Чини се да је
стваралаштво Јулијана Пшибоша, песника, есејисте и преводиоца неправедно
запостављено, иако је он један од водећих представника модерне пољске књижевности.
Читалачка публика на овим просторима приморана је да о њему сазнаје кроз малобројна антологијска издања[1], која су
једини вид доступних превода. Свесна ове чињенице, настојаћу да дам кратак
осврт на дело и личност, према мишљењу Петра Вујичића, највећег пера Краковске
авангарде као и иноватора новог стиха, нове интонације и новог речника у
пољској поезији XX века.
Јулијан
Пшибош је рођен 5. марта 1901. године у Гвожњици. Студирао је полонистику на
Јагелонском универзитету, али није дипломирао. Добивши стипендију 1937, провео
је две године у Француској где је имао прилику да се упозна са уметношћу
западне Европе, што ће оставити неизбрисив траг у његовим поетским и теоријским
достигнућима. Дебитовао је стиховима објављеним у месечнику Скамандер (Skamander), 1922, да би се већ
наредне године упознао са такође значајном фигуром Краковске авангарде, Тадеушем Пајпером, и започео сарадњу са програмским
часописима тог покрета – Скретница (Zwrotnica) и Линија (Linia). Значајне полемичке чланке
као и програмске текстове објављује још и на страницама Књижевно – научног
курира ( Kurier Literacko-Naukowy), Књижевног гласа (Głos
Literacki), Европе (Europa) као и многим другим. Неопходно је истаћи и
његов рад у Паризу, односно објављивање L'Art
Contemporain. Осим интересовања за савремену европску уметност, Пшибош
остварује и блиска познанства са пољским авангардним уметницима из Лођа,
нарочито конструктивистима, односно групом а. р. (револуционарни
уметници или радикални уметници), попут сликара Стшемињског и Стажевског
као и скулпторке Катажине Кобро.
Сама поезија
Јулијана Пшибоша може се посматрати кроз две етапе: рано
и позно стваралаштво. Прве збирке настају већ средином двадесетих година и у
њима се очитује велики утицај Пајперових теоријских начела. Осим тога, ова
поезија доноси један израз фасцинације напором, који произилази из оног
специфичног, стваралачког рада. Прве две збирке поезије Завртњи (Śruby,
1925) и Оберучке (Oburącz, 1926),
као
одраз модерности програма, изражавају похвалу колективном напору човечанства,
те дефинишу песника као новог активног радника коме је делатност управо Реч. Сходно таквим темама, уз употребу типичног научног језика,
главни јунаци су често радници и занатлије, као метафорични учесници песничког
креативног процеса, што се види у упечатљивој слици из песме „С путовања“:
Осећам
недостатак српа као речи
да бих
покретом подрезао висину.
Песник као
продуктивни радник својом имагинацијом гради нову поетику као израз модерне
технологије. Таква поетска модерност, која се заснива на принципима економије и
функционалности, има за постављени циљ удаљавање од традиционалног метра, те
повећање елиптичности и учесталу употребу карактеристичних песничких мотива:
точак, струја, рад у погону, односно пуштање у рад.
Идеју синтезе
песничког и научног потребно је потражити у самом програму
Краковске авангарде као књижевне групе чија се делатност везује за период 1922
– 1927 и програмски часопис Скретница. Краковска
авангарда је уопште неодвојива од ликовне уметности,
која ће онда извршити снажан утицај на књижевност, затим позориште, филм,
архитектуру и моду.
Слика 1: Панорама
Лођа, темпера на картону, 1932. година
Симболичним
зачетком Краковске авангарде сматра се 1927. година када је одржана прва пољска
експресионистичка ликовна изложба у краковској Палати уметности. Изложбом је
било обухваћено више од хиљаду радова укупно осамнаест различитих аутора,
противника тадашњих актуелних конвенција. То је била прва већа
манифестација авангардне уметности у Пољској, чији су кругови у том међуратном
периоду постали изузетно отворени за експерименте и прихватање нових трендова у
европској уметности двадесетих и тридесетих година. На изложби су, поред осталих, своја дела представили сликари Владислав Стшемињски (видети
слику 1) и Хенрик Стажевски, као и скулпторка Катажина Кобро (слика 2).
Слика 2: Просторна
композиција 4, обојени челик, 1929. година
Основна
начела књижевног покрета авангарде, као и захтеве новој поезији, изнео је
Тадеуш Пајпер у манифесту Град, маса и машина (Miasto. Masa.
Maszyna) који
1922. године објављује Нова уметност (Nowa sztuka). Полазна тачка овог
манифеста умногоме наликује на Маринетијев Манифест футиризма и његове
захтеве за брзином, тежином, збијеном и строгом структуром и економичношћу
изражајних средстава. Краковски авангардни покрет је тада једини успео да
развије свој особени поетски програм, те постане специфична појава у Пољској
књижевности која, иако налази подстицаје у европским литерарним ангажманима,
остаје доследна националном бићу. Осим Тадеуша Пајпера и Јулијана Пшибоша,
покрет окупља још неколицину снажних песничких личности – Јана Бженковског,
Адам Важика и Јалу Курека. Упечатљива крилатица Краковске авангарде: минимум
речи, максимум садржаја, имплицира дисциплиновану
синтаксу песме без поетских сликања, те сугерисање као једини вид значења. Створити
чисту поезију, јер ништа није трајније од самог појма Поезије. Као идеал
творца највеће револуције у историји културе узор им је пољски астроном и
математичар Никола Коперник, док се из самог термина авангарда могу
извући особености Краковске авангарде: борбеност, агресивност у потезу,
мобилност и променљивост, те стварање нових форми и стилова уметничког
изражавања разарањем оних устаљених и до недавно практикованих.
