Збирка песама Време одбране друга је по реду збирка
песама новосадског песника Дамира Малешева. Она се ослања на стваралачке
поступке примењенe још у првој збирци песама (Раст, 1998), али је и својеврсна надградња и превазилажење
претходнице.
Већ је раније
запажено да је „Дамир Малешев […] један од савремених српских песника који су
успели у испуњењу важног естетског и у песничком смислу егзистенцијалног
захтева – накалемити се чврсто на већ формирану и поодмаклу традицију (у овом
случају неосимболисте) а притом бити аутентичан“[1]. У
овој збирци, подељеној на три циклуса – „Јунаци“, „Екстазе и медитације“ и
„Тамари“ – Малешев полази од познатих му стваралачких проседеа као што су интертекстуалност,
еуфоничност, богатство фигура и тропа, повремена сажетост у изразу и вешта
циклизација песама. Можемо рећи да је аутор у овим песмама тежио ономе што у
уводној песми збирке каже за песме Волта Витмена: „Нико за реч отеловљену да не
остане слеп“[2].
Поставивши тако императивом да речи отелотворе своје значење – било оно
конкретно или апстрактно – Малешев пажљиво обликује сваки реч, сваки стих,
песму и циклус.
Први циклус
песама „Јунаци“, стваран је по узору на прву збирку у којој су 'јунаци' били
песникови књижевни преци (Киш, Настасијевић, Попа, Лалић...). У овом случају,
ти јунаци су стварне личности попут наведеног Витмена, али и јунаци из
књижевности (Шерлок Холмс, Капетан Немо, Ћоркан, Павел Исакович), поп културе
(Алан Форд) или чак нежива природа (Ћеле-кула, Дунав). Већ можемо да уочимо да
овим циклусом Малешев не проширује своје песничко завештење колико се посвећује
другачијим феноменима који делују инспиративно његовом песничком сензибилитету.
Тако можемо рећи да је сваки јунак опеван препознатљивом метонимијом (Мали
Принц ружом; Алан Форд хумором; Исакович путовањем), да би напослетку из тих
фигура настала метафора, Малешевљева омиљена стилска фигура. Можемо то видети
на примеру песме „Мали принц“:
У jeднoj пустињи бoje мeдa
Пoд jeднoм звeздoм нaсмejaнoм
Прoнaшao сaм здeнaц истинe
И oглeдao сe у њeму
Биo сaм oдсутaн гoдинaмa
Дoк нисaм стигao дo днa свoг ликa
И нaучиo сe jeднoj мудрoсти
Ja сaм oдгoвoрaн зa тeбe ружo
Ружo сa трнoм у мoмe срцу[3]
Ако је први
циклус увођење у песников поетски свет, други циклус, „Екстазе и медитације“,
представљају есенцију ове поезије. Окрећући се јесени („Јесен – жалосне
светковине преоденуте у песму“, рећи ће у следећем циклусу), која је колико
песнички мотив толико и амбијент, Малешев нам предочава мистику стваралачке
душе и оваплоћење речи у песму. Без наслова, обележене само бројевима, ове
песме теже уоквирењу и у њима назиремо структуру поеме. Оне својим међусобним,
испреплетеним мотивима то и јесу – поема о себи, о песми, градовима и мртвима.
У маниру врхунских песника дескриптивне поезије (када она није само
дескриптивна поезија), Малешев дозвољава да се у његовим песмама описно и
рефлексивно сусрећу и преплићу, понекад и не правећи прецизну разлику између та
два.
Нeбoм сe прoсутo винo румeни,
У души: гoдишњe дoбa - Jeсeњин.
Сутoн сe свeдe нa сeнку шумe
Кaд злaтнe трaвкe смeрнo зaшумe.
Нa струни вeтрa, oд нeпрeбoлa
Утихнe тужбaлицa тoпoлa.
Зaдрхтe чaсoви нeизвeсни,
Кao дa слутe крaj, у пeсми.[4]
Завршни циклус ове збирке, „Тамари“, циклус је
љубавних песама. Међутим, оне нису, као што је својевремено Михиз рекао за
Павловићеве песме „оне које се шапућу девојци на ухо“. Нису ни у духу
Павловићевих песама. Структурално и технички сличне претходном циклусу (чак
преузимајући и поједине мотиве), песме из циклуса „Тамари“ говоре о amor contemplative, о мислећој, па чак
бисмо рекли и испосничкој љубави према жени.
Jeсeни - мoje гoрчинe и мoja бeсмислeнa кружeњa:
Oд блудa, стидa и плaчa - дo плaчa, блудa и стидa;
(Дoк нисaм прeпoзнao у твoмe глaсу зoв дрaгoцeнe птицe,
Кoja сe, jeднoм тeк у живoту, сaмo рeткимa jaвљa).[5]
Као што се
претходни циклус завршава идући од позног лета до позне јесени, и ова збирка завршава
се доласком ноћи и сна. Ово нам потврђује да је целокупна збирка строго
компонована и да је песнички хомогена. Још једном доказујући нам да је
одговорност песника према своме делу огромна, Дамир Малешев нам можда овим
песмама и латентно објашњава зашто је било потребно скоро двадесет година
тиховања за нову збирку – то време утрошено је на цизелирање стихова који
својим значењем и звуком одају мисаоност мудраца, естетску пуноћу моћи поезије
и, свакако најважније, верност самом себи.
ЛИТЕРАТУРА
·
Бобић,
Исидора. О једном заборављеном песничком
завештању. Часопис РЕЗ, бр. 1, јан. 2016.
