Историја човечанства препуна је људи који су својим радом и животом значајно утицали на свет и његову промену. Нема никакве сумње у то. Али, колико је заиста људи (научника, уметника, ратника) истински револуционарно утицало на историју и ток свести људског рода или бар настојало да то уради? Врло мало. Јер, шта значи кад кажемо да је нешто „револуционарно“ и да неко делује као „револуционар“? Он преокреће постојеће и чупа га из корена. Својим радом и идејама он наглавачке поставља целокупан систем дотад важећих вредности и схватања и храброшћу правог пионира износи питања која подривају неприкосновене ауторитете. И све то чини по цену губитка оног највреднијег-сопственог живота. Јер револуционар је нека врста жртве. Некад се тај живот истински и губио (Исус Христ, Бруно, Сократ, Че Гевара), али је идеја преживљавала и настављала свој развојни пут постајући временом идеал, мит, она која осветљава саму себе исто онако као и свог творца и његову својевремену борбу. Јер, као што рече главни јунак у филму Вендета: Идеје су отпорне на меткe. Без таквих људи, без њихове несвакидашње храбрости и ентузијазма наша историја, оваква какву је познајемо, не би имала никаквог смисла нити бисмо били свесни значења речи „напредак“.
О једном из
плејаде таквих лучоноша говори и овај текст. Ипак, за разлику од, рецимо,
Њутна, Гандија или Маркса, овде се ради о припаднику народа ком припада и
потписник овог текста што целу ствар чини само још одговорнијом. Али је и аутор
због тога неупоредиво поноснији. Реч је, наравно, о Николи Тесли[1],
човеку кога подједнако својатамо ми Срби, затим Хрвати (на територији чије
државе је рођен иако је у време његовог рођења то била Аустро-Угарска) као и
Американци, чији је држављанин био и где је провео највећи и најплоднији део
свог живота. Такво национално отимање о одређене личности неизбежно је кад су у
питању великани, људи који су, што би се рекло, сами по себи постали светски
бренд. Ипак, Тесла се целог живота изјашњавао као Србин,
а другачије није ни могао кад су му и отац Милутин, свештеник, и мајка Георгина
Ђука Мандић, били Срби. Eво шта је, између осталог, и сам Тесла изјавио по том
питању приликом своје посете Београду и обраћања студентима Велике школе:
Радујем се што могу овом приликом да пред вама изразим
своје најмилије задовољство да сам био и да вазда остајем Србин и ништа више.
Дешава се да човек, удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се и ја
занимам, понекад сметне с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али
тога код мене није било и, надам се, и неће и никада не може бити. Ако има
какве славе и заслуга за човечанство да се припише моме имену, то је та почаст
српском народу из чије сам средине ја поникао.[2]
Носио је Тесла
са собом и у себи то српско порекло, поносно и часно, представљајући свој народ
у најбољем могућем светлу, својим изумима и својом научном репутацијом коју је
стекао мукотрпним радом.
А све је почело
још у детињству, у родном Смиљану код Госпића, где је дечак Никола, дајући
својој неуморној машти на вољу изводио мноштво експеримената – правио мотор
који су својим летењем покретали гундељи или раширеним кишобраном покушавао да полети
са крова. Гадно се тада повредио приликом пада. Било је таквих и сличних
екскурзија још много у његовим дечачким данима, али је то само показивало да се
истраживачки дух у њему већ тада будио, да је интересовање за природу, њене законе
и феномене расло, а он од самог почетка знао шта су му били циљ и мисија.
Говори о томе и следећи исечак из његовог живота – док се као дете једног дана
играо на Ваганцу, локалном потоку, (где је конструисао точак и поставио га да
се окреће као турбина) видео је дагеротипију Нијагариних водопада коју је донео
његов ујак Петар и, не скидајући поглед са те слике, рекао да ће једног дана на
тим водопадима направити исти точак као и овај на Ваганцу, али много већи.
Само велики
умови могу да антиципирају свој живот на такав начин. А Тесла је био тако широк
и дубок ум да је то прелазило и на подручије парапсихологије. Сам Тесла је
говорио да су му се још као дванаестогодишњем дечаку у изненадним нападима
бљескова (који се дешавају и приликом епи-напада, само што то овде није био
случај), пред очима приказивале разне слике и визије[3]. У
почетку, такви феномени су га плашили, али је временом схватио да је та појава
несвакидашњи дар а не проклетство, па је успео да ту способност надиђе и
завлада њом, што је касније представљало једну од круцијалних ствари везаних за
његов научноистраживачки успех[4] . Ево
шта о тим првим утисцима свог истраживачког духа Тесла каже у својој
аутобиографији:
Наши први покушаји су потпуно инстинктивни,
подстакнути маштом, живом и недисциплинованом. Са годинама постајемо разумнији,
све систематичнији и конструктивнији. Али, ови рани импулси, мада не одмах
креативни, представљају значајан тренутак и могу да одреде наше судбине.
