Семантика тела је обимна и она се од своје појаве па све
до данас непрестано умножавала. (Правилније се чини употребити реч умножавала,
будући да реч мењала подразумева одбацивање претходног, што није случај са
семантиком тела. У неоавангарди доживљај тела ће се ослањати и на антички и на
средњевековни, а свакако ће му бити придодата и нова значења до којих се дошло
у контексту времена.) Антика је тело видела као храм духа и посвећивала му се
изузетна пажња. У основама термина „калокагатија“ (спој лепог – тела и доброг – духа) можемо наслутити
порекло важности бриге о телу. Такође, ту су и митови
(Хермафродит, Нарцис, Ерос, Танатос, Андрогин...), који свакако продубљују
семантику тела. У средњем веку однос према телу је другачији. Сматра се да
припада сфери профаног (негативно семантизовано) и предност се давала духу који
је сакрализован (позитивно семантизовано). Касније, у периоду хуманизма и
ренесансе, будући да наведене
епохе настају на темељима антике, тело ће
поново добијати на значају. Дакле, у зависности од промена у „духу епохе“, како
би то рекао Елиот, мењаће се (умножаваће се) и однос према телу.
Неоавангарада због обиља својих
специфичности и контекста у ком настаје синтагму „однос према телу“ мења изразом „политика
тела“. „Тело јесте сложено искуство субјекта, али је исто тако и друштвено тело, тим пре што га изграђује
друштвени поредак. То није свеопшта датост већ субјект историје; моје је тело
историјско и треба поступати са њим као у археологији. Сложеној археологији
која намеће сучељавање друштва, епоха, веровања. Проучавање тела је, у том
сучају, мултидисциплинарно.“[1]
Две песникиње које ступају на
југословенску књижевну сцену 60-их година двадесетог века бавиће се
проблемом тела и
то условно речено
женским
телом, што додатно усложњава проблем и у себе
укључује неопходност разумевања контекста времена. Реч је о песникињама Јудити
Шалго и Каталин Ладик.
Оне припадају
таласу војвођанске неоавангарде, која тежи радикалном раскиду са владајућим
соцреализмом. Њихова поезија, историјски посматрано битна је, између
осталог, јер осветљава пут „женској сензибилности“ у књижевности овог
поднебља. Битно је не мешати појам „женске сензибилности“ са
појмом феминизма. По сведочењима самих
ауторки, која су сачувана у бројним интервјуима, ниједна се није изјашњавала
као феминисткиња.
Ипак, постојала су места где су се
приближавале тој идеји, али делеко сложеније од самог сексуалног ослобођења
жене, што је у основи феминизма. („Мени није искључиво интересовање за
сексуалност жене било пут ка феминистичком ставу у уметности – то би била веома упрошћена
конструкција.“[2])
Пре да је реч о једном суптилнијем изразу опредељења. Нису писале из позиције
Другог у пежоративном
смислу (мање вредног), већ Другог у смислу различитог. Жена јесте у средишту
њихове поетике, али она се не бори за своја права кроз њу, већ показује своју
особеност. Кроз тело, кроз језик, жена у њиховој поезији кретаће се од
фигуре мајке, љубавнице, грешнице,
земље, па све до фрагмента. Ради се о другачијем начину писања, али и читања,
што ће постати једна од главних преокупација аутора који касније долазе.
У тумачењу мотива тела у поезији ове две
ауторке можемо кренути од његове најфреквентније употрбе, тела које рађа – тела мајке.
Чини се као да је то примарна функција женског тела, из које
ће се развити аналогије са свим другим. У развијању мотива тела мајке, и једна
и друга ауторка ослањају се на фолклор. Отуда и честа употреба мотива земље и
оплодње. Фолклор и мотив земље се користе како би се тело мајке
могло схватити далеко шире од чисто биолошког одређења. И заиста, није реч о
биолошкој функцији,
но пре о једној метафизичкој која жени
омогућава позицију Другог/Другачијег. Ко је искусио могућност
рађања, он је искусио могућност стварања, и бег од ништавила. Каталин Ладик то
објашњава следећим речима:
„Користила сам доживљаје материнства, па
чак и своје тело за свети чин једног универзалног оплођења свих живих и неживих
ствари, земље са водама. Осећала сам да само плодност, моћ репродукције,
материнска љубав пружају могућност продужења битисања насупрот ништавилу. Није
ту само страх од смрти. Ту наслућујем кључ за отварање браве на капији
Ништавила.“[3]
Довођењем у везу жене са земљом тежи се приказивању
архајског принципа женскости кроз који се може потврдити женски идентитет.