Друга етапа,
период зреле поезије Јулијана Пшибоша кристалише се у тридесетим годинама.
Збирке поезије Одозго (Z ponad, 1930) и У дубини шуме (W głąb
las, 1932) означавају круну његовог позног стваралаштва. Њихов садржај најављује
промену дискурса у смислу смене урбаног, градског, цивилизацијског у природу,
пејзаж, хармонију са биљним и животињским светом и суптилну еротику. Овакав
синкретизам, додуше са изразитом љубавном тематиком и готово сновиђеним
сликама, нарочито се уочава у другој строфи песме „Теби
о мени“:
Кораком
тако покретно лаким
као да
водиш птицу по зраку
ишла си
преда мном, пред собом, пред свима.
Подигнута
испод ногу од врабаца
твоја сенка
се зазеленела у жбуњу,
синула у
ситном лишћу.
И нестала
си у својој песми. Заћутали смо.
У наведеним
стиховима Песник као креативни Творац супротставља своју вољу свету који га
окружује, стварајући ентитете који као да су се родили из напора визуелне
перцепције. У том процесу лирски субјекат трансформише динамику спољашњег у
унутрашњи круг, својеврсни хоризонт мотива, посебно истичући покретачки напор у
човеку, снагу речи и рад имагинације. Принцип функционалности је довео до
свесне полисемантике; језик се кондензује и компримује у складу са паролом о
максимуму маштовитих алузија у минимуму речи. У своју наредну збирку Једначина
срца (Równanie serca, 1938), поред већ познатих мотива, Пшибош
уврштава и поједине проблеме који се тичу друштвене стварности, попут
солидарности са светом борбе, осећања промене властите судбине и веру у
неизбежно уништење постојећег поретка. Стил који се онда искристалисао управо
је и постао карактеристичан за поезију Јулијана Пшибоша – изразита употреба
елипси и метафора као израз динамичне личности песника у чијем фокусу су
објекти и појаве изразите Енергије.
О Пшибошевом
изванредном осећају за језик, те његове изражајне могућности, као да је све
речено у краткој песми изузетне снаге – „На
најдаљем узвишењу“:
На
најдаљем узвишењу, са речју начелном
стаћу на
крај -
Главом ћу
одгурнути
звезду;
Свет ћу
допунити.
На сваки
брежуљак
поставићу
Земљу.
Последњу
реч
откинућу
од својих уста:
поделићу
се с вама ћутањем.
Наредним
збиркама Док смо живи (Póki my żyjemy, 1944) и Место на Земљи (Miejsce
na ziemi, 1945) само је утврдио претходне тезе смештајући унутрашње доживљаје
човека и Уметника независно од сттрахота тада актуелног рата. У послератним
годинама, услед потраге за већим вештинама комуникације, променама у релацији од
бунтовног ка прихватајућем и поучном, те повратку на тематизацију рада, у
Пшибошевом опусу долази до делимичног прихватања нових поетика. Даљи песнички
рад, нарочито од збирке под називом Оруђе од светлости (Narzędzie
ze światła, 1958) задржава важне идеје личног идентитета и особености које се
формирају на темељима сећања из детињства, затим поновљени мотиви лета, светла,
точкова и париске катедрале Нотр – Дам.
Коначно,
Пшибошеву поетску активност прате чланци и есеји о проблемима поезије и других
уметности као и полемички коментари о сопственој песничкој делатности. После
рата углавном је настојао да образложи иновације у уметности покушавајући
истовремено да реинтерпретира неке норме у културној традицији, посебно
романтичарској, што се види у књизи Читајући Мицкјевича (Czytając
Mickiewicza, 1950).
Јулијан
Пшибош је преминуо 6. октобра 1970. године у Варшави.
Посматрајући
из данашње перспективе, Краковска авангарда са својим најистакнутијим представницим, Тадеушем Пајпером као теоретичарем и надасве Јулијаном Пшибошем као песником, означила је почетак стварно нове ере у пољској поезији. У складу са
придошлим веком науке и технике, авангардисти су захтевали нови поезију,
праћену строгом и дисциплинованом техником писања. Водећи се идејом максималног
саджаја и метафора, чији циљ више није игра маште, већ појмова, уз редуковану
употребу речи, стварао је и Јулијан Пшибош у сталној потрази за новим песничким
узбуђењем. Упркос увреженом мишљењу појединих теоретичара и преводилаца, попут
Петра Вујичића, да ови авангардисти нису успели да остваре чисту Поезију
достојну свог програма, односно Пајперових теоријских начела, чињеница је да
Пшибошева поезија, иако потекла из самог крила Краковске авангарде, наставља да
егзистира као засебни и неприкосновени ентитет светске књижевности.
Свесна
величине Феномена Пшибош, ја ћу само рећи: читајте
Јулијана Пшибоша.
ЛИТЕРАТУРА:
· Вујичић, Петар. Савремена пољска поезија. Београд: Нолит, 1964.
· Јокић, Момчило. Пет векова пољске поезије.
Приштина: Јединство, 1991.
· Рајчић, Бисерка. Мој пољски песнички XX век. Београд: Трећи трг,
2002.
[1] Нажалост, на српском
језику су доступне само ове антологије пољске поезије које садрже и његове
песме:
Мој пољски песнички XX век, Бисерка Рајчић, Трећи трг, Београд, 2012.
Пет векова пољске поезије, Момчило
Јокић, Јединство, Приштина, 1991.
Савремена пољска поезија, Петар
Вујичић, Нолит, Београд, 1964.
РЕЗ, Број 6, 2018.