Заиста, како то сада осећам, да сам их онда разумео и неговао уместо што сам их
гушио, знатно више бих оставио свету. Али тек у зрелом добу сам схватио да сам
изумитељ.[5]
Изгледа да такве
његове психолошке моћи нису биле усамљен случај у породици Тесла. И Николин
осам година старији брат, Данило, миљеник породице, онај у ког се доста
полагало и од ког се пуно очекивало, имао је, по сведочанствима, натприродне
психолошке моћи:
Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен -
један од оних ретких феномена људске природе који биолошка истраживања нису
успела да објасне.[6]
Под утицајем оца[7],
Данило је увежбавао читање мисли а говорило се и да му телекинеза није била страна.
У сваком случају, Никола је, као млађи брат у Данилу видео свог узора и идола,
па је трагедија у којој је Данило смртно страдао павши са коња сигурно оставила
дуготрајне ако не и доживотне ране у Николиној души. По неким тумачењима,
Николине необичне психолошке моћи развиле су се управо после смрти његовог
брата, као својеврсна компензација за губитак Данила, и надомешћивање његовог
места[8].
Нема сумње да је отац и са Николом доста радио на развијању сличних способности
јер у својој аутобиографији Тесла каже да су му у даљем раду и животу помогле
вежбе које му је отац у младости задавао:
Оне (вежбе) су се састојале од свакојаких задатака.
Задавао ми је, на пример, да погађам туђе мисли, да откривам недостатке неког
облика или израза, да понављам дугачке реченице или да рачунам напамет.
Несумњиво је да су те свакодневне лекције, чија је сврха била јачање меморије и
расуђивања, а нарочито критичког мишљења, биле веома корисне.[9]
Тесла не
заборавља ни улогу мајке у сопственом формирању. Да се закључити да је она
имала и пресудну улогу у ономе што ће велики проналазач касније постати.
Георгина Тесла (рођена Мандић), такође је потицала из свештеничке породице.
Тако је Тесла са обе родитељске стране био окружен божијим посвећеницима па и
сам предодређен да једног дана настави породичну традицију и постане парох.
Георгина је, иако неписмена, била веома вешта и практична жена,
особа са златним рукама, што се каже у народу. У својој аутобиографији Никола
иде толико далеко да каже како мајци има да захвали за све:
Мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који
поседујем...Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица у нашем
крају и припадала је лози проналазача. Њен отац и њен деда су изумели
многобројна оруђа за домаћинство, ратарство и друге сврхе. Она је заиста била
велика жена, ретке умешности, храбрости и моралне снаге која се храбро
супротстављала животним невољама и стекла многа тешка искуства.[10]
Георгина је
такође наизуст знала прегршт народних песама, Његошев Горски вијенац, итд. Радо је синовима рецитовала стихове и
вероватно је то био први Николин сусрет са књижевношћу, која ће играти веома
значајну улогу кроз цео његов живот. Између осталог, то је и један од задатака
овог текста – да покаже како Никола Тесла није био, како би то рекли Немци, fachidiot, tj.једносмеран стручњак,
онај који је
специјализован само за једну област док му друге остају непознате. Напротив,
Теслина изузетност се и састоји у томе што је он био вишестрана личност,
заинтересована за тако много области које баш и нису имале додирних тачака са
физиком и електротехником.
На својим
каснијим студијама, у Грацу, Прагу[11] и
Будимпешти (а касније и у Америци) редовно је посећивао позоришне и балетске
представе, а читање класика литературе била је незаобилазна ставка у његовим
активностима. Од детињства научен да воли књижевност, он је у појединим
моментима и претеривао, до те мере да му је и отац, и сам склон књизи,
забрањивао читање увече, под свећом, да не би покварио вид. Домишљати Никола је
онда запушавао браву и прорез између врата и пода како отац споља не би видео
светлост и кришом настављао да чита. Касније, на студијама, наставио је са
својим читалачким екскурзијама. Као врло повученом и особеном младићу њему су
лабораторије и библиотеке били једина места где се осећао удобно. Тако је,
рецимо, прочитавши Волтеров Филозофски
речник, сазнао да су дела славног Француза сакупљена у сто томова па је
морао да их све прочита јер је, по сопственом признању, увек завршавао посао
који би започео. Знао је напамет стихове Хомера и Бајрона, а стихови из
Гетеовог Фауста били су му директна
инспирација за идеју обртног магнетног поља. Наиме, док је шетао једним
будимпештанским парком са својим колегом Анталом Сигетијем и посматрао залазак
Сунца, одједном је почео да рецитује стихове славног Немца:
Свршен је дневни рад и повлачи се сјај
И жури да негде нови живот ствара.
Следећег тренутка је у песку почео да црта модел
обртног магнетног поља чији ће проналазак омогућити револуцију у свету технике
и технологије.
Поред ове анегдоте са инспирацијом у Гетеовим
стиховима, треба поменути још једну епизоду у животу Николе Тесле где је књижевност
одиграла одлучујућу улогу, овог пута можда и у облику спасиоца његовог живота.