Земљом
оплођена
примих
у наручје
небо
тек рођено.
У
зору постадох мајка.[4]
Јавља се у песмама тај свеопшти принцип
обнове кроз оплодњу и рађање. У навденој песми рађа се дан, у некој другој сама
песма, симболично дете итд. Све у циљу да се нагласи женски принцип коме је
способност рађања датост.
Често се у песмама које тематизују жену,
земљу и оплодњу јавља и мотив греха, односно „запрљаности“.[5]
Корене тога можемо тражити у фолклору, али и у средњовековном доживљају
жене. Лепота и телесност се везују за принцип женскости, а они могу бити
иницијатори за развој греха.
Отворило
ме сунце
у
зору.
Радост
се просу из моје крви
да
небо обоји бестидном лепотом
јутарње
истине.
Не
схватих зашто ми трава прича о праштању греха?[6]
Из греха се рађа дан, жена има могућност
манипулације плодоносним принципом. Своје тело Јудита Шалго овде користи у једном
ширем контексту –
контексту свеопштег рађања. Будући да се грех
повезује
са приципом рађања, он се аутоматски умањује. Глорификује се свеопшти
принцип рађања. Али амбивалентан однос према принципу женског и даље остаје.
Могућност стварања које поседује женско тело не омогућава му одбрану од „тешких” значења која се
за њега везују. Збирка
Ероген зоон (1987) Каталин Ладик
сва је у власти забрана и амбивалентног односа према жени. Жена је у могућности
да да живот, али и да га узме. „У том смислу Ероген зоон је хереза према хришћанству.“[7]
Песникиња стиховима:
„Нежна сам. Кадра да те убијем“[8]
објашњава тај однос амбиваленције. Принцип женскости у себи може садржати
демонијашку природу, у чијем домену су моћи трансформације и маскирања.
Наизглед нежна природа жене може бити мистификација њене кобне моћи. У домен
кобне моћи спада и могућност привлачења греха.
Тематизовањем греха призива се мотив тела љубавнице. Интересантан је однос
песникиња према коитусу. Он се такође јавља као
својеврсни архетип, али ипак, са друге стране постоји и дубоко лични однос
према њему. Код Каталин Ладик он је нешто сложеније, помало парадоксално и
експлицитније исказан. Њен лирски субјект увек се јавља у виду двополног бића,
мушко-женског принципа. „Андрогиност је овде симбол исконске двојности, али и
самодовољности. Знак целине, потпуности, сједињења спољашњег и унутрашњег.
Физичко( телесно) али и духовно савршенство.“[9]
Ходи
са мном
у митологију
која
говори о мени и зато је ризична.
Двополно
сам биће: лажљиво. Дакле, искрено.
једино
о себи дајем информацију,
а
како то сваког занима, од општег је значаја.
Сходно томе, сексуални чин у поезији Каталин Ладик се ставља у службу досезања андрогина. Само се кроз то досеже јединство, савршенство бића. Да еротика у њеној поезији има шире значење и да је облик њеног испољавања другачији, посведочиће и сама ауторка следећим исказом: „Ако је реч о еротици, ради се о непристајању на једнополност, више духовну него физичку – с тога и еротика поприма шире значење (...) У мојој поезији, еротика се не испољава у уобичајеном сентиментално-исповедном облику, иако су присутни неки видови чулности, али та чулност не произилази из фиксиране полности једног бића, већ из универзалне полне, па мисаоне промељивости. Чињеница је да моја поезија у свом поводу и изразу ипак највећим делом носи обележја женског сензибилитета и да је тај сензибилитет релевантан за сам креативни чин и његов резултат“[11].
Овај
напукли зид је од сна бременит.
Ко
је та зоља изнад мене?
Ко
је та жена што крчи зид у мени?
