ПОСТАНАК
Израстао
сам из сопственог имена.
Порођај
је међутим био дуг и уобичајено болан. Руке које су ме извлачиле из згуснуте
утробе биле су, тада додуше још слабе, ненавикнуте на раскошни етар – моје руке. Седео сам, гледао у узани отвор и
дрхтао, чекајући да се појави малена глава, затим рамена, птичије груди, меке
шаке песника, гладни трбух, страшно нажуљана стопала, уморна од прекомерног
хода мрачним шумама, боса, по трњу и камењу одсуства.
Од
оних сам што се сећају свега.
Сећам
се првог дана и од тог првог дана ја се непрестано сећам. Речи које сам
изговарао мумлајући, изговарао сам их присећајући се да говорим, а други су ме
слушали и снебивали се над мојим отвореним устима, над мојим сухим грлом из ког
је штрчао жилави крајник почетка. Испрва то беху тек неразумљиви крици,
упамћени с оне стране времена, тек бледо наличје мисли која је висила на
пупчаној врпци и клатила се полако, привикавала се, као какво неповерљиво живинче,
на мој благи, нејасни лик.
Тако
сам постао ја, дечак дебелог света који, ево, још чека да се заврти.
ДЕТИЊСТВО
Био
сам од оне деце која се не истичу превише. Тих, углавном по страни, одвећ
размекшаног срца. При одласку у школу посматрао сам птице у крошњама. Једном
сам приметио, иако је било сасвим прикладно пролеће, нема више ластавичијег
гнезда, не поздрављају ни чворак ни славуј ни кос, на високој грани не зебе
више зеба. Тек понеки врабац, мањи од маковог зрна, слетео би на ивицу канте,
кљуцнуо и испарио под празном капом неба.
Уместо
птичица баштенског раја голим друмом владао је Corvus[1]
црн као земља.
ПОДЗЕМЉЕ[2]
На
часовима опште културе учили смо да вадимо књиге из торбе и да их у њу враћамо.
Није било времена да се застане у средишту та два краја, није било времена за
читање наглас, није било времена да се баци поглед, макар онај узалудни, макар
онај последњи, кроз тајновити прозор у вечност.
Пролазили
су они који су стизали да читају између редова.
ПОСЛОВИ
Бавио
сам се свакојаким пословима.
Када
је наступила велика криза, скупљао сам гвожђе, зубима правио новчиће, чистио
сам скучени подстанарски кавез, дубио на глави, вукао сам се по сумњивим
крајевима, био сам храна за ваши, крв сам мењао за хлеб и слободно кретање од зида
до зида.
Када
ме питају за занимање најчешће одговорим да сам песник.
KOGITO ЗВАНИ PAN,
ЊЕГОВА НАРАВ И ДЕЛА
Пре
него што сам умро живео сам сāм.
Дрвећа су била моје зидине, а земља
беше земља на којој сам тврдо спавао. Будио сам се из кошмара и викао. Мој глас
је допирао до границе, до ужаса, до костију. Дању сам свирао под сенком облака
и мотрио на
своје стадо, пазио сам да ниједна овчица не склизне са каменог папира, да се не
удави у црној бари мастила. Био сам стрпљив попут вука.
У
храстовом склоништу чекао сам ведро време, прву струну светлости.
ПОРУКА ЗА КРАЈ
Питам
се шта би се десило када би се Господин Когито просто уморио? Какав би призор
био видети га како спушта главу у крило и покрива се сопственим ушима, глув,
слеп и нем, незаинтересован за боцкање света? Шта ће бити када Когито престане
да мисли? Хоће ли доћи тај дан када ће одложити прибор за писање и издати
самога себе? Или је можда све то већ одавно почело?
Узгред,
поруке се шаљу у боци. Ја ћу да вам испричам причу.