Наиме, после треће године школовања у Госпићу (где је прешао после завршених
разреда у родном Смиљану), Тесла се тешко разболео. У тим болесничким данима,
једина утеха су му биле књиге а нарочито га је привлачило дело Марк Твена Доживљаји Хаклбери Фина. Касније је у
Америци имао прилику да лично упозна славног писца (постали су и добри
пријатељи) и да му лично исприча колико му је значила његова литература у
периоду опоравка. У својим мемоарима, Тесла се дирљиво сећа тих тренутака:
Једнога дана, уручено ми је неколико томова
савремене књижевности која се разликовала од свега оног што сам до тад
прочитао, и ове књиге су ме толико занеле да сам сасвим заборавио на своје
безнадежно стање. Била су то прва дела Марка Твена којима вероватно дугујем
чудесан опоравак који је уследио. Двадесет пет година касније, када сам упознао
господина Клеменса[12]
и када смо постали пријатељи, испричао сам му то своје искуство и са запрепашћењем
сам гледао тог великог мајстора смеха како плаче[13].
Тесла је друговао и са нашим писцима. Да поменемо Лазу
Костића који је био Теслин добар пријатељ и који је славног научника покушавао
да ожени Ленком Дунђерски. Ј.Ј.Змај је приликом прве и једине Теслине посете
Београду (1892. Године) испевао песму у част научника, а Јанко Веселиновић је
своју најпознатију књигу Хајдук Станко
посветио управо Николи Тесли. Чак је и Марк Твен на крају, инспирисан
дугогодишњим пријатељевањем са нашим проналазачем, написао новелу „Тајанствени
странац“ која се догађа у малом аустријском селу и у којој главни јунак има моћ
да мења људске судбине.
Тесла се и сам окушао у књижевним водама иако су ти
излети били скромни. Ту је његова аутобиографија под називом Моји изуми (објавњена 1917.), а написао
је и једну песму под називом „Делови божанског
оговарања“ (бар се сматра да је то једина његова песма). У њој, Тесла велича
Архимеда који је његов узор, критикујући Њутна за погрешну поставку свог закона
и Ајнштајна за својеврсно научно готованство. Дакле, иако би неко помислио да
би дотичну песму посветио некој жени, Тесла ни у литератури није могао без
своје науке, закона и открића.
Теслин живот у целибату и његово одрицање од жена
једна су од најфорсиранијих сегмената његовог приватног живота, наравно, уз већ
фамозне приче о његовом опсесивно-компулзивном синдрому[14]. Има
покушаја да се Теслина усамљеност и лишеност женског друштва објасне његовом
потпуном окренутошћу науци и
експериментима као својој мисији. И сам је говорио да је он венчан са
науком. Било је покушаја да га ожене (поменуо сам случај са Ленком Дунђерски)
као и неких проводаџисања његових пријатеља касније у Америци, где је Тесла био
врло тражен и пожељан нежења. Али је он, што се тога тиче, остао непоколебљив
до краја живота. Ипак, није увек водио аскетски живот. У једном тренутку,
младост је ипак морала да наплати оно што је њено. Било је то после започетих
студија у Грацу, кад се млади Никола разочарао у тамношње професоре који су
покушали да срежу крила његовом ентузијазму (на првом месту, био је то професор
Пешл)[15].
Зато је Тесла напустио студије и такорећи нестао из Граца. Испоставило се да је
отишао у Марибор, где се дружио са сумњивим светом играјући по цео дан карте и
билијар (за који је сматрао да је једна од најинтелигентнијих игара). Постоји
прича да је и од мајке тражио новац не би ли вратио неки коцкарски дуг. Тек кад
му је дала тај новац у њему се преломило, чврсто је обећао себи да ће са пороком
престати и више се никад није вратио за карташки сто.
На овом примеру показује се Теслина снага воље која је
засигурно била без преседана. На крају, да није било те воље и неке врсте
личанске тврдоглавости ко зна да ли бисмо ми данас уопште и знали за Теслу као
научника. Он је од самог почетка био предодређен да постане свештеник јер су
му, рекох то већ, преци и са мајчине и са очеве стране били свештеници. Отац
Милутин је, тако, већ имао план за њега. Али није рачунао на Теслину
својеглавост. Његова одлучност да студира техничке науке била је тако велика,
да се разболео од колере оног тренутка кад му је отац то забранио. Видевши да
болест узима маха и не могавши да се помири са чињеницом да ће после Данила
изгубити још једног сина, Милутин је Николи допустио да иде у Грац и студира
техничке науке.