Ако
је све што ме окружује –
зид,
Ако
сам ја зоља
а
инсект у мени –
човек,
где
ли завршавам ја, где почиње човек?[12]
У наведеној песми жена је зоља „која са
стотину отровних жалаца, убада змију, старински симбол јединства мушкарца и
жене. Сва симболика, била она фолклорна, митолошка или пак симболика савременог
света, ставља се у функцију како би се приближио принцип савршенства, остварен
кроз спајање мушког и женског. Јудита Шалго за основу савршенства узима рађање,
чин који следи након спајања. Код
Каталин Ладик основни
принцип је само спајање, без нужног рађања. Принцип спајања, не претходи принципу рађања. Та два чина
су у њеној поезији изједначена, јер само спајање рађа савршенство.
Код Јудите Шалго сексуални чин је, као
што је напоменуто,
другачије тематизован. Док Каталин кроз
њега жели да досегне сопство (у виду андрогиности), Јудита га посматра као чин
који функционише по законима нивелације, односно моменат у ком је сопство
угрожено и где се тело као једно поништава. Дакле, нема нужног стварања
већ поништавања.
Ваљда
смо спојених судова, судбина,
упознали
само закон нивелације:
sex
multiplex.[13]
Јављају се симболи женске полности, али
су они увек у циљу превазилажења сексуалне моћи жене. Никада вулгаризовани и
порнографисани „јер еротско је естетско, било да открива или прикрива, именује
или подразумева“[14]. Њена еротика/естетика
је у функцији ослобађања од подређеног положаја тела жене. Основна датост тела
жене је моћ рађања, која коитусом
сведеним на испуњење потребе, не сме бити скрајнута. Код Јудите Шалго отуда и нема рађања у самом
спајању, већ тек након њега уколико се испуни основна датост.
Поред тематизовања тела мајке и тела
љубавнице, код ове две песникиње се јавља и тематизација тела као језика. Тело
се уписује у језик, настоји се да ни језик ни тело не буду само означитељи, да не упућују, већ да
јесу. (У песмама Каталин Ладик честа је употреба формуле клетве, молитве,
бајалице, благослова. Познато је како оне функционишу, речено-створено/учињено.
Ту се управо очитава тежња да језик не означава, већ да јесте; да језик изговором тела,
то тело и оспољи.)
Песникиње непрестано преиспитују границе
језика, да ли тело постоји изван језика? Да ли ишта постоји
изван језика? У сталном натезању смисла долази се до изједначавања тела и
језика, а све са циљем да се потврди лични
идентитет, било у језику, било телом. Сходно томе можемо разумети и честе слике
самоповређивања у њиховој поезији. Оне се такође јављају као потврда и одбрана
идентитета:
Сви
су били оштро зашиљени
али
невидљив је био починитељ
нестао
је из сопственог тела
предмете
упрскане крвљу вратио је на места
Самоповређивање „функционише истовремено
и као вентил и као поновно прихватање себе, сопствене историје и сопственог
тела. Оно повремено олакшава психичку и физичку патњу као последицу неке
непријатности, насиља или злоупотребе, кризирања (...) Ако је самоповређивање
више облик самозаштите него покушај самоубиства, оно представља начин да се
сачува индивидуализовани однос према телима“.[16]
Самоповређивање на телу оставља неку врсту личног знака, што сама реч и
објашњава. Отуда се оно разуме као моћ субјекта да се потврди, да сам себе
обележи. Његово
уписивање, јесте уписивање језика у тело, њихово изједначавање, а све са циљем потврде личног
постојања и сопства у свету где је оно угрожено. На тај начин, кроз
самоповређивање, песникиње у тело уписују свој идентитет, самоповређивање
задобија функцију језика, односно његове манифестације – бележења.
Тело и језик се изједначавају, јер тело
рађа језик и језик рађа тело, стога се често и над језиком врши насиље. Насиље
које парадоксално својој функцији није усмерено да се језик уништи, већ да се
ритуално оживи, на готово исти начин као што је то случај са телом.
Мајко,
из грла ми искочи,
сакриј
ме у чекињавом мраку,
ти
ме прободи, ти ме покушај,
ником
ја не недостајем.[17]
Почетак треба да буде рађање у речи.
Онај ко познаје закон рађања у језику, он може и своју мајку родити, она му из
грла може изаћи. Рађање у језику је почетак пре самог почетка. Ако тело улази у сексуални чин,
по истој логици ствари то може чинити и језик. С тим што је овде исправније
рећи сексуалну игру, будући да је у питању игра речи. И све се одвија опет на
концепту ритуала, опонаша се одређена имагинарна ситуација како би се изазвало
њено стварно дејство.
