Не требају вам дроге или црква како
бисте доживели екстазу која би вам помогла да трансцедентирате изван себе и
повежете се са нечим већим од вас.
Британски писац, Филип Пулман, једног дана 1969. године,
ишао je улицом Чаринг Крос Роуд у Лондону, када се његова
свест изненада изменила. Одједном му се чинило да је „све повезано сличностима,
подударностима, и ехоима“. Аутор фантастичне трилогије Његова мрачна ткања (1995-2000) није био ни на каквим дрогама, мада
је био читао јако пуно књига на тему магије у ренесанси. Али, рекао ми је да
верује да је његов поглед на ту ситуацију валидан и да је његова свест
привремено измењена, тако да је могао видети ствари које су иначе изван домена
рутинске, уобичајене перцепције. Имао је снажан осећај да је Универзум „жив,
свестан и испуњен сврхом“. Такође је рекао: Све
што сам до сада написао био је покушај да сведочим истинитости те изјаве.
Како назвати
једно такво искуство? Пулман га назива 'трансцедентним'. Филозоф и психолог
Вилијам Џејмс назвао га је 'религиозним' – иако је Пулман, иначе аутор фиктивне биографије Исуса, инсистирао
на томе да Бог са тим нема везе. Други психолози су такве тренутке називали
спиритуалним, мистичним, аномаличним, или једноставно – неуобичајеним. Ја
преферирам израз 'екстатично'. Данас, на помен те речи, људи често прво помисле
на некакво стање неописиве среће, или на дрогу МДМА, али изворно је значила ekstasis
– тренутак када стојите изван вашег уобичајеног Ја, осећајући повезаност са
нечим много већим од вас самих. Такви тренуци могу бити еуфорични, али и застрашујући.
Током последњих
пет векова, западна култура је постепено маргинализовала и патологизовала
екстазу. То се делом десило услед преласка са једног анимистичког, односно натприродног
погледа на свет на онај материјалистички и рационалнији. У већини култура,
екстаза представља везу са духовним светом. Међутим, од 17. века, у нашој
култури би вам вероватно било речено да сте незналица, ексцентрик, или да вам
једноставно није добро уколико тврдите тако нешто. Екстаза је била етикетирана
на разне начине, као ментални поремећај: ентузијазам, хистерија, психоза. Била
је осуђивана као претња секуларној власти. Постали смо контролисано, регулисано
и дисциплиновано друштво у коме је добар грађанин онај који уме да контролише
своје емоције, буде љубазан и ради свој посао. Бити аутономна личност постао је
наш највиши идеал, а идеја о препуштању себе је схваћена као опасна.
Ипак, екстатична
искуства су изненађујуће честа, само што о њима не причамо. Компанија Галуп, која се бави истраживањем јавног
мњења, од 1960-их бележила је учесталост мистичних искустава у Сједињеним
Државама. Године 1960. само 20% популације је изјавило да их је имало једно или
више. Данас, тај број се попео на око 50%. У анкети коју сам спровео 2016.
године, 84% испитаника је одговорило да су имали искуство које их је одвело
изван њиховог уобичајеног Ја, када су осетили повезаност са нечим већим од њих
самих. Међутим, 75% њих се уједно сложило да је причање о таквим искуствима заправо
табу тема.
Чак постоји и база
података са више од шест хиљада таквих искустава које је током 1960-их сакупио
биолог сер Алистер Харди и која сада трули негде у неком складишту у Велсу. Ти
подаци су, на један чудан начин, лепо штиво, нешто као Библија сачињена од
личних прича обичних људи.
Ево уноса број
208: Једне ноћи сам изашао напоље да
прошетам ужурбаним улицама Глазгова када је, споро и величанствено, на углу где
су пешаци и саобраћај журили својим путем, ваздух испунила божанствена музика и
свеобухватна светлост, померајући се у таласима блиставих боја, надјачавајући
осветљеност улица. Стајао сам мирно, испуњен чудним миром и радошћу (...) све
док се поново нисам нашао у свакодневном свету, са чудновато испуњен радошћу и
љубављу.
Реч најчешће
коришћена за описивање оваквих искустава је 'повезаност' – ми накратко
превазилазимо сопствени его и 'заљубљеност у себе', осећајући дубоку повезаност
са осталим бићима, односно са свиме. Неки су ове тренутке тумачили као сусрет
са божанским, али не сви. Филозоф Бертранд Расел је, на пример, такође имао
свој 'мистични тренутак' када се одједном осетио пун љубави за људе на улици у
Лондону. То искуство га није преобратило у хришћанина, али га јесте претворило
у доживотног пацифисту.
За екстатична
искуства сам се заинтересовао у својој двадесет и четвртој години, када сам
имао блиски сусрет са смрћу. Пао сам са планине приликом
скијања, падао сам девет метара, приликом чега сам поломио ногу и кичму. Док
сам лежао тамо, осећао сам се као потопљен у љубави и светлости. Борио сам се
са емотивним проблемима претходних шест година и, бојао сам се да је мој его
трајно оштећен. У том трентуку, знао сам да сам у реду, био сам вољен и да је у
мени постојало нешто што није могуће оштетити, назовите га „душом“, „сопством“,
„чистом свешћу“, или како год већ. То искуство је било невероватно исцељујуће.
