Фото: Небојша Мандић
Мухарем Баздуљ (Травник, 1977), спада у ред најчитанијих писаца
средње генерације са територије бивше Југославије. Студирао је у Сарајеву
англистику. Пише романе, приче, есеје и песме, а ради и као преводилац и
новинар; има своје колумне у многим часописима. Радио је у сарајевском
Ослобођењу, БХ Дани, београдском часопису Време, Данас... Живи и ради у
Београду.
Његов опус чине, између осталог, и романи Сјетва соли (2010), Април на Влашићу (2011), Лутка
од марципана (2016), те Квадратни
корен из живота (2018); књиге прича One
Like a Song (1999), Транзит, комета,
помрачење (2009), Јерес номинализма
(2014),; књиге есеја Послови и дани
(2005), Филигрански плочници (2009), С времена на вријеме (2017).
Виктор Шкорић: Увек је интересантно посматрати писца с аспекта
„биографске географије“. Ви сте рођени у Травнику, живели сте у Сарајеву, а
тренутно сте у Београду. Да ли и код Вас, на плану писања, постоји то „подмукло
дејство биографије“, као што би Киш рекао?
Мухарем Баздуљ: Вјероватно да постоји. Мјесто на којем човјек живи и
пише скоро нужно оставља траг и на човјеков живот и на оно што пише. Ја сам се родио
у Травнику, а што би рекао најславнији Травничанин свих времена, свако мора
негдје да се роди. Хоћу рећи, у том нема никаквог мог личног избора, мада је
мени Травник као град страшно драг и на начин на који човјеку завичај ваљда по
правилу бива драг и по томе што ми се чини да је то у много чему идеалан град
за будућег писца. Постоји та веза са Андрићем, постоји та дубока и разнолика
историја, постоји нека привлачна дубина. У Сарајево сам отишао да студирам,
1996. године, непосредно након краја рата, а и ту скоро да нисам имао избора. У
том тренутку, тешко да ми је и један други универзитетски центар био доступан.
Студирајући сам почео да се бавим новинарством, а објавио сам и своју прву
књигу. У идућих петнаестак година живио сам у Сарајеву, а затим сам прешао у
Београд. У то вријеме ми је тридесет и пет година, то је она нека дантеовска
доб кад човјек прави одлуке на шумским раскрћима, да тако кажем. Одлазак у
Београд у том смислу је заиста био резултат мог избора. И да, како већ и рекох,
то увијек има везе и са писањем.
В.Ш: На релацији сте Београд-Сарајево, објављујете и у
Србији и у Босни и Херцеговини, па и у Хрватској и Црној Гори. Шта је оно што
је, по Вашем мишљењу, заједничко за ово подручје и због чега Вас ти читаоци
прихватају?
М.Б: Заједнички је језик и заједнички је велики дио
историјске баштине. А читаоци ме, претпостављам, прихватају зато што им се
свиђа то што пишем. Да, моје књиге су у првим издањима излазиле и у Београду и
у Загребу и у Сарајеву, али такође и у Чачку, Новом Саду или на Цетињу.
В.Ш: Ваши романи читани су широм
целе бивше Југославије, како међу онима који се Југославије сећају, тако и међу
младима. Како ви видите себе, као југоносталгичара, као књижевног саговорника
који би нешто поручио тим младим људима, или као неку врсту постјугословена?
М.Б: Видим се, ако хоћете, понајприје као Југословена.
Нисам југоносталгичар, односно ако и јесам нисам на онај уобичајени емотивни
начин. Моја југоносталгија је потпуно рационална. Ја мислим да је Југославија
била најбољи друштвено-политички оквир за све њене народе, а прилично ме
нервира сентименталисање о „црвеном пасошу без мане“ и „спортској утопији“.
Уосталом, словеначки пасош је моћнији него што је југословенски икада био, а
Хрватска је у фудбалу имала боље резултате него Југославија. Међутим, у
политичком смислу, ниједна од земаља насталих њеним распадом неће у свјетским
оквирима никад имати ни пет посто југословенске важности. На страну сад то, што
се вашег питања тиче, рачунам исто тако да јесам и књижевни саговорник, и
младима и старијима.
В.Ш: Многе приче, па чак и читаве књиге, посветили сте
својим пријатељима писцима, што је леп чин. Да ли мислите да је сарадња добра
између писаца из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе? Који су
Ваши утисци? Очигледно је да негујете неке везе...
