тематском смислу, у ком
смеру би могле да се крећу његове приче. Наиме, књигу отварају стихови Момчила
Настасијевића из песме „Љиљани“: „Настајем чудно/ из овог
нестајања,/ сном те дубље ме све буди“. Посматрани
реконтекстуализовано, у односу на остатак Настасијевићеве песме, ови стихови
упућују на сневано као на другачији облик стварности. Ма како то парадоксално
звучало, тоњењем, односно нестајањем у сан, ми
заправо постајемо буднији, то јест присутнији. Другим
речима, на сан се гледа као на другачији облик егзистенције. На тај начин би
могле да се посматрају и приче унутар Вучинићеве збирке.
Уводна прича, по којој
је и читава збирка понела име, представља кошмарну варијанту туристичког
путовања и обиласка неименованог острва и музеја „Хаваји“, који се налази на
њему. Изглед острва, као и све оно кроз шта ће туристи проћи, недвосмислено
говори да је у питању директна алузија на Голи оток. Аутор се у овој причи
поиграва са историјским сећањем, излажући критици
савремени доживљај туризма и концепт интерактивних музејских поставки.
Затворени круг у којем се, у улогама жртава и џелата, смењују нови и стари
туристи, аутор назива: „музеални туризам in vivo“ (Вучинић:
2016, 14). Оваквим постављањем
ствари, аутор сугерише да се добровољно прихватање и конзумирање свега онога
што се именује као културни продукт, без критичког отклона, претвара у културни
мазохизам, што је несумњиво тачно.
У причи „Призивања Никог“, смештеној у време НАТО
бомбардовања Савезне Републике Југославије (1999), пратимо како неименовани
дечак, погинуо за време савезничког бомбардовања Београда (1944), походи своје „нове суседе“ у једној петоспратници
на Дорћолу. Обдарен вештином летења и пролажења кроз зидове и плафоне,
приповедач обилази станаре ове, педесетих година обновљене, зграде и завирује у
њихове животе и снове, интересујући се за страхове и кошмаре својих несуђених
комшија. Преплитањем, на кратко, два временска слоја и инсистирањем на
безимености ликова (Нико), аутор у први план истиче безначајност и анонимност „малог човека“ унутар крупних
историјских догађаја. Такође, аутор веома суптилно указује и на чињеницу да је
Београд, у размаку од само педесет и пет година, био два пута
бомбардован и да је станаре једне те исте зграде могла, у два наврата, да
задеси иста судбина.
Изузев прича „На допусту“ и „Чега се највише бојиш“, које се, кроз одабир
главних ликова, такође баве прошлошћу – у фокусу прве је краткотрајни повратак из мртвих
Борислава Пекића, док се у другој Милош Црњански сусреће са самим собом из
детињства, остале приче немају историјских предзнака. Свака од њих врхунац
има у оригиналности идеје,
која је, несумњиво, била покретачка снага самог писања, као и у пишчевој
језичкој марљивости. Такође, ни једна од
ових заокружених и именованих прозних целина не пропушта прилику да истакне
немогућност бекства од самог себе. Сусрет са свесним или подсвесним Ја
испоставља се као неминовност. Рецимо, јунак треће приче, по занимању
„кошмароспасилац“, чија је дужност да, након позива надлежне службе, улази у
снове људи и избавља их одатле, у једном тренутку, посредством својих колега из
„фирме“, доспева у сопствени кошмар. Наравно, препознавању претходи чуђење, а
нешто затим следи му неспособност напуштања затечене ситуације. Речима: „...сад
ћу, сад...“ на уснама, приповедач покушава да се искобеља из „злосна“ у који је
упао, али као и сваки пут када се дубоко загледамо у своју тамну страну то не
иде лако.
Оно што треба нагласити јесте да Вучинићев
надреализам није забавног и експерименталног, већ искључиво критичког
карактера. Постојање шоу-програма „Провали му сан!“ у причи „На допусту“ или
могућност коришћења услуга продавнице „Second Hand
Life“
у причи „Из друге руке“, имају своје упоришне тачке у стварности. Порив и жеља за
воајерством у овим причама је предимензионирана до пароксизма. Незадовољство
сопственим животом и неспособност да се слободно време осмисли и проведе на
квалитетан начин, довело је до тога да маса (младих) људи своје дане прекраћује
заносећи се животима других. Бројни ријалити и шоу-програми тако нуде могућност
да се макар на кратко побегне од личних проблема и недаћа и зарони у туђе.
Ауторова критичка оштрица уперена је управо против оваквог облика друштвеног
паразитирања.
Честим инверзијама речи у реченици, као и
ономатопејама, аутор је на неким местима покушао свој прозни језик да приближи
поетском: „(...) већ све нам се слива и згушњава у једну обданицу дужу од
живота који смо на копну битисали мислећи да једини је и само наш у једно
гоњење на трагачу и лав-ав!-ав!-еж напујданих гонича и кррц-крррц!-кање
напрслих костију и ишчашених зглобова на усијаном мермеру у само један сутон
кад џелат-сунце одлази на заслужени починак..." (Вучинић: 2016, 14). Осим
на синтаксичком, Вучинић се и на лексичком плану потрудио да буде инвентиван,
што се види по пажљивом и стрпљивом одабиру речи, као и кројењу појединих
синтагми, нпр. „кошмароспасилац“, „сноволовка“, „Противкошмарна-спасилачка
служба“, „злосан“ (из приче „Злосан први“) или „умоболак“, „бољетица“,
„шизокрет“ (из приче „Фамилија Умобол“).
Невелике
обимом, приче из Музеја „Хаваји“ су
прилично бремените значењем. Поједине од њих би, захваљујући свом идејном
потенцијалу, могле да буду проширене у романе. Међутим, добро је што није тако.
Форма кратке приче их чини ексклузивнијим и непомирљивијим са тренутним
књижевним трендовима и тенденцијама. Није ретка појава да писци, у немогућности
да се одрекну неког дела садржаја, а у тежњи за достизањем обимнијег штива,
науде вредности написаног. Очигледно је да Вучинић није имао проблема с тим,
јер у стваралачком свету овог писца квалитет још увек има неко значење у односу
на квантитет. У стварању неких будућих антологија домаће фантастичне приче
збирка Музеј „Хаваји“ биће незаобилазна
у разматрању.
РЕЗ, Број 6, 2018.