Тако је од највећег града данашње аустријске покрајине,
Штајерска, кренуо научни развој Николе Тесле који га је касније водио диљем
централне Европе. Формално, те високе школе није завршио али му нису биле ни
потребне. У ствари, бројни су примери где конвенционално и академско образовање
не развијају већ гуше и спутавају иновативни дух једног генија. Можда је и
Тесла то схватио па се на време окренуо практичном истраживачком раду и
ангажману у Будимпешти, где је учествовао у изградњи престоничке телефонске
централе. Након тога следи град светлости, Париз, као и ангажман у Едисоновој
континенталној електричној компанији, европској експозитури његове америчке
фирме. Опет Теслино умеће долази до изражаја и врло брзо постаје најпоузданији
момак, онај у ког се може потпуно поуздати. Зато му и дају задатак оправке
централе у Стразбуру где је приликом отварања железничке странице дошло до
хаварије у којој је замало страдао и кајзер Вилхелм лично. Тесла се посвећује
задатку и сходно својој репутацији решава проблем. Ипак, по повратку у Париз, следи
болно отрежњење. Нема новчане надокнаде за учињени посао. Ту се Тесла по први
пут озбиљно сусреће са оним што ће га пратити током целе његове научне каријере
– сталним опструирањем и покушајем
искоришћавања од стране конкуренције.
Није Тесла своје детињство и младост провео под
стакленим звоном или у кули од слоноваче, али његова добродушност и отвореност
врло често му је одмагала у рвању са белосветским алама пословног корпуса. Он
је у своје експерименте и проналаске улагао не само свој брилијантни ум већ и
срце неког ко је човечанству покушавао да донесе открића која ће помоћи да
људска свест пређе на један виши ниво. У својој занетости и алтруизму
претпоставио је да ће и у другима пронаћи саборце истих намера, јер човек увек
мисли да свет на њега гледа онако како и он гледа на тај исти свет. Такође,
генијални људи, за разлику од нас смртника, заиста бораве у неким вишим
реалмима и у ствари уопште није чудно што најчешће немају слуха ни осећаја за
неке обичне, свакодневне ствари. То је нешто што би неко други увек морао да
ради уместо њих па се и овде намеће утисак да је Тесли, у његовим подухватима,
био неопходан неко са добрим менаџерским способностима. Он такву особу није
имао. Или је напросто није ни желео. Ишао је сам кад год је то могао да чини, у
сваком тренутку свестан чињенице да ће кад-тад морати да затражи покровитељство
моћних финансијера за своје пројекте. Њихова улога у Теслиној мисији никако се
није могла заобићи. А он их је пронашао у Америци, кад већ то није могао да
учини у Европи. Са двадесет и осам
година, почетком јуна 1884. допловио је у Америку и регистровао се, као толико
имиграната пре и после њега, на острву Елис недалеко од Њујорка, првој
америчкој територији на коју крочи усељеничка нога[16].
Почеци у Новом свету нису били лаки. Као и у Европи,
Тесла је у Америци наставио да ради за Едисонову компанију. Као да су та два
човека, по природи карактера потпуно различита, била некако судбински повезана.
Обојица потекли са друштвене маргине, обојица јако заинтересовани за техничке
новотарије и изуме, али са потпуно другачијим приступом и плановима за те
изуме. Док је Едисон био један оштар, препотентан и амбициозан послован човек,
који је у својим изумима видео могућност за зараду, Тесла је био сањар, човек
чија мисао иде бар један век унапред и који је, види се то данас, својим
изумима поставио темеље за 21. век, а вероватно и за још неколико у будућности.
Едисон је био типичан производ америчког друштва - пословно интелигентни
капиталиста са невероватним радним способностима. Био је углавном самоук и
проводио је бескрајне сате у лабораторији
бесомучно експериментишући. Са друге стране, Теслин природни дар за
еидетске слике и могућност тренутног визуализовања проблема знатно су
скраћивали време рада, те тамо где је Американац морао да потроши сате и дане у
мукотрпним понављањима и омашкама, Тесла је без већих проблема проналазио
решења. То је свакако створило неповерење и завист Американца према овом
високом, мршавом Личанину.
Тесла је покушавао да Едисону објасни свој концепт
наизменичне струје али је овај остајао глув на његове предлоге. То је изазвало
осећај разочарења и огорчености код нашег научника, јер је очекивао да ће га од
свих људи на свету разумети бар Едисон, његов колега и сродна душа по науци.
Још једном је генијални научник наишао на зид отпора и морао поново да болним
путем учи лекције из друштвених односа. По доласку у Америку, рекосмо, он је
наставио да ради за Едисона. Из данашње перспективе рекли бисмо да понавља ону
грешку коју је направио у Европи. Али за имигранта који мора да се сналази, он
нема избора. Прича се понавља – ангажман у виду редизајнирања Едисоновог
електромотора (обећано 50.000 долара као бонус), Теслин успешно обављен посао и
по повратку у компанију – ускраћење за хонорар. На Теслино инсистирање да му
обављен посао буде плаћен, Едисон одбија и злурадо одговара да Тесла не разуме
амерички смисао за хумор(?!). То је већ кап која је прелила чашу. Наш научник
раскида сарадњу са Едисоном и даље наставља сам. До самог краја Едисон и он ће
остати љути ривали у борби између доказивања предности наизменичне и
једносмерне струје[17],
с тим што ће Тесла, као сваки супериорни дух, настављати своја истраживања не
обраћајући много пажње на Едисона, док ће управо Американац бити тај који ће на
све начине покушавати да нашем научнику убаци 'клипове у точкове'[18].