М.Б: Пријатељства су приватна ствар, а такозвана сарадња
је више термин из дискурса јавних радова. Хоћу рећи, посвете и дружења не
зависе од политике било којег министарства културе. Људи се друже из неких
ирационалних разлога, док се сарађује обично зарад неке прагме. Ја имам
пријатеље у разним сферама друштва, па их имам и међу писцима, а неки од њих су
Црногорци, неки су Срби, неки су Босанци, а неки Хрвати. Имам, међутим, и друга
који је драмски писац из Енглеске румунског поријекла, као и другарицу америчку
романсијерку чији су родитељи Јапанци. Ми се, ето, дружимо и од тога не правимо
циркус. Има, међутим, и разних књижевних службеника који се друже да би
фотографије дружења лијепили на Фејсбуке и правили прес-клипинге за фондације
које потпомажу добросусједску сарадњу. То су двије добрано различите ствари.
Фото: Небојша Мандић
В.Ш: Шта мислите о поезији Јасмине Ахметагић, ако сте је
читали? Или, мало шире, о њеном раду. Она је недавно добила награду „Никола
Милошевић“ која се додељује за књигу о теорији књижевности.
М.Б: Искрено, нисам читао поезију Јасмине Ахметагић. Имам
позитивно мишљење о њој као есејисткињи. Одлична јој је ова „Књига о Камију“
коју је недавно објавила Дерета. Већ се и из поднаслова „Поетика мере“ види
„погођеност“ теме, а и раније њене књижевнокритичке књиге су ми биле јако
занимљиве. Ако се ја питам, награду је добила сасвим заслужено.
В.Ш: Савремени турски писац Орхан Памук за књижевника
каже: „Желим да себе видим као део традиције писаца отргнутих од својих
друштава и затворених у соби с књигама, ма где били на свету, било на Истоку
или на Западу. За мене је човек затворен у соби с књигама место где почиње
стварна књижевност“. Колико делите Памуково гледиште на фигуру писца и улогу
књижевности?
М.Б: То је лијеп опис и прилично је близак мом осјећању
тога шта значи бити писац.
В.Ш: Ви сте такође и колумниста, пишете за више часописа
и новина. Да ли сте у том жанру, у колумни, нашли средишњу тачку између
књижевности и новинарства?
М.Б: Може се тако рећи. Колумна је као неки микро-есеј,
са јаким ауторским печатом, а на актуелну тему. Понекад текст испадне превише
журналистички, али рачунам довољно често бива негдје између и има јаку
литерарну црту. Кад правим збирке колумни, а то је увијек са одређеном
временском дистанцом, избацим текстове које је вријеме прегазило, а „коричим“
оне за које ми се чини да су надрасли непосредни повод.
В.Ш: Често дискутујете о неком актуелном проблему, било
кроз текстове које пишете за колумне, било појављивањем у емисијама, преко
интервјуа. Да ли то доживљавате као део списатељског звања, то активно
учествовање у јавном животу?
М.Б: Заправо и не нужно. То је питање темперамента, а и
генералног стања у друштву. Понекад прижељкујем да сам мање инволвиран у те
успутне активности које нису везане за писање као такво. Међутим, с друге
стране, то добро дође као противтежа интровертним фазама које су неопходне кад
си до краја уроњен у писање неког дужег прозног комада. Не мислим, дакле, да је
дио звања, али се наслања на звање.
В.Ш: Један од тих проблема је и Декларација о заједничком
језику. Који је Ваш однос према тој декларацији и српскохрватском језику?
М.Б: Кад је ријеч о првом дијелу вашег питања, допустите
ми да цитирам свој одговор из анкета за лист Данас објављене у вријеме кад је Декларација први пут пуштена у
јавност: „У садржају Декларације, ја, наравно, не видим ништа спорно, само ми
није јасно шта је ту сврха, то је као да се састану двије стотине људи да
утврде да је вода мокра. То што се тврди у Декларацији су неки труизми, неке
потпуно очигледне ствари. Мени заправо смета што Декларација не иде довољно
далеко. Као, тај језик има 4 равноправна имена: босански, црногорски, хрватски,
српски?! А шта ћемо са онима који језик зову српскохрватски? Је ли они крше
принципе Декларације? Као, то је заједнички језик, а нека га свако зове како
хоће. Па шта је онда разлика у односу на садашње стање? Исто тако, није ми
јасно по ком кључу су позивани потписници. Кад имате тако дугачак списак, лакше
је примијетити кога нема него кога има. Па на том списку нису два у свијету
заслужено најпризнатија писца тог језика: Давид Албахари и Миљенко Јерговић. На
том списку нису људи који су инсистирали на заједничком језику у вријеме кад то
није било секси, шик и кул као данас: Синан Гуџевић и Игор Мандић. Ништа,
дакле, у садржају није спорно и убједљиво највећи део потписника је, сигуран
сам, потписао Декларацију из најплеменитијих побуда, али задржавам себи право
на сумњу да они који најгласније лију крокодилске сузе због данашњег стања, на
том стању заправо врло конкретно профитирају. То је, бојим се, једини извјестан
и поуздан ефекат Декларације.“
Наводим овдје ове ријечи из неколико разлога,
првенствено зато јер се моје мишљење није промијенило, а поједини догађаји који
су се десили у међувремену, као, рецимо, полемика између Бориса Будена и
Снежане Кордић, додатно су ми дали за право. Други разлог је тај што ме је
ономад Данас на неки начин и
цензурисао јер није објављен мој комплетан одговор на анкету. За дивно чудо,
изоставили су управо дио у којем помињем „крокодилске сузе“, што ми је био
доказ да је моја блага и далека алузија ипак добро прочитана. Прича о Декларацији о заједничком језику у
својој суштини је нажалост тек један од начина да се Удружење Крокодил мапира
што је могуће директније и трајније у финансијске планове и програме
различитих, углавном њемачких, фондација. Да код нас постоји истраживачко
новинарство, ова прича би могла да послужи као студија случаја. Имам и врло
конкретно искуство како људи из поменутог удружења организују вендету кад им се
неко не допада и о тој особи шире најгоре лажи и најмонструозније клевете које
им се напосљетку и самима обију о главу. То је, међутим, сасвим посебна тема о
којој ћу некад да говорим надуго и нашироко.
