(одломак из мастер рада)
У својим дневницима, Пекић је прилично јасан.
Сарађивати са ситуацијом и историјом у постизању одређеног интереса, једнако је
саучесништву у злочину, па самим тим и са са злочинцем. Избор Рутковског да
потпуно избрише историју јесте доказ онога што је био током ратних година – 'морални
слабић', који то остаје и у годинама након рата. Прошлост која прогања
индивидуу може се уништити једино или самубиством те јединке, њеном смрћу или
тоталним прихватањем историје и њених победа, али исто тако и злочина. Она мора бити есенција, а не егзистенција
људског живота.
,,Рутковски је био у заблуди када је држао да,
васпитан на традицијама хришћанске и градитељске цивилизизације, па самим тим
поседује довољну одбрану од варварског атавизма, и чинило му се да је његов
константан морални отпор нацизму тако нешто eo ipso доказује. Био је у заблуди да је имун од онога што је сматрао нормалним
код касапског калфе, а запрепашћујућим код професора етике. Бране су биле
вештачке. Морални слабић у рату, он је то био и у миру.“ (Пекић, 2014: 46) Рутковски се са таквом прошлошћу која је противна делању у потпуности изједначио. У периоду од 1941. до 1945. пронашао је алиби за наставак живота, кроз
ничеанску визију 'натчовека'. Занимљиво је да Пекић на одређени начин указује и
на паралеле Ничеа са последњим тренуцима живота Рутковског. Он оставља познату
анегдоту о Ничеу, над којим пре 'силаска са ума' надвладава морал, саосећање и
самилост, када над пребијеним кљусетом почиње да јауче и да га жали. Касније,
са потписом Диониса као сопственог алтер-ега, али и Разапетог, мислећи
на Христа, пише писма истакнутим појединцима Европе, попут краља Умберта. Њему пише библијски: „Мој мир нека је са тобом“ (Делез, 1999: 15), указујући уз то и жељу да га види крај римског папе.
На такав корак одлучио се и Конрад Рутковски, који обавештава читаоце да је
писао писма скоро свим истакнутим личностима који у рукама имају 'моћ'. Док
Ничеа то одводи у лудило, Рутковски је убрзо био мртав у саобраћаној несрећи,
која се догодила под неразјашњеним околностима и са кишобраном у његовој
утроби. За Борислава Пекића, лик Конрада Рутковског значи приказ антихероја
Другог светског рата. Аутор романа, који је себе увек сматрао првобитно грађанином,
па онда писцем, своје мишљење о дехуманизацији и сумњивим идеалима је, макар
били и најплеменитији, изнео на сасвим пластичан начин. Иако је говорио да се
изравно о Рутковском и Штајнбрехеру није опредељивао, већ им је дао 'подједнаке шансе', Борислав Пекић је ипак убио књижевни лик Конрада Рутковског. Он
се ипак опредељује за човека, а не натчовека.
Конрад
Рутковски своје спасење проналази у сопственој дехуманизацији. Реч је о замени
теза хуманистичког и анималног, личности која се у потпуности препушта
природном нагону као основном. То претварање утицај је ,,једног дијаметрално
супротног хтење, потребе за обоготворењем“ (Пекић, 2014а: 130). Управо у својим интервјуима, Пекић наводи и
једно потпуно ново гледање на Рутковског и његову епизоду са 'натчовеком'. Он
нам открива да ту није реч само о пукој репродукцији ничеанских идеја, већ је
реч о такмичењу: ,,Рутковски са Натчовеком“ (Пекић, 2014: 130).
Средиште приче се тако концентрише на одређене
аспирације, не само Конрада Рутковског, већ људи и људске природе уопштено. Реч
је о жељи да се достизањем нарочите моћи прекораче ограничења. Ипак, Рутковски
насупрот Ничеу, не препознаје њихову сврху, а такође не прихвата ни њихове
последице. Подсећања ради, писма се завршавају Гетовим Фаустом, још једним јунаком – интелектуалцем, који незадовољан
својим животом, савременим вредностима, али и спознајом метафизичких вредности,
продаје душу ђаволу. Рутковски је продаје ономе ко се у књизи истоименог
наслова назива Антихристом. Фауст,
који је изгубио морални интегритет и деградирао свој друштвени статус, ипак свој
последњи чин поставља према основним хуманистичким и хришћанским постулатима.