Оставши сам, али са непоколебљивим ставом да је
будућност електрификације у наизменичној струји, Тесла је наставио са својим
радом. Било је потребно доста труда, зноја и понижења док се коначно није
пробио као проналазач и био признат. У међувремену, радио је свакакве послове,
између осталог копао је и канале. Потом су га упознали са Џорџом Вестингхаусом,
милионером који је своје богатство стекао изумевши ваздушну кочницу за возове.
Вестингхаус је истовремено био и један од главних конкурената Едисону, човек
који је у Тесли препознао и свој некадашњи ентузијазам, онај који му је помогао
да заради милионе. Не треба се заваравати. Ни Вестингхаус није помогао Тесли
само зато што је имао добру вољу. Желео је профит и као сваки послован човек
добре интуиције, видео је у примени наизменичне струје велику наду и пословну прилику
за будућност. Уз Вестингхаусову финансијску помоћ, Тесла је успео да настави
своја истраживања па је у сарадњи ова два човека настала и чувена
хидроелектрана на Нијагари. Тек у сарадњи са Вестингхаусом и показивањем
наизменичне струје као далеко бољег (и јефтинијег) решења за ширу употребу но
што је то била једносмерна[19],
Тесла је почео да зарађује. Међутим, ту се враћамо на његову личност и чињеницу
да није умео да размишља као капиталиста. Уговор склопљен са Вестингхаусом
омогућавао је Тесли, између осталог, зараду од 2,5 долара по коњској снази коју
су производили његови електромотори. Било је ту још извора прихода, највише од
ауторских права на патенте, али су обавезе које су уследиле наредних година
довеле до великог финансијског оптерећења по Вестингхаусову компанију, па је
предузимач био принуђен да замоли Теслу да привремено одустане од својих
хонорара како би фирма преживела. И ту долази до расплета који, по мени,
показује Теслину величину – на Вестингхаусове очи, Тесла цепа раније склопљен
уговор и ослобађа Вестингхауса било каквих дуговања које је овај имао према
њему. А у питању су десетине милиона долара. На Вестингхаусово чуђење, Тесла му
је рекао да му се одужује јер је овај веровао и улагао у њега кад нико други то
није хтео. Ето докле је овај велики научник био спреман да иде у показивању
своје захвалности и људскости.
Још један од Теслиних најзначајнијих сарадника и
финансијера био је Џ.П.Морган, пионир индустрије челика у Америци и човек који
се обогатио војним лиферацијама у америчком грађанском рату. Он је финансирао
оно што је требало да буде један од највећих Теслиних научних подухвата,
изградњу торња Варденклиф на Лонг Ајленду, недалеко од Њујорка. Тај торањ, са
великом бакарном куполом на врху, био је тек први од пет предвиђених[20]
који су требали да буду изграђени. Уз помоћ тих торњева, Тесла је намеравао да
планету Земљу ухвати у резонанцу и буквално „испумпава“ енергију из јоносфере
(која је непресушни резервоар енергије) преко кула које би биле проводници.
Земљина кора напунила би се том енергијом коју би онда човечанство могло
потпуно бесплатно да користи и враћа назад у неизмењеном облику, без икаквих
загађења. Заиста револуционаран подухват, но кад је Морган схватио да треба да
финансира пројекат који би га у потпуности лишио монопола и богатства, наравно
да је одустао. Он је иначе према Тесли имао један амбивалентан однос, па је
тако, кад му је Тесла донео нацрте са летећим возилима које је Морган требао да
финансира, овај касније рекао свом слуги да не зна је ли Тесла геније или
потпуни лудак. У сваком случају, кула Варденклиф никад до краја није изграђена
нити је њена сврха остварена, а 1917. године (на дан 4. јула) ју је америчка
војска и срушила, наводно јер је могла да послужи као добар оријентир за
немачке подморнице. Тиме се неславно завршила једна потенцијално кључна епизода
у даљем развоју човечанства и његовом схватању експлоатације енергије.
Тесла је још давно пре тог догађаја остао без
финасијске подршке Моргана јер је овај схватио да Теслини експерименти (бар оно
што је наш научник у том периоду покушавао да оствари), не могу да донесу ону
финансијску добит као што је то био случај са Џорџом Вестингхаусом. Морган је
од Тесле ипак тражио да се овај позабави радио-технологијом и бежичном
телеграфијом и оствари успех у ономе што је касније прославило италијанског
проналазача Марконија[21].
Са друге стране, Тесла је имао другачије визије и амбиције, али се, видевши да
не наилази на финансијску подршку, све више повалчио у илегалу и практично цела
друга половина његовог живота за јавност представља мало познато поглавље. Зна
се да је доста радио за америчку војску пројектујући технолошка оружја[22].
Све чешће му се приписује и одговорност за тунгуску катастрофу (наводни пад
метеорита 1908. у Сибиру који је уништио два милиона стабала тајге) јер
последња истраживања показују да је то могао да учини само енергетски талас
који је дошао из земље[23].