А што се тиче односа према језику, поносим се тиме што
све варијанте и нарјечја тог језика сматрам својим јер они и јесу моји.
В.Ш: Бавите се и превођењем, а РЕЗ је велики простор
посветио преводу, препеву и уопште превођењу. Да ли можете да нам опишете нека
своја искуства с превођењем, чему тежите у преводу, које су ваше преференције и
сл?
М.Б: Много волим да преводим књижевност и мислим да је то
један од најљепших, а истовремено и најпотцјењенијих креативних послова. Ја
лично највише волим да преводим поезију. Превео сам један избор из цјелокупног
дјела Вилијама Батлера Јејтса који је објављен двојезично у Сарајеву и Загребу,
а такође сам заједно са Владимиром Копицлом превео цјелокупно пјесничко дјело
Боба Дилана, што би до краја ове године требало да објави Геопоетика.
Намјестило ми се некако да често преводим ствари који су на пола пута између
књижевности и рокенрола, па сам превео и једини роман Џонија Кеша, као и књигу
„М воз“ Пети Смит која ускоро треба да изађе.
Мени је у преводу циљ да погодим смисао и атмосферу и
да, у идеалном случају, са оним ко не говори енглески језик подијелим оно што
је мене очарало у читању оригинала.
Фото: Небојша Мандић
В.Ш: Оно што се да приметити приликом читања Ваших романа
јесте да су они изразито референтни. Очита је интертекстуалност и цитатност усмерена
ка другим књижевним делима, али такође и према поп култури; чак би се могло
рећи да су те две сфере равноправне. Зашто је то тако?
М.Б: Вјероватно зато што су у формирању мог сензибилитета
учествовали и књижевност и популарна култура. Мислим да је то прилично
карактеристично за малтене све генерације рођене од половине двадесетог вијека
па надаље. Те сфере нису строго одвојене једна од друге, оне се у много чему
преклапају.
В.Ш: Сведоци смо уласка поп културе и рокенрола у тзв.
мејнстрим. Један од доказа је и додела Нобелове награде Бобу Дилану. Скоро симултано,
у Србији Бора Ђорђевић добија награду у Андрићграду за своју књигу песама Пусто острво. Можете ли образложити
идеје којим се жири водио додељујући ову награду, с обзиром да сте и ви
учествовали у раду жирија?
М.Б: Жири награде Андрићевог института је, као и сваки
пут до сада, објавио образложење награде, тако да не видим неки посебан разлог да
додатно „образлажем идеје којим се жири водио“. И сами сте прецизно уочили да
се сличан феномен скоро истовремено десило на глобалном и на локалном нивоу. У
дигресији, међутим, не могу да не прокоментаришем ту наваду наше таблоидне јавности – а кад кажем
таблоидне нипошто не мислим само на ону јавност коју репрезентују типични
таблоиди – да учитава вишак смисла у феномене редовног културног живота. Неки
жири у ком сједе неки конкретни људи у неком тренутку доноси такву и такву
одлуку; никад то није неко свето слово, него мишљење групе људи, мишљење које
скоро по правилу, не дијеле ни сви ти људи појединачно. Ја сам у животу сједио
и у жирију фестивала документарног филма и у жирију позоришног фестивала и у
жирију за неке новинарске награде и, ево, недавно у жирију Андрићевог
института. Ниједан од тих жирија, у мом искуству, није донио једногласну
одлуку, а најчешће није пролазио ни неко ко би био мој фаворит. Правила игре
су, међутим, таква каква јесу, ко губи има право да се љути, докона јавност
може и кобиле да крсти, али свима би нам било доста боље кад бисмо као
заједница престали да се „ложимо“ на сваку „коску“.