Али, да ли је то била само срећа, или милост? Да ли можемо потражити екстазу?
Пулман мисли да
не: Тражење једне такве ствари не може да
уради плодом. Тако нешто је превише себично. Искуства, као што је моје,
нуспроизводи су, не циљеви. Учинити их циљевима у свом животу је акт монументалног
и самообмањујућег егоизма.
Не слажем се са његовом
тврдњом. Чини ми се да су људи одувек били у потрази за екстазом. Најранији артифакти
наше цивилизације – цртежи у пећини Ласко – су записани покушаји Хомо сапиенса да изађе из своје главе.
Одувек смо тражили начине да 'изађемо из свог бића', како је писац Ирис Мурдок
то описао, зато што је его једно анксиозно, клаустрофобично, усамљено и досадно
место, ако се у њему заглавите. Као што је Олдос Хаксли написао, људи имају дубоко укорењен нагон за трансцеденцијом.
Међутим, можемо изаћи из уобичајеног сопства
на добре и лоше начине – оно што је Хаксли називао 'здравом и токсичном
трансцедецијом'.
Како да потражимо
екстазу на здрав начин? Један уобичајени начин је, како тврди психолог Михаи
Чиксентмихаи, потражити „ток“. Под овим, он мисли на тренутке када се толико
изгубимо у некој активности да заборавимо на себе и изгубимо појам о времену.
Можемо се изгубити у доброј књизи, на пример, или компујтерској игри. Аутор Џеф
Дајер, који је обимно писао на тему 'врхунских искустава', каже: Ако ме питате када сам највише у свом
елементу, то би очигледно било онда док играм тенис. Удубљеност у тренутак,
обожавам то. Други људи доживљавају промену свести приликом шетње кроз
природу, где налазе оно што је песник Вилијам Вордсворт називао 'тихим током
самозаборава'. Или се окрећемо сексу, који феминисткиња Сузан Сонтаг смарта
'најстаријим начином на који људска бића могу да одувају једни друге'.
Такви
свакодневни тренуци могу изгледати далеко од мистичне екстазе свете Терезије
Авилске, али рекао
бих да постоји
континуум од тренутака лаганог удубљивања и губитка ега до много дубљих и
драматичнијих распадања ега. Чиксентмихаи се слаже са тим да су овакви токови
свести једна 'врста искуства које кулминира екстазом'. Не очекујете потпуно
екстатично искуство сваки пут када одете на концерт, у музеј, на планину, или
на романтични састанак. Али знате да, ако је дан довољно леп, једноставно
можете бити транспортовани.
Затим, ту су
тренуци дубоког губитка ега, оно што би могли назвати 'мистичним искуством'. Да
ли их можемо потражити? Свакако. Људи то раде већ стотинама хиљада година, кроз
различите екстатичне технике као што су исцрпљујућ плес, скандирање, пост, бол
од самоповређивања, чулна депривација или халуциногене дроге.
До одбацивања измењених
стања ума од стране модерних психијатара се дешава због западњачког модела ума
базираног на менталним болестима.
Узмимо за пример
психоделичне дроге, древну технику за излазак из сопствених глава. Последњих
неколико година, поново су започета академска истраживања психоделика и то након
четрдесетогодишње паузе. Истраживачи су открили да једна доза психоделика може
бити поуздан окидач за 'мистична искуства' – тренутке у којима људи доживљавају
распадање ега, као и повезаност са свим стварима, укључујући и духовна бића или
Бога. Људи који се баве истраживањима сматрају да је овакав 'трип' један од
најзначајнијих, најзадовољавајућих и најисцељујућих момената у њиховим
животима. Кроз низ засебних опита спроведених на Империјалном Колеџу Лондон
(Њујоршки Универзитет) и Медицинског универзитета „Џон Хопкинс“, једна доза
псилоцибина је помогла у смањењу хроничне депресије и зависности, као и
значајном смањењу страха од смрти код пацијената оболелих од рака.
Још један од
традиционалнијих начина на који су људи покушавали да превазиђу сопствени его
је контемплација. Западна култура је напустила своје контемплативне традиције
током периода реформације и контрареформације, али у последњих педесет година,
источњачке контемплативне праксе су успеле да попуне тај вакуум. Око 9%
одраслих Американаца медитира, док 15% њих вежба јогу.
За већину људи,
контемплација је шанса за одмор од причљивог ега. Али, с времена на време, људи
имају снажија его-разбијачка искуства, нарочито приликом осамљивања. Године
1979. у Калифорнији, будистички учитељ Џек Корнфилд спровео је студију током које
је 40% учесника (приликом медитативног повлачења) доживело необична искуства,
као што су екстаза и визије, укључујући и оне паклене и кошмарне. Корнфилд пише:
На основу наших података, изгледа јасно
да модерна психијатрија одбацује ова такозвана „мистична“ и измењена стања ума
(називајући то психопатологијом) услед ограничеости западњачког психијатријског
модела ума, третирајући их као душевне болести.