Они се огледају у виду пробуђене савести, покајања, милосрђа и самилости према
Грети, док са Рутковским то није случај.
Своје последње писмо Рутковски завршава речима:
,,најзад једном свој, а не ваш“ (Пекић, 2013: 346), остајући доследан преузетим
ничеанским идејама о апсолутној индивидуи
и у њој проналази решење за прогонитељску прошлост. Рутковски тражи нову савест
за 'истине прећуткиванe', оно што сам Ниче проповеда у Антихристу, иако Рутковски сам прећуткује своју кривицу у рату. Он
се залаже за нове слободе – са самим собом. Најзад, презир према човечанству
јасно је исказан у Антихристу такође.
Стога Ниче напомиње да: ,,човечанству се може бити надмоћан снагом, висином
душе – презиром“ (Ниче, 1988: 6). Оно добро у Рутковском огледа се у Ничеовом
'добру', које се једино проналази у осећању и вољи за моћи – у моћи самој.
Једина срећа човека јесте раст те моћи и савладавање отпора, док је све оно
учињено из самилости неприкладно. 'Слаби',
у односу на 'јаке' требају пропасти, јер је хришћанско сажаљење, и у
Ничеовом и Руковсковљевом случају – штетније од свега. Ипак, Рутковсковљево
схватање истине, није налик Ничеовом – аскетском. За њега је ,,истина оно што
боли, и он би био неповерљив према свакој истини која би му била пријатна“ (Ман, 1980: 167). Ничеов 'иморализам' који је ,,самоукидање
морала у истини“ (Ман, 1980: 168) није попут оног постављеног у
Рутковсковљевој личности. Његово схватање истине не креће се у правцу 'истине
што боли', већ управо супротно. Своје
виђење истине, Рутковски поставља управо како би умирио своју савест – њеним
потпуним одрицањем. У њој Конрад Рутковски проналази оправдање, не и спознају.
Хришћанске вредности, по Ничеу, али и Рутковском,
заслужне су за то да се врхунске вредности, оне духовне и најснажније –
природне, посматрају као грешне, а самим тим и са осудом. Ипак, Ниче наводи да
где је моћ и нагон, ту је и 'властохлепност', али помиње и врло важну ствар,
која Рутковског ипак разликује од њега: неслободу воље, о чему ће бити више
речи у анализи последњег писма романа. Занимљиву аналогију Конрада Рутковског
са хришћанском традицијом прави и Петар Пијановић, који лик Рутковског, као
настављача идеје натчовека, представља и кроз аналогију Рутковског са Христом.
Уз осврт на његов пут ка коренима у мисаоном наслеђу, баштињеном из традиције
западне цивилизације, Пијановић наводи: ,,Рутковски, попут Христа који је нудио избављење од Источног греха,
нуди избављење од Западног греха: разумности, логичности, уздржавања,
просечности, рачуна и компромиса. Одбацује човека и човечност, јер је за
натчовека и натчовечност. Показује се да сваки пројекат такве 'хуманистичке'
провенијенције који се редовно оглашава у име и за човека води заправо порицању
темељних људских вредности“ (Пијановић, 1991: 77). Петар Пијановић, наводи и на друге аналогије Рутковског са
Христом, којима је заједнички и њихов 'зао дух'. У Христовом случају, он је
отелотворен у Писму у Јуди, док је
код Рутковског случај са духом полицијске логике – Штајнбрехером. Јуда, као и
Штајнбрехер, тако посредно стварају сценарио пропасти Христа, тј. Рутковског.
Тако нешто, у њиховој комплексности, могло би тежити евентуалном избављењу
једино преовладавањем једномисли. Али, у том случају не би било ,,ни Писма, ни
полицијске логике, дакле ни Јуде ни Штајнбрехера, па, разуме се, ни спаситеља
Христа нити искушеника Рутковског. Да није тога не би било ни злодуха историје“
(Пијановић, 1991: 76).
