ратник, војсковођа, национални херој четири државе, бриљантни војни инжењер, борац за права потлачених и обесправљених, космополита
Тадеуш Кошћушко рођен је 1746. године у селу Мершчовчини, у данашњој Белорусији, која је тада,
у 18. веку, била део Пољско-литванске уније[1]. Кошћушко је један од
правих синова свесловенства, али и тачка раздора међу словенским народима;
рођен је у селу које се налазило у претежно белоруском етничком корпусу, па га
модерни белоруски аутори и историчари присвајају. Међутим, има доказа да је
породица Теодора Кошћушког русинског порекла, који су у 18. веку у великом
броју насељавали просторе данашње Белорусије. Врхунац словенског усуда,
представља чињеница да је Тадеуш крштен и у Римокатоличкој, али и у
Православној цркви, где је при крштењу добио име Андреј. Ипак, као припадници
шљахте[2] (племства), породица
Кошћушко је била полонизирана и, као остали
припадници њиховог сталежа, идентификовала се са пољским језиком и
културом.
Млади Тадеуш завршио је
1768. године официрску школу Корпус Кадета, коју је неколико година раније
основао последњи краљ независне Пољско-литванске уније, Станислав II Август
Поњатовски. Након завршетка официрске школе, Тадеуш је добио стипендију да
настави школовање у Паризу. Као свршени млади официр желео је да настави образовање
на некој од француских војних академија, али је као страни држављанин одбијен.
Стога Кошћушко уписује студије на Краљевској сликарској академији у Паризу,
која му је ипак много помогла у даљој каријери, када се доказао као врсни војни
инжењер користећи знања и вештине из поменуте образовне институције. У
Француској се нашао под снажним утицајем енциклопедиста и уопште просветитељства,
па је период до 1774. године, када се вратио у Пољску, обликовао либерални
карактер његове личности.
Након повратка у Пољску
1774. године покушао је да добије официрски положај у пољској војсци, међутим,
он није могао да плати армијску синекуру услед тога што је његов старији брат
Јозеф у Тадеушовом одсуству значајно умањио и окрњио породичну имовину. Због
тога је прихватио улогу тутора Лудвиги, кћерци истакнутог војводе и феудалног
магната Јосефа Сосновског. Двоје младих су се убрзо заљубили, започели тајну
љубавну аферу, која није могла бити дуго скривана. Сталешке препреке су се
испречиле (није могло доћи до склапања брака између припадника крупног и ситног
племства) и Тадеуш је морао да спасава живу главу од гневног магната и његових
витезова[3]. Кошћушко се обрео чак у
Паризу, где је сазнао да је избио рат америчких колонија за
независност од британске власти. Услед љубавне афере и опасног положаја није
имао тренутно шта да тражи у Пољској и укрцао се на брод 1776. године који је
водио преко океана, где се рат између америчких колонија и Велике Британије
одвијао све снажнијим темпом. У Америци је на делу показао пожртвованост својим
слободарским, револуционарним и републиканским идеалима.
Кошћушко је у току августа
1776. године стигао у Филаделфију, центар америчких устаника, где је одлучено
да као војни инжењер гради устаничка утврђења широм Пенсилваније. Почетком
пролећа 1777. године прекомандован је у састав армијске групе генерала Хорејшиа
Гејтса, претходно добивши чин мајора инжењерског батаљона. Својим плановима да
фортификацијама пресече све путеве преко реке Хадсон британском генералу Џону
Бургојну, допринео је победи америчких устаника код Саратоге октобра 1777.
године, која се сматра за битку прекретницу у читавом Рату за независност[4]. У току 1778. године
генерал и први председник независних Сједњињених Америчких Држава, Џорџ
Вашингтон, дао је Тадеушу задатак да започне радове на утврђивању прве сталне
базе америчке војске под именом Вест Поинт, која се налазила на стратешки
важном месту дуж реке Хадсон. Наредне две године Кошћушко је провео радећи на
фортификацији Вест Поинта, где ће америчка влада 1802. године отворити прву
војну академију, која се данас сматра најпрестижнијом школом за обуку
официрског кадра америчке војске. После пада Чарлстона, последњег британског
упоришта, приближио се крај рата, који је завршен потписивањем мировног уговора
у Паризу[5], септембра 1783. године.