Као и читав његов живот и Теслина смрт је обавијена
мистеријом. Званично, умро је 7. јануара 1943. године у Њујорку, у хотелу
„Њујоркер“ , у соби 3327 (данас спомен соба). Кремиран је, урна са пепелом
пренета у Југославију и данас почива у Београду у музеју Николе Тесле.
Преопширно би било да се овде бавимо спекулацијама и свим могућим сценаријима
који се испредају поводом научникове смрти. Уместо тога, треба говорити о
његовом легату. А то је преко седамсто патената и још двеста педесет које није
пријавио патентном заводу. Тесла је био неуморан радник, геније који је видео
неколико векова унапред и који је, по свему судећи, схватио прави начин на који
функционише свемир, па и наша планета као део тог непрегледног система.
Познавао је природне законе до танчина, а електрицитет и магнетизам сматрао
основама и стубовима на којима почива наше битисање. Изуми које је несебично
даривао човечанству, експерименти које је спроводио а који су тако често знали
да уплаше или чак ужасну привилеговане посматраче[24],
показивали су колико он у ствари није био човек свог доба. Али, ниједан геније
то никад и није. Несхваћен, неретко и исмеван, али истрајан, упоран и
непоколебљив у свом науму да човечанству остави у аманет нешто што ће му
побољшати и олакшати живот у будућности, Тесла је предводник, лучоноша једног
новог доба, усуђујем се да кажем и вишег степена културе. Његови изуми су
примењиви на мноштво области – медицина[25],
уметност, радио-техника, физика... А теоретско уобличавање његовог схватања
устројства света (иако он није оставио никакве теоретске текстове у вези са
својим рада), могло би се назвати истинском филозофијом. Тесла је, може се то
слободно рећи, био филозоф природе, научник који је успео да одушеви и једног Свами
Вивакананду који га је посетио у лабораторији у Њујорку док је био у мисији ширења
свог учења по Америци. Исказано је узајамно поштовање, а Вивакананда је рекао
да је, у електричним пражњењима којима је присуствовао у Теслиној лабораторији,
осетио присуство и самог врховног бога Браме. Теслина религиозност је са друге
стране највише нагињала источњачком учењу, првенствено будизму[26]. Веровао
је у реинкарнацију и карму, а сам је изјавио да верује у једног бога који није
описан у религијама и да је то за њега бљештећи извор светлости (у физичком
смислу) али ако би то морао да искаже моралним терминима, то би били љубав,
самилост и доброта. Он је присуство Бога видео у природи и њеним законима, а
свако тумачење и покушај проницања у природне законе за њега је био покушај
тумачења божије речи и мисли[27].
По сопственим речима, сматрао је да је схватио на који начин функционише
Космички Ум.
Тесла је, како то рече професор Абрамовић, био
Нирманакаја, што у будистичком учењу представља просветљеног,
светог човека. Донео је са собом то светло и покушао да нам покаже како да га
користимо и куда да кренемо али је човечанство још једном, као и много пута до
тада, изневерило надања човека са мисијом. Наслов овог текста је управо зато и
двосмислен – онолико колико смо схватили и употребили Теслине изуме, толико их
заправо нисмо разумели и самим тим смо их злоупотребили. Али, његова идеја је
несумњиво успела да уједнини човечанство у истом пројекту и идеји и то боље и
снажније од сваке досадашње религије. Јер, ако се може рећи да има оних који не
верују у Исуса Христа или у Мухамеда као пророка, нема оних који не верују у
бежични пренос информација, мобилне телефоне или лаптопове. Сваки пут кад видим
да људско биће, без обзира на веру, боју коже или припадност одређеној мањини,
значајно пиљи у екран компјутера или свог мобилног телефона, остајем утврђен у
снагу Теслине идеје. Јер, сви модерни видови комуникације којима присуствујемо
и које користимо ту су захваљујући Тесли, научнику коме ни изблиза није указано
толико поштовање и пажња какву заслужује[28].
Али, глобални систем тако функционише – док се под рефлектор стављају они који
само треба да привуку пажњу својим наводним достигнућима, у запећку остају они
прави, кључни играчи, на чијим идејама и изумима се заснива свет. То је
својеврстан мађионичарски трик за којим посежу најмоћније светске корпорације.
Уверен сам да и данас, сакривени у неким добро чуваним архивама, чекају неки
нови Теслини пројекти, који су на време заплењени од стране власти и дозирано
бивају пласирани на светско тржиште и омогућавају да се којекакви магнати и
корпорације богате на ономе што је од почетка било предвиђено као бесплатан дар
целокупном човечанству. Биће тих технолошких чуда тек у будућности. Можда би
већ била актуализована, али готово сигурно има Теслиних скица за проналаске за
које човечанство још није спремно ни у интелектуалном ни у технолошком а, зашто
не рећи, ни у моралном смислу. Теслина идеја, основна идеја, била је технолошки
комунизам – став да сваки човек на овом свету заслужује да бесплатно користи
енергетске ресурсе а не да му бивају наплаћивани од стране другог људског бића
и представљани као привилегија. Јоносфера је непресушни извор енергије и као
таква може бити експлоатисана неограничено. Само што то коришћење не би ишло ни
на чију штету. И ту би било места за сваког човека на свету јер смо, на крају
крајева, како то једном неко лепо рече – сви састављени од исте глине.