Рутковски
преузима у потпуности и идеје из књиге Генологија
морала. Паралеле се могу извући у томе што Рутковсково поимање 'добрa' и 'зла' у рату, као и 'јаке' и 'слабе' воље, нису
попут Ничеових. Он је и у рату себе сматрао човеком јаке воље, али подсећања ради,
председник Д-ске општине говори Рутковском: „Није се тражило“, одговарајући му
тако на оправдања да он злочине није чинио. Рутковски прихвата Ничеов указ који
говори о томе да треба нападати ствари које су победоносне, али Рутковски
уједно и позива готово читаво човечанство да на основу његових писама делује.
Неминовно је да писмима недостаје
потпуни садржај, али из оног доступног јасно се очитава наредба која за циљ има
паљења библиотека и свих писаних сведочанстава. Такав позив човечанству, које
би требало да следи бившег нацисту и историографа који се одриче своје
професије, чини се мало вероватним, односно неизводљивим.
Рутковски, усваја и Ничеово начело да треба нападати
сам, као што је он својевремено нападао композитора и некада најбољег пријатеља
– Рихарда Вагнера, а којим се бави и једна његова књига под називом Случај Вагнер. Рутковски се ограђује од
Вагнера и Сабине Рутковски, док Штајнбрехера сахрањује. Међутим, о немогућности
таквог отклона сведочи и његова немирна савест, помешана личностима
Штајнбрехера, Адама Трпковића и његовог кишобрана, који га непрестано прогоне. Тако и једно летовање и
одмор на Јадрану, у њему изазивају мржњу и тескобу. Најзад, Ничеове речи:
,,чините шта хоћете, љубите самог себе“ (Ниче, 2010: 87), свакако да су постале
лајтмотив Рутковсковљевог живота. Ипак, те идеје можда поспешују живот, као и
да морал настоји да онеоспособи јаке, али оне несумњиво не поспешују и човека.
Чини се, такав став дели и Борислав Пекић, јер већ у самом предговору наводи и
једини лични суд о Конраду Рутковском у роману. Стање оног ко у роману говори и
пише, Пекић описује као ,,незадовољавајуће стање приповедачево“ (Пекић, 2014:
10).
Ипак, оно што мисли о ничеанским идејама које
Рутковски прихвата као борбу за преуређење света, као и о самој личности
Рутковског, коју пореди са најпластичнијим приказом манипулације ничеанским
тезама – Хитлером, открио је у једном свом интервјуу датом Радославу Братићу:
,,Рутковски није 'луд' све док не осети у себи изравне моћи и способности,
специјална позвања и више обавезе према свету. Устремљује се на кишобране не
стога што је душевно болестан, па не разликује ђавољи трозубац од амрела, него
што 'преуређење света' почиње од онога што му је некаква сметња општој доброти
највише доступно, највише у вези с приватном повешћу. (Као што Хитлер своје
духовно и друштвено преуређење Немачке почиње од истребљења Јевреја, а не од
прекрајања Европе). Кад с кишобраном заврши, прећи ће на људе. Најпре на књиге,
а затим и на људе. Ја у Рутковском не видим ништа што би му сметало да постане
успешан диктатор, слављен као генијалан државник и реформатор, и да му лудило
отркијемо тек кад они што након његових реформи преостану – ако преостану –
схвате да су још једном се преварили у дијагнози. Погледајте историју. Зар вам
иједна душевна клиника може пружити такав извор суманутости?“ (Пекић, 2014: 44).
Томас Ман, пишући о самој личности Фридриха Ничеа,
указао је на једну другачију перспективу младог Ничеа, од оне доступне у
његовим делима. Такав пресек може се направити и у случају Конрада Рутковског,
односно Рутковског пре и након рата. Ман у први план истиче Ничеову усамљеност
као: ,,усамљеност злочинца; према духу који је био дубоко пијететан, сав
усмерен на поштовање, везан за побожне традиције, а који је судбина скоро силом
начинила некаквим дивљим и занесењачким пророком варварски брецајуће снаге,
окореле савести и зла, који се одриче сваке побожности, беснећи против самога
себе“ (Ман, 1980: 150). Рутковски је са друге стране, током и након рата,
такође усамљен: он не води стварни дијалог, не шаље писма Вагнеру, већ полемише
са самим собом. У рату је такође усмерен на поштовање, пре свега према
конвенцијама система друштва, његовим канонима и законима. Он се такође одриче
свега и до последњег писма, указује се Рутковски 'беснећи против самог себе'.