Сваки
пут када спавам са непријатељем,
заболе
ме моја општа места.
Језичка
акупунктура је безуспешна,
Обе песникиње у позном периоду свог
стваралаштва полазе од претпоставке да је већ све речено, исказано језиком. И
живот и смрт. Да једини показатељи постојања, језик и тело, воде рат, односно да долази до
њиховог раскола.
Да више не постоји тело језика. На снази је деструкција, како
тела,
тако и језика. Исправније би било рећи да не воде међусобно рат како би исход
био уништење једног, него се боре за сопствени опстанак, међутим, не удруженим снагама.
Деструкција тела изражена је у песмама кроз метонимију: нема целовитости,
људско тело је приказано у његовим деловима који функционишу као ентитети.
Од
главе тело трпи.
Улази
вода на очи, призор је испран,
постоји
само оно што је испуштено из вида.
На
репу –
догађај без
правог дејства,
нико
не разуме властит траг.[19]
У поступку свог мисаоног и поетског
сазревања ауторке долазе до краја пута иза ког је литица. Мора се пронаћи
конструкција која ће ту литицу премостити. Јудита Шалго је указала на раздвајање
тела и језика, на то да бити-у-свету ускоро може значити укидање или тела или
језика. Она назначава долазак неизвесног времена у којем, да би постојао свет,
тело и језик не морају бити сијамски близанци који омогућавају постојање. Мутно
осећање, осећање да се одбацује језик, али да још није прихваћено тело. У
тренутку када је старо завршено, а ново није уобличено, песникињама не остаје
ништа друго него да трагају за новим начином израза и уобличавања света,
односно сопства. У експериментима који су извођени како би се дошло до новог
поступка стремиће се ка миксмедијалном карактеру уметности (од вербалног израза
долази се до визуелне, фоничне, гестуалне поезије, до концепта, перформанса,
боди-арта, хепенинга). „Цела историја експерименталног писања 'је формирана на
критичкој радикализацији односа писма и слике или гласа, слике и писма према
телу извођачице/извођача'
“.[20]
Збирка Јудите Шалго 67 минута, наглас (1980) показује
исцрпљеност језика, односно распад до ког је дошло у систему
тело-језик-књижевност. Остаје само фрагмент, делић и покушај опстајања било ког
од три елемента поменутог система. У песми „Вежбе дисања“ језик опонаша дисање,
процес који је својствен телу:
удах
један откуцај срца
издах
један откуцај сата
удах
један откуцај била
издах
један откуцај сата
удах
један откуцај гласа
издах
један откуцај сата (...)[21]
У том опонашању осећа се напетост између
језика и тела. Поставља
се питање ко ће дуже издржати и чија егзистенција од овог другог зависи.
Тензија се повећава и аудио записом који уз ову песму постоји. Читав концепт показује
да се дошло до жуђеног момента у употреби језика. Врхунца, магије: речено – учињено. Изговарање
удаха и увлачење ваздуха, а
све то уз подршку звука. Остаје само питање да ли врхунац нечега означава и
његов крај?
удах
Дишем. (...)
издах
Мислим да дишем. (...)
Као
да дишем. (...)
као
да мислим да дишем (...)[22]
Већ у наставку песме тај крај се осећа.
У језику су поништене све виталне функције тела, будући да се у језику
најпре дисање зауставило. Тело се више не може потврдити кроз језик. Јер тело
„не дише, али дишу стварна тела за која је и приређено то језичко умирање“.[23]
Фокус се са
текста пребацује на читаоца, слушаоца и гледаоца, и у томе је лепота и сврха
онога што чине.
Јудита Шалго и Каталин Ладик успеле су
да осветлају политику тела у контексту неоавангарде, али и да најаве све оно
што ће након ње уследити. Кретале су се од тела мајке, тела љубавнице, тела
језика, да би дошле до тела фрагмента и тела нестајања. И једна и друга ауторка прошле су тај
пут. Наравно, свака са специфичним особеностима. Ипак, траг хода који су
оставила њихова тела сведоче о постојању исте стазе. Ако се она негде и рачвала
бар је део пута био исти…
·
Бле,
Мишел. „Предговор“. Предговор у: Бернар, Андрије и Жил, Боеч. Речник
тела.