Кошћушко је добио задатак од Конгреса да организује прославу и ватромет за ту
прилику, као и част да организује прославу 4. јула, Дана независности,
обогаћену раскошним ватрометом. За заслуге у рату, од Конгреса је добио
америчко држављанство, а унапређен је и у чин бригадног генерала. Тадеуш је
сматрао да је његова мисија у младим Сједињеним Државама завршена и одлучио је
половином 1784. године да се врати у родну Пољску. Међутим, иако је напустио
Нови свет, он се у САД од тада почео сматрати националним херојом, због напора
у рату у којем је искована независност САД.
У току 1784. године
Кошћушко се вратио у Пољску, али услед тога што је био близак са знаменитом
аристократском породицом Чарториски, а која се противила власти краља
Станислава Поњатовског, није могао да нађе намештење у пољској војсци. У
наредних пет година живео је релативно скромно на породичном имању, а прилично
лошем финансијском стању допринела је одлука да ослободи готово све своје
кметове, укине феудализам на свом лену, чиме је свој посед учинио нерентабилним.
Ипак, укинувши кметство, Кошћушко је овом одлуком остао доследан својим
либералним принципима. Ситуација по Тадеуша се поправља 1789. године, када му
је његова стара љубав Лудвига, због које је морао да бежи из Пољске, а сада
жена принца Лубомира, омогућила да добије генералски чин у пољској војсци.
Кошћушко се убрзо након тога повезао са политичким реформаторима груписаним око
Патриотске партије, који су успели да остваре велику победу над краљем и
племством, доносећи либерални и напредни Устав 1791. године[6] – полазну основу за даљу
демократизацију Пољско-литванске уније. Међутим, Пруска и Русија услед
опасности од преливања либералних стремљења у њиховим државама, као и због
могућности да изгубе утицај у Пољској, склопили су споразум са незадовољним
пољским магнатима и одлучили су да оружаном акцијом сруше донети пољски устав.
На позив незадовољног
племства, којем су уставом из 1791. године умногоме окрњене привилегије које су
им омогућавале готово апсолутну власт над монархом, царица Катарина II послала
је око 100 000 војника у Пољску маја 1792. године. У овом краткотрајном
руско-пољском рату, истакао се главни протагониста овог чланка – Тадеуш
Кошћушко. Као талентовани војсковођа показао се 18. јула 1792. године, када је
у бици код Дубјанке остварио блиставу победу где је са непуних 5000 војника
поразио руску војску од преко 25000 војника[7]. Глас о његовој победи
проширио се Европом, а Народна скупштина револуционарне Француске доделила му
је почасно држављанство. Међутим, краљ Станислав Поњатовски је поклекао под
притиском крупних магната и наредио је својим трупама да обуставе дејства
против руске војске крајем јула 1792. године. Кошћушко се осетио изданим, јер
пољска војска под његовом командом није претрпела пораз, али су зато политичким
играма и притисцима били принуђени да капитулирају. Разочаран и опхрван болешћу
(жутица), напустио је војску и Пољску, отишавши у Лајпциг, који се конституисао
као седиште пољске емиграције након пораза у рату.
Почетком јануара 1793.
године Русија и Пруска договориле су се да изврше другу поделу Пољске[8], искористивши прилику да
прошире своју територије на рачун ослабљене Пољске. Пољско племство, које је
прошле године натерало краља Станислава да капитулира пред руским трупама није
се надало оваквом потезу, који је значајно ослабио и смањио територију
пољско-литванске државе. Пруска и Русија наставиле су да притискају осакаћену
Пољску и после друге поделе, па су почетком 1794. године издејстовале да пољска
војска буде готова укинута, а да распуштене јединице буду прикључене руској
војсци. Незадовољство у народу било је све веће, а кулминирало је 24. марта
1794. године када је на тргу у Кракову славом овенчани Кошћушко, који се вратио
у Пољску, прогласио устанак против руских и пруских трупа које су окупирале
велики део пољске територије у поделама Пољске из 1771. и 1793. године. Кошћушко
је добио титулу начелника, односно главнокомандујућег и успео је да оформи
војску од око 6000 људи. Велики део људства чинили су сељаци, који су од оружја
имали само српове и секире. Устанак је поред ослободилачког карактера имао и
социјални карактер, који се огледа у Прогласу из Поланиеца. Овим прогласом
кметови су добили грађанска права, а значајно су умањене обавезе које су имали
према феудалним господарима. У априлу Кошћушко је предводио устанике против
руских трупа у бици код Рацлавице, где је остварена велика победа над надмоћним
руским снагама.