Ман додаје: ,,Одомаћени смисао за аристократско понашање, морална строгост,
осећање части и претерана љубав према
уредности. [...] Описују га као страховито
учтива. Позната је карактеристична анегдота како се за време једног изненадног
пљуска враћао из школе кући одмереним и достојанственим кораком, – само зато
што школска правила налажу децу да се на улици пристојно понашају“ (Ман, 1980: 150–151).
Иако се наведени цитат односи на Ничеа, ово су такође
и делови личности Рутковског у роману. Он је такође човек углађене озбиљности,
изван сваког преступништва, а заједничка им је и академска катедра. Ниче је
професор на катедри за филологију у Базелу, Рутковски je професор средњовековне историје Универзитета у
Хајделбергу. Ничеова интересовања су везана за теологију и музику,
Рутковсковљева за средњи век, а самим тим и хришћанство. Обојица поступно
ослобађају свој дух и постају пророци у служби Заратустриног 'натчовека'. ,,Говорећи овако, сећам се очајничке свирепости са којом је Ниче
говорио о много чему, заправо о свему што је поштовао: о Вагнеру, о музици
уопште, о моралу, о хришћанству – умало не рекох: и о немству“ (Ман, 1980:
157). Рутковски је исто тако рушилачки настројен према 'свему што је поштовао', он напада целокупну западну културу и
традицију. Међутим, Ман проналази и многе противречности на површини Ничеове
филозофије и сматра да је Ниче од самог почетка био аутентичан и доследан,
почевши од Несавремених разматрања,
док је оно што је једино променљиво ,,само
акценат, који бива све френетичнији, глас све пискавији, израз све гротескнији
и страшнији. Мења се начин писања, који се раније музикалан, достојанствен, са
призвуком старовременско–научнички обојене дисциплине и сажетости немачко–хуманистичког
предања, постепено изопачује у непријатно мондени и хектичко–шаљиви
над–фељтонизам, који је на крају крунисам прапорцима украшеном капом светског
комедијаша“ (Ман, 1980: 159). Рутковски је свакако човек измењене свести, али
последњу Манову констатацију чини се, дели и он. Његова слепа вера у оданост и
примену његових постулата од ценатара моћи чини се комичним, односно асоцира на
унапред изневерена очекивања. Заједничка нота Рутковског и Ничеа јесте и
постепено буђење дионизијског духа, али и јединство у постепеном пропадању
наслеђене Шопенхауерове[1]
мисли, која се заснива на оправдавању живота искључиво као естетског феномена.
У ту мисао убраја се ,,живот, култура, свест или сазнање, уметност, отменост,
морал, инстинкт“ (Ман, 1980: 159–160).
У самом случају аутора романа, Борислава Пекића, не
може се тврдити да је Фридрих Ниче у потпуности његова антитеза. На бројним
местима у интервјуима, говорио је да је један од његових учитеља и Ниче. Пекић
је у својим политичким свескама то тумачио на следећи начин: ,,Више идеја,
надахнуће да се изврши ова ревизија, него њен практични исход, уводи Ничеа у
ред мојих најчитанијих философа“ (Пекић, 2015: веб). Пекић је историју посматрао
као револуцију појмова, коју треба превредновати и дубље истражити. Сматрао је
да је једну такву – духовну револуцију, управо предосетио Ниче и указивао је на
аутентичност његовог надахнућа. Пекић је сматрао и да ,,то што су многа од
његових пророчанстава лажна, не умањује аутентичност његовог надахнућа“ (Пекић,
2015: веб). Оно је само по себи вредност, али исто тако мора имати и погодно
тло за прихватање истинитости пророчанства, односно њихову симбиозу.