В.Ш: Једном сте рекли да се код Вас утицаји писаца мењају
у зависности од тога шта читате; па који су то писци који су тренутно у Вашој
читалачкој и списатељској орбити?
М.Б: У посљедње вријеме сам доста опсједнут француским
писцем који се зове Емануел Карер. Чини ми се да је он можда тренутно
најзанимљивији писац на свијету. Зебалду и Болању је свјетска класа призната
тек кад су умрли, ваљда код Карера ствар буде друкчија. Интересантно је кад
помињем ову тројицу писаца да су сви писци великих језика (њемачки, шпански,
француски), но да статус „свјетских звијезда“ стичу тек када постану јако
познати и популарни на енглеском говорном подручју. Карер је мајстор у
преплитању стварности и фикције, а да никад не пише типичан аутобиографски
текст. Скоро увијек полази од стварности, од злочинаца из црне хронике, од
писаца какви су Филип К. Дик или Едуард Лимонов, а онда добацује до чисте
метафизике. Да се не чувамо великих ријечи, тип је геније. Свиђа ми се и како
пише Хавијер Серкас. Такође, Гиљермо Мартинез. Онда Исмаил Кадаре. То су све
писци које уживам да читам, али који ми такође помажу код отварања неких нових
врата у мом писању.
В.Ш: Да ли стоји неки посебан разлог иза тога што су
доминантне фигуре у Вашим књигама махом интелектуалци сличних провинијенција
као што су Ваше? Да ли сте то, у ствари, све време Ви?
М.Б: Наравно да то нисам – „ја“. Да желим на тај начин да
пишем о „себи“, писао бих искључиво аутобиографску литературу и некакву
мемоаристику, то је данас ионако у великој моди. С друге стране, дакако да
волим да се играм са тим „лажним препознавањима“, мада ме у посљедње вријеме
чешће више нервирају, него што ме забављају. Погрешно је, дакле, учитавати да
наратор који прича причу у првом лицу једнине треба бити изједначен са мном. У
ту сврху, односно да разлика буде очигледна, скоро увијек направим неку велику
разлику између свог наратора и себе самог, а у Сјетви соли сам чак увео и споредни лик који се зове Мухарем
Баздуљ, само да ме читаоци не би питали да ли је наратор (Јанко Алексић)
уствари – „Ја“. (Успут, један је критичар, и то је заправо било и интелигентно
и духовито, примијетио да су иницијали Јанка Алексића – ЈА.) Ни то, међутим, често
не помаже. Како год, ако неком прија да чита са том претпоставком, ја му не
могу ништа, али такво читање нема неког превеликог смисла. Наратори из
интелектуалног миљеа су ми више потребни у контексту историјске и друштвне
слојевитости прозе, што ми је важно код романа. Отуд, у причама имам и нараторе
из сасвим друкчијих контекста.
В.Ш: Писали сте за тематске књиге о Андрићу, Црњанском,
Принципу... Да ли Вас је то навело на размишљање о значају тих имена: да ли она
уопште имају неког значаја за обичног човека 21. века?
М.Б: Ова тројица су мени били значајни и много прије него
сам писао прилоге за поменуте књиге, тако да не могу да кажем да ме је то
писање нешто посебно навело на такво размишљање, пошто је ријеч о личностима о
којима ионако много размишљам. А кад питате за „обичног човјека“, не знам,
наравно, шта њему значе њих тројица или сваки појединачно од њих, али можда баш
те књиге, пошто су окупиле разнолику екипу аутора и објавио их је велики
издавач могу код читалаца који иначе нису заинтересовани за класике и
историјске личности да побуде интерес за Андрића, Црњанског и Принципа и њихову
везу с нашим временом. Успркос свему, они су по много чему наши савременици.
В.Ш: А који су то писци млађих генерација који су
привукли Вашу пажњу? Можете ли да наведете неке који пишу на српскохрватском?
М.Б: Чудно је то, кад те књига баш увуче, кад се зачиташ,
како се то каже, и не размишљаш заправо колико је аутору година. А кад говоримо
о млађим генерацијама, то би, претпостављам, требали бити они у двадесетим
годинама живота, најкасније у раним тридесетим. Ако не размишљам превише, а
ваљда тако треба, да не упаднем у неко распоређивање по овом или оном кључу, на
памет ми најприје падају Владимир Табашевић, Ђуро Радосавовић, Тања Шљивар...
В.Ш: Шта мислите колико дигитално доба утиче на
књижевност и на који начин? Пишете ли на папиру или на рачунару?
М.Б: Ја пишем на компјутеру. Дигитално доба утиче снажно
на све аспекте људског живота, па и на књижевност. Не усуђујем се још увијек да
се уопште упустим у дубљу анализу колико и како тачно утиче. То је заправо
сјајна тема за неки велики есеј.