ЛИТЕРАТУРА
· Гледић,
Војислав Буда. Никола Тесла, геније
светлости. Београд: Ringier Axel Springer, 2016.
· Пиштало,
Владимир. Тесла, портрет међу маскама.
Београд: Агора, 2009.
· Тесла,
Никола. Моји изуми. Београд: Нова
школа, 2011.
[1] Не зна се тачно порекло презимена Тесла. По једнима, оно је настало по
узору на име вишенаменског грађевинског оруђа које у себи садржи чекић, оштрицу
за тесање и прорез за вађење ексера. По другима, то оруђе је послужило само као
инспирација за презиме, јер су генерације у породици Тесла имале избачене
предње зубе, налик на оштрицу тог оруђа.
[2] Гледић, Војислав Буда. Никола
Тесла, геније светлости. Београд: Ringier
Axel Springer, 2016, стр. 22.
[3] Овде треба рећи да те визије никако нису биле оно што бисмо назвали и
халуцинацијама.
[4] По неким објашњењима, оно што се Тесли догађало приликом тих блескова и
слика које су му играле пред очима је у ствари био феномен еидетских слика. Могао је свесно да контролише психичке слике. Другим
речима, овладао је способношћу деловања мозга на ретину, смеру обрнутом од оног
који нам омогућава да видимо, где светлост преко ока (ретине) доводи облике у
наш мозак а онда се у мозгу формира утисак о спољашњем свету. Стекавши
способност да обрне тај смер Тесла је могао да мишљењем пошаље вишак електрона
на ретину, тако да би му се пред очима појављивале оне слике које је претходно
замислио што му је омогућавало да искључиво менталним путем, у једној врсти
умне лабораторије, врши експерименте и потврђује њихову успешност.
[5]
Тесла, Никола. Моји
изуми. Београд: Нова школа, 2011, стр.24.
[6]
Ибид.
[7] Николин отац, Милутин Тесла, свештеник, имао је обичај да се пред
недељно служење у цркви закључава у једну собу у кући, не допуштајући никоме да
уђе. Никола је у својим мемоарима изнео сећања да су се у тим тренуцима из собе
чули језиви звуци више различитих гласова који су се смењивали, женских и
мушких. Не зна се шта се тачно дешавало са Милутином у тим тренуцима али ово,
као и случај Николиног брата Данила, наводи на закључак да необичне психолошке
моћи Николе Тесле нису биле усамљен случај у породици.
[8] За разлику од синова, три ћерке у породици Тесла, Ангелина, Милка и
Марица, бар по сведочанствима, нису показивале знаке наднаравних психолошких
способности.
[9]
Тесла, Никола. Моји
изуми. Београд: Нова школа, 2011, стр. 28.
[10] Ибид.
[11] О томе како је у Прагу фасцинирао своје колеге познавањем Бајронових
стихова, видети у В. Пиштало: „Тесла,
портрет међу маскама“, Београд, Агора, 2009, стр. 83.
[12] Семјуел Клеменс је право име Марк Твена.
[13]
Тесла, Никола. Моји
изуми. Београд: Нова школа, 2011, стр. 70.
[14]
Видовитост, астрална путовања, биоенергија,
телепатија, прекогниција-ништа од свега тога Тесли није било страно. Такође,
док је боравио у Будимпешти боловао је од чудног облика хиперсензитивности-чуо
би откуцаје часовника удаљеног три собе од своје а под ногаре кревета је стављао
гумене јастуке јер је нон-стоп осећао подрхтавања. Толико се зна и о његовом
одијуму према одређеној врсти хране (бресквама, рецимо) или накита (бисери) те о
претераној педантерији када је руке морао да пере по тачно утврђеном распореду
и тачном броју пута, који је увек морао бити дељив са три. Ручавао је увек сам,
наручујући пре јела увек исти број салвета којима је брисао руке, а јабуке као
десерт су морале да буду прокуване. У таквим случајевима све је код Тесле била
нека врста ритуала ког није могао да се ослободи. И храну је увек морао да
сажваће одређени број пута.
[15] Чувени професор Пешл оспорио је Теслин наум да се са електромотора
уклони комутатор и тако омогући несметан проток наизменичне струје, јер ротор мотора
не би могао да испрати ту наизменичност за разлику од једносмерне струје која
је рад тог ротора омогућавала. Цело једно предавање професор Пешл је посветио
том оспоравању, али је Тесла касније решио овај проблем проналаском обртног
магнетног поља.
[16]
У САД је успостављена и награда – Meдаља части острва Елис. Додељује се заслужним имигрантима који су својим радом и делом
допринели развоју културног, уметничког, научног и осталих афирмативних
аспеката јавног живота САД.
[17] Тај ривалитет ће у историји остати познат као „рат струја“.