Међутим, надмоћност руских
и пруских трупа била је све јаснија како је устанак одмицао. Кошћушкове трупе
натеране су на повлачење у једино преостало утврђење – Варшаву. Руске и пруске
трупе су средином јуна почеле са опсадом града, а одбрана Варшаве, која се
налазила под опсадом, до септембра представља Кошћушков највећи ратни успех и
као стратега и као инжењера. Пруска војска се повукла због устанка у њиховој
окупационој зони, па је опсада подигнута и град је одбрањен. Међутим, доласком
нових руских трупа под командом прослављеног генерала Суворова устаници су
доживели пораз, а Кошћушко је ухваћен и одведен у заробљеништво у
Петропавловску тврђаву у Санкт Петерсбургу[9].
Устанак Тадеуша Кошћушког
из 1794. године сломљен је и угушен у крви, а последица јесте трећа подела из
Пољске 1795. године у којој су учествовале Русија, Аустрија и Пруска.
Распарчале су и остатке некада велике Пољско-литванске уније и уништиле њену
самосталност. Међутим, Кошћушко је величанственим и храбрим држањем и победама
добио ореол бесмртног хероја у пољском народу.
Кошћушко је након пораза
био заточен у Петропавловској тврђави у срцу руске империје, против које се са
толико жара борио у два ратна сукоба. Међутим, заточеништво није дуго трајало.
У новембру 1796. године умрла је царица Катарина Велика, а престо је наследио њен
син Павле I. Нови руски владар је неколико дана после смрти
царице помиловао Тадеуша и пустио га из заточеништва.
Упркос нарушеном здрављу
услед боравка у хладној ћелији Петропавловске тврђаве, Кошћушко се поново
отиснуо на дуго путовање бродом у Сједињене Америчке Државе. Средином августа
1797. године стигао је у престоницу САД, Филаделфију, а врло брзо је постао
активан учесник на забавама и састанцима друштвеног крема прве америчке престонице.
У току боравка у САД, Кошћушко се спријатељио са Томасом Џеферсоном,
потпредседником Сједињених Држава, ерудитом, дипломатом и једним од аутора
Декларације о независности, са којим је до краја живота водио срдачну преписку[10]. Међутим, немирног духа,
Тадеуш није могао боравити на једном месту, поготово након писама које је добио
из Европе, а у којима је добио информације да Француска рачуна на њега у својим
плановима за Пољску у ратом преуређеној Европи. Пре свог повратка на европску
позорницу урадио је једну ствар која га је сврстала међу истакнуте борце за
универзална људска права. Имовина и поседи које је имао у Сједињеним Државама
продати су, а тестаментом је одредио да та сума буде искоришћена за куповину
слободе и образовање афроамеричких робова, између осталих и Џеферсонових
робова. Томас Џеферсон је означен као извршилац воље изражене у тестаменту,
која је требала бити спроведена након Тадеушове смрти. Међутим, за тако
радикалан потез ипак је било превише рано, а Афроамериканци ће слободу добити
тек након завршетка Грађанског рата 1865. године.
Кошћушко се у Европу вратио
јуна 1798. године и убрзо се састао са Наполеоном Бонапартом, после којег се
изузетно разочарао у намере Француске. Кошћушко је одбио да предводи пољске
легије које би се бориле у саставу француске војске. Тадеуш је желео да
Француска помогне у стварању независне пољске државе, која би по уређењу била
демократска и парламентарна република. Наравно, Французима се није свиђала та
могућност, јер су на пољску ствар гледали из перпсективе својих властитих
интереса у којима је Пољска могла постојати само као полунезависна творевина
под француским утицајем.
Кошћушко је Наполена
сматрао гробарем француске републике и човека изразитих диктаторских склоности,
што ће се показати тачним када се 1804. године прогласио за цара.
Тадеуш се након неуспелих
разговора са француским званичницима у вези са
пољском судбином, повукао на имање покрај Фонтенблоа, дистанцирајући се
од политике. Наполеон му се 1806. године поново обратио у вези са решењем
пољског питања, Тадеуш је поновио захтеве који су и даље били неприхватљиви
француском цару. Бонапарта је стога придобио подршку других истакнутих пољских
политичких и културних радника и основао је Велико Варшавско војводство 1807.
године, државни ентитет подређен Француској, са извесном аутономијом.
Војводство је имало и војску која се борила у саставу француске армије, али је
Кошћушко одбио да се врати у обновљену Пољску и да узме учешће као официр у тој
војсци.