Борислав Пекић, сматрао је Ничеов темперамент песничким
али истовремено и антифилозофским. Он није успео да ,,сјај једне визије
претвори уз лепу химну уместо у тачну филозофију“ (Пекић, 2015: веб). Увидео је
и негацију и несклад у Ничеовом стваралачком импулсу и његовој етици, у оном
његовом рушилачком бесу. Уз примедбу да филозофија не постане начин
рефлексивног одбацивања неке политичке стварности, Пекићева неслагања са
одређеним деловима Ничеове филозофије огледају се и у његовом објашњењу да
визија Заратустре као пророка не сме садржати у себи ни оно лудачко, као ни
осветничко стање душе: ,,Али филозоф не сме да буде бесан. Филозоф не може да
буде у том смислу пророк што ће своје истине избацивати из себе као лудачку,
падавичарску пену. Он нема коме да се свети, кога да кажњава, са ким да, уз
наклоност своје филозофије, рашчишћава рачуне. Филозофија не може бити
убилачка. Осветнички нож заривен у срце људи. Тамо где Ниче уступа бесу, свуда
пред њим филозофија мора да се повуче. Кад говори Језикиљ, проповедник мора да
умукне“ (Пекић, 2015: веб). Пекић, дакле, у потпуности
прихвата Ничеове идеје о превредновању свих вредности, као и о константном
индивидуалном напретку, непрестаном спознавању и делању кроз живот –
учествовањем у њему.
Ипак, бес који помиње Пекић, разлог проналази у томе
што је свака филозофија подложна спекулацији и, често бива прерушена у
политичка уверења, које чекају на њихову примену уместо аргумената. Отуда Пекић
своје бојазни знатно прецизније формулише у својим дневницима из 3. септембра
1955. године, где се са правом пита: ,,Да ли је Ниче замишљао свог натчовека по
лику касапина који се уписао у Јуришне одреде?“ (Пекић, 2013: веб). Она дакле
врло лако, кроз тактичност свих покрета или праваца кроз историју, може путем
ње постати и најефикасније средство ревизије циљева. Она сама одређује облик, а
попут случаја Ничеа и његове сестре – и садржину.
У роману Како
упокојити вампира, не мора се посматрати нацизам као такав, већ пре треба
говорити о идеји нацизма, о њему као иделогији[2],
попут свих оних које то јесу и које су удаљене подједнако од живота и напретка
појединца. Из цитата који следи могу се
извући оне паралелности између Ничеа и онога што је Пекић у његовим
ставовима о хришћанству пронашао и упоредио, овог пута уместо нацизма – са
социјализмом. Пекић посебно истиче овај Ничеов исказ: „Бог је створио човека
срећна, безбрижна, невина и бесмртна: наш живот је лажан, отпаднички, грешан,
казна...” (Казну сам спационирао.) „Страдање, борба, рад и смрт истичу се као
препреке и сумње у живот, као нешто неприродно, нешто што не треба да траје,
против чега су потребни лекови и од чега лека има” (Пекић, 2016: веб).
Пекић наводи да
је тај цитат коментарисао на следећи начин: „'Напад на хришћански кажњенички,
осуђенички, искупитељски, покајнички, укратко бога–творца недостојан концепт
људске егзистенције и живота могао би овом формулацијом обухватити и
социјализам као лек од нечега од чега, заправо, не болујемо, нити смо икад
боловали. Социјализам, као и озбиљно хришћанство, јер нису сва таква, жели да
нас излечи од здравља и спасе од живота, убијајући га, уместо да нас учи
узвишености страдања, лепоти борбе, племенитости рада и безначајности
смрти...'М. Ђилас се слаже. „Јер живот је сам по себи издаја и заблуда – наводи
на издају и заблуду” (М. Ђилас, Тамница и идеја, Наша реч, Лондон 1984, стр.
10). Како који, претпостављам, и како за кога!“ (Пекић, 2016: веб). Из
наведеног, јасно се закључује да, ако их у потпуности не дели, онда је извесно
да су Пекићу ближи ставови до којих долази након читања Ничеа, него посредством
писаца који су подређени некој иделогији, што је у случају Милована Ђиласа –
комунизам.
Пекићев доживљај моралне независности, своје корене
такође проналази у Ничеовом 'виђењу истог'. Иако би се Пекић могао
окарактерисати као хуманистички писац, Ничеову филозофију 'крдског човека' одбацује и сам, као једини могући начин
слободног мишљења и слободе. Ипак, потребно је указати на одређене редукције.