Трећи начин за
тражење екстазе јесте кроз религијско обожавање. У свом познатом тексту Врсте Религиозних Искустава (1902),
Вилијам Џејмс је записао како предаја некој вишој моћи често може изазвати
дубоко психолошко исцељење и раст. Искуство Била Вилсона, суоснивача Анонимних
Алкохоличара (АА) стоји као значајан пример: након деценија борбе са зависношћу
од алкохола, он се напокон предао Богу у кога једва да је веровао: Одједном, соба је била осветљена јаком белом
светлошћу. Био сам у екстази коју не могу да опишем речима... из мене је избила
мисао да сам ја слободан човек.
Вилсон је
основао АА као механизам путем кога ће помоћи другима да трансцедентирају кроз
'препуштање вишој моћи', иако они сами нису сигурни шта то значи. Екстатични религиозни
покрети, као што су суфизам и пентекостализам, нуде слично исцељење кроз препуштање.
Провео сам годину дана у истраживању света харизматичног хришћанства, укључујући
и светски чувени Алфа курс и, напокон сам и сам поклекао екстази. Догодило се у
цркви у Пемброкширу која је била пуна Пентекосталних пензионера. Изненада,
осетио сам се испуњен силом која ме је оборила и одузела ми дах. Деловало ми је
као доказ. Када је проповедник питао да ли неко жели да посвети свој живот
Исусу, подигао сам руку. Следеће недеље сам, преко свог билтена, објавио своје
преобраћање и око трећина мојих претплатника се истог тренутка одјавила.
Неколико недеља
касније, екстаза је прошла, а сумње су се вратиле. И даље је било неких
основних начела хришћанства које нисам могао да прихватим, нарочито идеју да је
вера у Исуса једини начин да човек дође до Бога. Шта се десило? Да ли су ме
хипнотисали проповедник, ритуал и енергија присутних? Да, вероватно. Али то не
значи да је било нездраво и неспиритуално.
Ники Гамбел, англикански
свештених који је развио Алфа курс, каже да екстатична искуства – оно што он
зове 'сусрети са Светим Духом' – могу бити Бог, или једноставно људска
психологија. Оно што је битно јесте плод. Да ли то води ка исцељењу и
побољшању, или не? Ово је невероватно блиско Џејмсовом ставу. Он је веровао да
исцељење душе може бити подсвесно, као и да може бити приступна тачка стварној
спиритуалној димензији. Не можемо то заиста знати. Али можемо погледати
плодове. Већина људи ван западне културе и даље тражи психолошко исцељење кроз
ритуале предавања Богу или духовима, а не од психијатара или терапеута. То
можда вређа наш модерни скептицизам, али је веома често делотворно.
Било који пут који води
изван наших глава може бити нездрав – укључујући читање, компјутерске игрице,
рат и религију.
Код психолога и
психијатара се та одбојност ка екстази полако смањује, идући ка схватању да је
она често добра по нас. Велики део наше личности је изграђен од ставова који
углавном потичу из подсвести. Вучемо за собом закопане трауме, кривицу и
осећања која умањују наше самопоштовање. У тренуцима екстазе, праг
свести бива снижен, омогућавајући људима да се сусретну са својим подсвесним
ставовима, као и да искораче ван њихових граница. Бивају прожети дубоким
осећањем љубави за себе и друге, што може помоћи у исцељењу на неком дубљем
нивоу. Можда је ово само капија за подсвест, можда је веза са вишом димензијом
или духом – не можемо знати.
Ипак, када
говоримо о дисолуцији ега, постоје и одређени ризици. То може бити веома
застрашујуће искуство и можемо се мучити да га интегришемо у наш свакодневни
живот. Можемо 'искорачити из себе' у социјалним контекстима који су опасни или
експлоатативни, који нас гурају у уске, контролишуће догме испуњене мржњом.
Можемо веровати да је наш пут до Бога једини пут, а да су путеви свих других
демонски. Можемо се превише везати за екстатичност, те будаласто почети да
јуримо за спиритуалним животом кога у целости чине специјална искуства. Врхунац
искуства нам само омогућава да на тренутак провиримо – и даље морамо уложити
досадан, тежак рад како би деконструисали сопствени его.
Како смањити
ризике везане за дисолуцију ега? Можемо пробати да бринемо једни о другима у
групама, како оним офлајн тако и оним онлајн; можемо погледати у правцу
мудрости различитих спиритуалних традиција и упоредити белешке (уз пуно међусобног
поштовања), тако да можемо изградити нешто на темељима знања о екстатичним
искуствима која тек почињу да расту и нагомилавају се. Међутим, ризике никада
не можемо елиминисати. Путовање изван нас самих није сигурно ни предвидљиво. С
друге стране, остајање унутар себе такође носи одређене ризике – досаду,
устајалост, стерилност и очајање. На крају крајева, постоји нешто у нама што
нас дозива и вуче ка вратима. Хајде да видимо куда нас то води.
РЕЗ, Број 6, 2018.