Након пада Наполеона и
слома француског царства 1815. године, Тадеуш Кошћушко се у Бечу састао са
руским царом Александром I,
који је желео да створи
вазалну пољску државу, подређену Русији. Цар је желео да Кошћушко, херој
пољског народа, влада као гувернер новом пољском државом и да својим угледом и
славом допринесе стабилности нове државне творевине. Међутим, Тадеуш је поновио
сличне захтеве које је изрекао и Наполеону – тражио је да у новој пољској
држави буду спроведене дубоке друштвене реформе, да Пољска има већу
самосталност, као и значајно територијално проширење. Руски цар, наравно није
услишио Тадеушове захтеве и на Бечком конгресу 1815. године створена је тзв.
конгресна Пољска, вазална држава у персоналној унији са Русијом. Кошћушко је
разочаран напустио Беч и настанио се у Швајцарској у месту Солотурн која је,
како се испоставило, била његова
последња дестинација у животу обележеном многобројним путовањима и лутањима.
У Солотурну је проживео
своје последње две године живота, а напустио је овај свет 15. октобра 1817.
године у 71. години живота. Кошћушко је умро од срчаног удара, изазваног тешким
падом са коња. Кошћушкова смрт изазвала је велику тугу и неверицу међу пољским
народом у матици и у расејању. Тело великог хероја послато је у Краков 1818.
године, а положено је у крипту Вавелске катедрале, гробници пољских краљева и
осталих истакнутих појединаца из пољског народа. Срце је постављено у посебну
урну, а допремљено је у Варшаву тек 1927. године и том приликом је смештено у
Краљевској палати.
Тадеуш Кошћушко је био
изузетна личност, генијални војсковођа, стратег, авантуриста, револуционар,
борац за права обесправљених, а колико је и данас поштован говоре споменици
подигнути у земљама где се сматра националним херојем. У Кракову су људи између
1820. и 1823. године подигли велики курган у част Тадеуша Кошћушког од земље на
којој је он водио своје битке у ратовима за одбрану пољске независности.
Споменици и статуе Тадеуша Кошћушког налазе се у Вашингтону, Милвокију, Чикагу,
Детроиту, Вест Поинту, Филаделфији, Кливленду, Лођу, Минску и Солотурну.
Највиша планина у Аустралији (2228 метара) добила је име по овом великом
војсковођи. Пољски историчар Станислав Хербст написао је да је Кошћушко
вероватно најпознатији и најомиљенији Пољак у свету свих времена.
ЛИТЕРАТУРА
· Група аутора. Школско
свезнање. Одредница: Кошћушко, Анжеј Тадеуш Бонавентура. Београд: Завод за
уџбенике, 2007.
· Рајчић, Бисерка. Пољска
цивилизација. Београд, 2003.
[1]
Пољско-литванска унија, Пољско-литвански комонвелт (званично Краљевина
Пољска и Велико Војводство Литванија) постојала је од 1569. до 1795. године.
Конфедерална монархија била је током 16. и 17. века једна од већих и
многољуднијих држава на Старом континенту. Пољска и Литванија биле су практично
уједињене још од 1386. године, када је литвански војвода Јогаила (Јагело)
постао краљ Пољске, оженивши се краљицом Хедвигом.
[2] Шљахта – племство, а назив
потиче од придева szlachetny, што значи узвишени, племенити. Привилеговани друштвени сталеж, настао
у 14. и 15. веку. Шљахта је стекла временом искључиво право на поседовање
земље, државне положаје у учешће у избору краља. Само је шљахта сматрана
политичким народом, само је она била ослобођена пореза, а и стекла је право на
недодирљивост иметка и личности (Рајчић, Бисерка. Пољска цивилизација. Београд, 2003, стр.
39)
[5] Мир између Велике Британије
и САД-а потписан је 3. септембра 1783. године у Паризу. Чланом 1 одлучено је да
се Сједињене Америчке Државе од овог тренутка сматрају самосталном државом.
[6] Устав од 3. маја 1791 –
Имао је за циљ да реформише Пољско-литванску конфедерацију, као и да умањи права шљахте која је кочила и
слабила државу својим анахроним привилегијама. Устав је изједначавао грађанство
и племство (шљахту), сељаштво је стављао под директну државну заштиту, а умногоме
је побољшавао положај кметова.
[8] Било је три тзв. поделе
Пољске: 1772, 1793 и 1795. године. Аустрија, Русија и Пруска су учествовале у
комадању Пољско-литванске уније, а резултат последње поделе из 1795. године
јесте нестанак Пољске као самосталне
државе. Пољска ће своју независност повратити 1918. године.
[9] Група аутора. Школско свезнање.
Одредница: Кошћушко, Анжеј Тадеуш Бонавентура. Београд: Завод за уџбенике,
2007. стр. 467.
РЕЗ, Број 6, 2018.