Пекићу је стало до идеје колектива, али се не мора сложити са колективним
мишљењем. Спреман је да брани људска права, али не и људска мишљења, као и
свачије право на мишљење, али не свако. За право на протест против било каквог
вида репресије, Пекић жели да се бори сопственим аргументима и идејама, а
уколико је потребно и последицама које се односе искључиво на њега. Пекић је
отуда јака индивидуа, али је још увек индивидуа колектива и индивидуа човека, а
не 'натчовека', те у том контексту треба посматрати и идући исказ: ,,Сит сам
колективног морала, колективних чинова и колективних заблуда. Враћам се свом
моралу, својим чиновима и својим заблудама. Међусобно подупирање помаже једино
слабима. Могу их подупирати, али ми њихова потпора не треба. Жид и Ниче су, бар
овде, били у праву“ (Пекић, 2017: веб).
ЛИТЕРАТУРА
· Владушић, Слободан. „У потрази
за бисером – Третман историје у 'Како упокојити вампира Борислава Пекића'“. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду,
књига ХХХVII. Нови
Сад: Филозофски факултет, 2012. 27–34.
· Гадамер, Ханс – Георг. Европско наслеђе. Београд: Плато, 1999.
· Делез, Жил. Ниче и филозофија. Београд: Плато, 1999.
· Јерков, Александар, Пијановић
Петар. Поетика Борислава Пекића:
преплитање жанрова. Београд: Службени гласник – Институт за књижевност и
уметност, 2009. 183–196.
· Ман, Томас. „Ничеова филозофија
у светлости нашега искуства“. Одабрана
дела Томаса Мана: Есеји II. Нови Сад: Матица српска, 1980.
· Fuko, Mišel. Moć/ Znanje: odabrani spisi i razgovori 1972–1977.
Novi Sad: Mediteran Publishing, 2012.
·
Ниче, Фридрих. Књига о филозофу:
Сазнајнотеоријски увод о истини и лажи у изванморалном смислу. Београд: Графос, 1984.
· Ниче, Фридрих. Антихрист. Београд: Графос, 1988.
· Ниче, Фридрих. Сумрак идола или Како се филозофира чекићем.
Нови Сад: Светови, 1999.
· Ниче, Фридрих. „О користи и
штети историје за живот“. Несавремена
разматрања. Београд: Плато, 2006.
·
Ниче, Фридрих. Ecce homo: како постајемо оно што јесмо. Крагујевац: Империја књига, 2010.
·
Ниче, Фридрих. Тако је говорио Заратустра: књига за свакога и ни за кога. Београд:
Ризница, 2010.
· Ниче,
Фридрих. Воља за моћ. Београд: Дерета, 2012.
· Ниче, Фридрих. С оне стране добра и зла; Генеологија морала.
Београд: Дерета, 2016.
· Пекић, Борислав. Златно доба дијалога. Београд: Службени
гласник, 2012.
· Пекић, Борислав. Како упокојити вампира. Београд: Лагуна,
2013.
· Пекић Борислав. Живот на леду I–IV. Београд: Службени
гласник, 2013-2014.
· Пекић, Борислав. Маргиналије и моралије. Београд:
Службени гласник, 2014.
·
Пијановић, Петар. Поетика романа
Борислава Пекића. Београд: Просвета, 1991.
·
Пекић, Борислав. http://www.borislavpekic.com/
[1] Рутковсковљево
седмо писмо романа посвећено је Шопенхауеровој књизи Свет као воља и представа.
[2] Пекић се критички односи према свим идеологијама. Такав став
дели и према оној којој је припадао и узео учешћа у њој. Свој политички
ангажман који је пронашао у демократији, правдао је речима да је она: „најподношљивији
облик само-уређења“ (Пекић, 2014: 65). Поред тога што је био један од оснивача
обновљене Демократске странке и члан њеног Главног одбора, Пекић је уз то
највеће симпатије гајио према ванстраначким покретима изван политичког система,
попут Зеленог покрета, иницијативама за заштиту људских и животињских права,
друштвима за борбу против смртне казне, покретима за ограничење науке,
еколошким покретима попут Пријатељи земље.
РЕЗ, Број 6, 2018.