[18]
Да би доказали опасност која прети од наизменичне
струје чију је примену Тесла заговарао, Едисон и његови асистенти су обилазили
градове САД и јавно, на трговима и пред публиком, убијали животиње наизменичном
струјом. То је била њихова борба против Тесле. Такође, у марту 1895. Тесли је у
потпуности изгорела лабораторија на Менхетну, са мноштвом изума и нацрта који
су се у њој налазили. Иако никада није поуздано утврђено како је до пожара
дошло, сумња се на Едисона, тим пре што је била позната пироманска склоност
америчког истраживача. Као дете, запалио је амбар у газдинству својих родитеља
а касније, у младости, радник на железници га је пребио јер је упалио вагон
жита. Изгледа да су последице тих батина биле објашњење и за слаб слух који је
Едисон касније имао.
[19] Светска изложба организована у Чикагу 1893. године била је у потпуности
осветљена уз помоћ електричне централе у којој су били постављени Теслини
генератори.
[20] Друга кула била је планирана са друге стране Атлантика, у Холандији,
трећа у Кини и по једна на Северном и Јужном полу.
[21] Епизода са Марконијем је још један показатељ како су многи покушавали
(нажалост често и успевали) да се окористе и себи припишу изуме који су у
ствари припадали Николи Тесли. Маркони је радио код Тесле као асистент, ученик,
и ту присвојио технологију која му је касније омогућила да му буде признат
патент на радио-пренос (добио је и Нобелову награду за тај изум). Тесла је
првенство то оспоравао, па је цела ствар дошла и до суда. Између осталог, Тесла
се разишао и са нашим другим великим научником, Михајлом Пупином, јер је овај у
целом спору стао на Марконијеву страну. Тек после Теслине смрти, Врховни суд
САД је нашем научнику признао право на патент за радио-пренос. И данас одјекују
Теслине речи којима се осврнуо на плагијаторе и опортунисте у свом животу: “Није
ми жао што краду моје идеје него ми је жао што немају својих.“
[22] Једно такво оружје Тесла је пробао да дарује и нашој земљи, тада
краљевини Југославији. Преко вајара Ивана Мештровића, са којим се у Америци
дружио, послао је краљу Александру нацрте за скаларни интерферометар, зид од
јонизујуће плазме који је требало да послужи као штит за нашу земљу и кроз који
ништа не би могло да прође а да моментално не буде дезинтегрисано. Краљ је
нацрте проследио Академији наука а ова после пар месеци вратила нацрте и
прогласила их немогућим за остварење. Исте планове покушали су да откупе и
Британци почетком Другог светског рата али је промена власти у земљи узроковала
да исти буду одбачени а предвиђен новац преусмерен на финансирање морнарице.
[23] Отвор у земљи је обрнута купа, шири се унутра и сужава ка врху, што
значи да је невероватно јак енергетски зрак избио из земље и посекао дрвеће као
жилетом. Такође, историјски извори показују да је у то време Тесла требовао
војне карте Сибира, а дао је и један интервју новинама где је пар месеци раније
наговестио шта ће се десити у Сибиру. То што се експлозија догодила у
ненасељеној области показује да се водило рачуна о томе да цео експеримент буде
обављен без људских жртава.
[24] Експерименти у Колорадо спрингсу, рецимо, када је производио муње са
неколико пута већим напоном од природних и остављао сироте грађане у околини
потпуно скамењене призором. Такође, јавни наступи на којима је кроз тело
пропуштао струју смртоносне волтаже без последица, затим епизода када је у
Њујорку успео да „запали“ небо над Атлантиком зеленом светлошћу која је
изазвала одушевљење посматрача, па Теслино инсталирање осцилујућег клатна које је узроковало подрхтавање
зграда као да је на Менхетну земљотрес... А шта тек рећи за демонстрацију
бежичног управљања када је на језерцету једног њујоршког парка (1895. година!)
даљинским управљачем наводио бродић? Људи су улазили у воду тражећи сакривене
каблове, уверени да их велики научник вара.
[25] Пре Рендгена је имао зраке који су успешно продирали кроз људско ткиво,
само што Теслини нису били радиоактивни и правили су детаљније слике људског
тела.
[26] Упражњавао је духовне вежбе које пропагирају источњачка учења, на првом
месту јогу. То му је помогло да, по сопственом признању, развије завидан степен
самоконтроле, до те мере да је био у стању да контролише и управља страстима
које би уништиле и најјачег човека. Можда овај сегмент може да пружи објашњење
по питању Теслиног аскетског живота.
[27] Један од разлога одбијања Милутина Тесле да сина пошаље на студије
техничких наука било је и тада уврежено мишљење да научници својим деловањем
раде у служби нечастивог, јер покушавају да открију оно што човековом оку и уму
треба да остане скривено, тј. сам Божији наум и његов план стварања а да се
истовремено и сами баве креацијом, стварањем, што је само привилегија Бога.
[28]
Oснивач Гугла, Лери Пејџ, рекао је да му је директна
инспирација за посао инжењера било читање Теслине биографије, док је Елон Муск,
један од оснивача „PayPal“-a, своју
компанију за производњу електричних аутомобила назвао баш по Тесли.
РЕЗ, Број 6, 2018.