Превела
са француског Олгица Стефановић. Београд: Службени гласник, 2010.
·
Ђерић, Зоран. Извештај
о летењу. Нови Сад:
Летопис Матице српске, 2007. књ. 479, св. 6.
·
Ђерић, Зоран. Ах,
тај рез!, ПРО ФЕМИНА часопис за женску
књижевност и културу.Београд: Самиздат Б92, 1996.
·
Ладик, Каталин.
Икарова
сенка: изабране и нове песме. Нови Сад: Орпхеус,
2004.
·
Ладик, Каталин. Моћ
жене :
ретроспектива 1962-2010.
·
Решин Туцић, Вујица. Време
фантома: о писцима и књигама. Нови Сад: Културни центар, 2005.
·
Шалго, Јудита. Живот
на столу. Београд: Нолит,1986.
·
Шалго, Јудита.
Обалом. Нови Сад:
Матица српска, 1962.
·
Шалго, Јудита. 67
минута, наглас.
Нови Сад: Матица српска, 1980.
·
Шуваковић, Мишко; Шулер, Габријела и др. Моћ жене: Каталин Ладик: ретроспектива
1962-2010. Нови
Сад:
Музеј савремене уметности Војводине, 2010.
[1] Бле, Мишел. „Предговор“. Предговор у: Бернар,
Андрије и Жил,
Боеч. Речник тела.
Превела
са француског Олгица Стефановић. Београд: Службени
гласник, 2010. стр. 6.
[2] Шуваковић, Мишко;
Шулер, Габријела и др. Моћ жене: Каталин Ладик: ретроспектива 1962-2010. Нови
Сад:
Музеј савремене уметности Војводине, 2010. стр.242.
[3] Наведено према: Зоран
Ђерић,
Ах, тај рез!, ПРО ФЕМИНА
часопис за женску књижевност и културу, Београд,зима-пролеће,1996,145, Самиздат
Б92, стр.144-147.
[4] Шалго, Јудита.
„Љубавна
песма”.
Обалом. Нови Сад: Матица српска,
прва збирка број 29, 1962. стр. 9.
[5] Један од примера
за то је другачији однос према жени за време менструације, што је опет
предуслов плодности „(...) жене су раније
током менструације јахале лошије коње и ова се очигледно указивала као извор
загађења, јер им се није допуштало да се приближе рањенику или мушкарцима који
крећу у ратни поход. И још се одржава забрана да се у тим раздобљима приближава
светим предметима.“ Одакле
[7] Решин Туцић, Вујица. Време фантома: о писцима и
књигама.
Нови Сад: Културни центар, 2005.
стр. 70.
[8] Ладик, Каталин.
Икарова сенка: изабране и нове
песме.
Нови Сад: Орпхеус, 2004.
стр. 25.
[9] Ђерић, Зоран. н.д. стр. 147.
[10] Ладик, Каталин. Икарова
сенка: изабране и нове песме. Нови Сад: Орпхеус,
2004. стр. 7.
[11] Ђерић, Зоран. н.д. стр. 146.
[12] Ладик, Каталин. „Један“. Икарова
сенка: изабране и нове песме. Нови Сад: Орпхеус,
2004. стр. 8.
[13] Шалго, Јудита. „Мелодија“. Живот на столу. Београд: Нолит,1986. стр. 14.
[14] Ђерић, Зоран.
Извештај
о летењу. Нови Сад: Летопис Матице српске, 2007.
књ. 479, св. 6. стр. 1246.
[15] Ладик,
Каталин. „Сви су били зашиљени“. Икарова сенка: изабране и нове песме зашиљени.
Нови
Сад: Орпхеус, 2004. стр. 122.
[16] Одредница Самоповређивање у
Речнику тела, стр. 393.
[17] Ладик,
Каталин. „Свиња“. Икарова
сенка: изабране и нове песме. Нови Сад: Орпхеус,
2004. стр.15.
[18] Шалго, Јудита. Живот на столу. Београд: Нолит,1986. стр. 7.
[20] Ладик, Каталин. Моћ жене : ретроспектива 1962-2010, стр. 102.
[21] Шалго, Јудита. 67 минута, наглас. Нови Сад: Матица
српска, 1980.стр. 5.
[22] Исто
РЕЗ, Број 6, 2018.
